Web urednik Radija Slobodna Evropa.
Dok su crnogorski zvaničnici primali čestitke iz čitavog sveta, povodom nezavisnosti, niko od državnih čelnika Srbije nije se tokom čitavog dana osvrnuo na ovaj događaj. Kada je izgledalo da će Srbija biti jedina zemlja u regionu koja se oglušila na prvi rođendan svojih suseda, kabinet predsednika Borisa Tadića se oglasio zakasnelomm čestitkom, uz nadu da će Crna Gora i Srbija u budućnosti imati dobre odnose.
Bez obzira što su poslednjih godina isplivala na površinu brojna zlodela koja su počinili Tigrovi, Škorpioni, Žute ose i druge srpske paravojne formacije, u Srbiji je formirana nova dobrovoljačka jedinica za odbranu Kosova, pod nazivom Garda svetog cara Lazara. Već se uveliko izvode vojne pripreme na padinama Avale i Ovčara, a sami osnivači ovih snaga, koji već imaju bogato ratno iskustvo iz devedesetih, tvrde da na raspologanju imaju 10.000 potencijalnih vojnika.
Povodom Medjunarodnog dana borbe protiv homofobije, organizacija "Labris" zatražila je od Republičke radiodifuzne agencije da kazni medije koji šire homofobiju u Srbiji, ali je ovaj zahtev ostao bez odgovora.
O delovanju vehabija i eventualnoj odgovornost nekih državnih službi za eskalaciju nasilja u Sandžaku za RSE govore Predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća Sandžaka Džemail Suljević, Direktor američkog Centra za međunarodne odnose Instituta Rokford Srđa Trifković, Profesor Fakulteta islamskih nauka iz Sarajeva Džemaludin Latić i Dekan novopazarskog Fakulteta za islamske studije i zamenik sandžakog muftije Mevlud Dudić.
U skladu sa Zakonom o zaštiti prava nacionalnih manjina i mnogim međunarodnim konvencijama, bosanski jezik bi trebalo da bude u zvaničnoj upotrebi u nizu sandžačkih opština naseljenim Bošnjacima. Međutim, bosanski jezik i pismo su u službenoj upotrebi sada samo u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici.
Dok je sva pažnja u poslednje vreme usmerena na pitanja budućeg statusa Kosova, neka zbivanja u Preševskoj dolini su ukazala da kosovsko pitanje nije jedino nerešeno albansko pitanje u regionu. Naime, u tom delu Srbije koji se graniči sa Kosovom jedna od albanskih partija otvoreno je zatražila da opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa dobiju pravo na samoopredeljenje.
U noći između petka i subote u Beogradu je eksplodirala bomba postavljena na prozor stana Dejana Anastasijevića, novinara nedeljnika Vreme. Pokušaj ubistva tog novinara, koji se bavio osetljivim temama poput ratnih zločina i organizovanog kriminala, otvora pitanje - ko u Srbiji danas podstiče nasilje prema osobama koje iznose drugaćije mišljenje u odnosu na uverenja većine? I zašto nema organizovanog otpora koji bi okončao pritiske prema neistomišljenicima?
Uručivanjem dokaza crnogorskim pravosudnim organima o zločinima koji su počinjeni u logoru Morinj, počela je da se raspliće još jedna tragična epizoda koja je obeležila početak ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naime, već u prvim jesenjim danima 1991. godine, u Srbiji, Crnoj Gori i BiH, nikli su prvi sabirni centri koji su bili svojevrsni logori za nekoliko hiljada državljana Hrvatske, od kojih se neki nikada nisu vratili kućama. Broj ovih objekata nije do kraja utvrđen, jer se u posleratnim godinima brižljivo prikrivano njihovo postojanje. Najveći logori nalazili su se u Srbiji, i to u Begejcima, Stajićevu, Sremskoj Mitrovici, Nišu i Požarevcu; u Bosni je u to vreme postojao sličan logor u Bileći, dok je vojska u Crnoj Gori držala nekoliko stotina zatočenika u Morinju.
Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Žene u crnom i Gradjanska inicijativa uputili su šefovima vlada 27 zemalja članica EU pismo u kojem izražavaju zabrinutost zbog nagoveštaja da će se smanjiti pritisak na Srbiju, uprkos tome što ona nije ispunila u potpunosti svoje obaveze prema Haškom tribunalu. Ispunjenje haških obaveza je, inače, bio preduslov za nastavak pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji koji su prekinuti u maju 2006. godine.
Mada je presudom Međunarodnog suda pravde Srbija postala prva država na svetu koja je okrivljena za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida, u ovoj zemlji se i dalje može videti pre svega olakšanje zbog ključnog dela ove presude. Tu, naime, crno na belo stoji da Srbija nije planirala, podstrekivala ili izvršila genocid u Bosni i Hercegovini, što je od samog početka rata spočitavno iz Sarajeva.
Od kada su počeli pregovori o budućem statusu Kosova, bilo je jasno da se srpska i albanska strana ne mogu dogovoriti ni oko jedne važne stvari. Da je postojalo neko srednje rešenje između autonomije i nezavisnosti, ne bi proteklih godina ni došlo sukoba, rata i žrtava. Stoga je već odavno postalo očigledno da će neko sa strane morati da preseče kosovski čvor neraspetljanih albansko-srpskih odnosa, u korist jedne ili druge strane. Dok se Marti Ahtisari prihvatao uloge međunarodnog posrednika, kosovsko pitanja je stvorilo rascep u samoj Srbiji, koji još uvek niko ne pokušava da zaleči.
Kada je specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Marti Ahtisari predstavio Beogradu i Prištini nacrt rešenja sporazuma o Kosovu, ubrzo je postalo jasno da srpska i albanska strana verovatno neće nikada zajedno staviti svoj potpis na taj dokument. Bez obzira što se nezavisnost Kosova nigde otvoreno ne spominje, na osnovu svih odredbi je jasno da bivša srpska pokrajina dobija sve prerogative državnosti.
Koliko god su građani Srbije s nestrpljenjem iščekivali ishod parlamentarnih izbora, rezultati ovog izjašnjavanja osluškivali su se sa povišenom pažnjom u čitavom regionu. Pri tom to nije bilo ljubopitljivo zavirivanje preko ograde u dvorište suseda, već istinska zainteresovanost za političko raspoloženje koje vlada u najbližem okruženju. Naravno, svaka od ovih zemalja ima more svojih teškoća, ali deo problema sa kojim se one suočavaju još uvek vuče korene iz perioda zajedničkog života – bilo da je reč o graničnim sporovima, povratku izbeglih ili podeli imovine nekadašnje federacije. Zbog toga nikome u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nije svejedno da li će u Srbiji biti na vlasti neko ko otvoreno tvrdi da su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina pod okupacijom i da je pitanje dana kada će biti ostvarena ideja velike Srbije, ili će takve stranke ostati u opoziciji. Stoga su većinska podrška Srpskoj radikalnoj stranci i reakcije koje jedna takva činjenica izaziva u susedstvu, tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Profesor na sarajevskom univerzitetu, inače bivši predsednik Federacije Bosne i Hercegovine Ejup Ganić • Generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić • Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Oliver Antić • Nekadašnji ministar spoljnih poslova Hrvatske i potpisnik sporazuma o normalizaciji odnosa sa SR Jugoslavijom Mate Granić
