Mada skoro sedamdeset odsto građana Srbije podržava nastojanje ove zemlje da se priključi Evropskoj uniji, što je nekoliko procenata više u odnosu na proteku godinu, čak 44 posto od ukupnog broja stanovnika još uvek ne zna da su u maju mesecu suspendovani pregovori o pridruživanju sa evropskom asocijacijom. Direktorka Kancelarije za pridruživanje Vlade Srbije Tanja Miščević primećuje, da veliki broj građana priželjkuje da Srbija postane član evropskih integracija između 2010. i 2014. godine, ali da mnogi od njih imaju sasvim nerealna očekivanja:
„Skoro polovina građana zapravo smatra da ćemo 2006. i 2007. godine postati članica EU. Što je, naravno, nerealno, ali razlog za to jeste i činjenica da najveći procent građana Srbije ima krajnje pozitivnu ocjenu Evropske unije. Pozitivan imidž EU ima kod 40 posto građana Srbije i svakako je najuglednija međunarodna institucija.“
Koliko god stanovnici Srbije hteli da se nađu u zajednici evropskih naroda, oni ne pokazuju preveliku želju da se prilagode evropskom načinu života i vrednostima koje se već odavno podrazumevaju. Tanja Miščević skreće pažnju da svega 38 posto stanovnika nije spremno da izmeni svoje životne navike:
„Imamo veliki otpor prema promenama u odnosu na