Nakon oluje latinoameričkih telenovela koja se sručila u poslednje vreme na televizijske ekrane u zemljama bivše Jugoslavije, ovdašnji producenti ubrzo su naučili jednu novu lekciju: jeftini ljubavni zapleti, intrige, uzajamna podmetanja i neverovatni obrati sudbine, kao da su iznikli na balkanskom tlu, pa je valjalo krenuti istim putem. Na tom tragu su nastale i prve hrvatske, srpske i bosanske sapunice – „Vila Marija“, „Jelena“ i „Viza za budućnost“. No te serije kojima su uglavnom prekraćivali vreme oni koji su najviše posvećeni kućnim poslovima, ostale bi na margini, da nije krenula njihova intenzivna razmena između nacionalnih televizija. Tu, naravno, nije bio kraj, pa je u poslednje vreme postalo uobičajeno da u hrvatskim sapunicama igraju glumci iz Srbije, dok se u srpskim sitkomima pojavljuju njihove kolege iz Bosne i Hrvatske. S obzirom da je saradnja u ovom žanru, po mnogima niske vrednosti, daleko nadmašila ostale oblike kulturne saradnje, ovaj fenomen je i tema naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Glumac iz Beograda Aljoša Vučković koji trenutno igra jednu od glavnih uloga u hrvatskom serijalu „Obični ljudi“ • Zagrebački pisac i prevodilac Borivoj Radaković • Bosanski glumac Zijah Sokolović koji glumi u popularnom srpskom sitkomu „Ljubav, navika, panika“ • Sociolog kulture iz Beograda, inače profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Milena Dragićević-Šešić
Od kada je postalo očigledno da se kriza socijalističke Jugoslavije neće razrešiti na miran način, nemali broj umetnika podigao je svoj glas protiv nacionalističke ostrašćenosti koja je vukla narode u sukob. Nicala su udruženja nezavisnih pisaca i intelektualaca, pisali su se apeli i proglasi, ali to nije moglo da zaustavi težnje da se nove balkanske granice iscrtaju oružjem. Oni koji su imali hrabrosti da ukažu na neke pogubne pojave u svojim sredinama, bili su izloženi otvorenim progonima, napadima i pozivima na linč. Bez obzira što su neki od njih bili prinuđeni da potraže utočište u drugim zemljama, stvaraoci su se tokom rata sastajali, razgovarali i pokušavali da spasu ono što još uvek nije bilo izgubljeno. Godine mira omogućile su im da ponovo otpočnu saradnju na umetničkim projektima, ali je ovih dana održan još jedan susret na kome se ponovo govorilo o nasleđu prošlosti. S obzirom da će se sastanci grupe intelektualca u narednom periodu održavati i u drugim gradovima bivše Jugoslavije, ovaj novi umetnički aktivizam tema je i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Beogradski pisac Filip David • Sarajevski reditelj i direktor Međunarodnog festivala MESS Dino Mustafić • Pozorišni režiser iz Sarajeva Haris Pašović • Direktorka Zagrebačkog kazališta Mladih Dubravka Vrgoč No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, od direktorke Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić čućemo šta je glavni razlog zbog koga se ova grupa umetnika bavi pitanjem nasleđa prošlosti: «Nekoliko nevladinih organizacija je u maju mesecu organizovalo u Sarajevu regionalni forum o tranziconoj pravdi, u cilju da se otvori jedna opšta debata o tome kako doći do te istine o prošlosti i kako formirati istorijsko pamćenje. Na tom skupu smo videli da nedostaju razne profesionalne grupe koje imaju svoje viđenje o tome kako se odnositi prema prošlosti. I ako zbilja hoćemo o tome da otvorimo raspravu, onda moramo da izađemo iz tog kruga nevladinih organizacija. Vrlo je važno viđenje prošlosti, viđenje neke budućnosti, ali s aspekta jednog umetničkog izražavanja i odgovornosti u odnosu na to izražavanje.»
Mada je mnogo toga što se događalo u Srbiji nakon petoooktobarskih promena ukazivalo da nije napravljen odlučan raskid sa tekovinama Miloševićevog režima, ipak se sticao utisak da su se stanovnici ove zemlje oslobodili barem dve velike iluzije: prve, da će obale Srbije zapljuskivati talasi karinskog mora, i druge, da se na Kosovo može umarširati sa vojničkom čizmom. No očigledno da san o velikoj Srbiji koja bi duboko zadirala u Republiku Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, nije raspršen ni deset godina nakon potpunog sloma tog projekta. Baš kao što se nisu svi oslobodili težnji da se Kosovo može povratiti silom.
Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj okončao je štrajk glađu nakon što mu je Žalbeno veće omogućilo da se brani sam i poništilo odluku o imenovanju nametnutog branioca, a Sekretarijat suda se obavezao da će prihvatiti mnoge od njegovih zahteva u vezi sa pripremom odbrane.
Koliko god stanovnici novih zemalja bivše Jugoslavije nastojali da se otrgnu od onoga što se zbivalo tokom devedesetih, pokušavajući da se okrenu nekim manje turobnim razmišljanjima, mnoge stvari ih iznova neumitno podsećaju na to razdoblje. Tako su pažnju stanovnika beogradskog naselja Bežanija poslednjih dana privukla dva poveća šatora koja su nikla na samom rubu gradskog groblja. Oni znatiželjniji mogli su videti ekipe patologa u radnika koji su unutar prostora ograđenog zaštitnom policijskom trakom, otkopavali pojedine grobove, na kojima su stajale trošne oznake namenjene za nepoznata lica. Prvi nalazi ukazuju da se u njima bili posmrtni ostaci žitelja Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji su ubijeni tokom ratnih sukoba. Njihova tela doplovila su Dunavom i Savom od 1991. do 1995. godine, a potom sahranjivana na beogradskim grobljima. Stoga je sudbina gotovo 20.000 ljudi sa područja nekadašnje Jugoslavije koji se i dalje vode kao nestali, tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Predsednik Ureda za zatočene i nestale Vlade Republike Hrvatske Ivan Grujić • Direktor Dokumentacionog centra «Veritas» iz Beograda Savo Štrbac • Šef Kancelarija za traženje nestalih i zarobljenih lica Vlade Republike Srpske iz Banjaluke Milan Bogdanić • Članica udruženja «Majke enklava Srebrenica i Žepa» sa sedištem u Sarajevu Kada Hotić No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, od člana Komisije za nestala lica Republike Srbije Gvozdena Gagića, čućemo nešto više o ekshumacijama koje se upravo izvode u Beogradu: Započete su ekshumacije na Novom bežanijskom groblju. Predmet ekshumacije će biti 58 tela, a potom će biti nastavljena ekshumacija još četiri tela na groblju Orlovači. U pitanju su tela koja su plovnim putevima – Dunavom i Savom – stigla do Beograda gde su pronađena, izvađena, policijski obrađena, znači izvršen je uviđaj, potom je izvršena obdukcija tih tela. Pošto nisu bili identifikovani, sahranjeni su kao NN. Izbor ovih 62 tela je proizvod činjenice da su oni imali ili karakteristične povrede koje vezujemo za oružane sukobe ili delove odeće i obuće i druge individualne karakteristike koje ukazuju na to da su lica sa ratom zahvaćenih područja. Možemo reći da zasigurno ima i hrvatskih državljana i muslimana sa naše liste traženja, ali taj odgovor ćemo imati tek početkom sledeće godine.
Srbija i Crna Gora nisu poslednjih godina zajedništva bile u prevelikoj ljubavi, pa je uzajamno zanemarivanje nastavljeno i nakon ostamostaljivanja dve zemlje. No, suprotno očekivanjima, taj razlaz, koji je ujedno označio i formalni kraj južnoslovenskih integracija, nije doneo očekivano rasterećenje u njihovim odnosima. Ne samo da se većinska Srbija nije nikada do kraja pomirila sa opredeljenjem stanovnika u Crnoj Gori da oni žele da žive samostalno, nego još uvek nisu uspostavljeni puni diplomatski odnosi. Granični prelazi između dve zemlje bude sećanje na vreme blokovskih podela, najviša rukovodstva povremeno razmenjuju reči koje su obično rezervisne za najgore neprijatelje, a u pravilnim vremenskim intervalima iskrsavaju stalno novi nesporazumi. Zašto su odnosi između Srbije i Crne Gore na tako niskom stupnju, i kako se to odražava na prilike u čitavom regionu, tema je i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Istoričar Slavenko Terzić, istraživač Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti • Univerzitetski profesor iz Podgorice i utemeljivač nedeljnika „Monitor“ Miodrag Perović • Direktor Centra za evropske integracije iz Podgorice Dragan Rosandić • Profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nikola Samaradžić
Ispitivanja javnog mišljenja koja su upravo obavljena u Srbiji pokazuju da dvije trećine građana te zemlje podržavaju članstvo zemlje u Evropskoj uniji, ali većina pokazuje jak otpor prema bilo kakvim promenama.
Učitajte više sadržaja...
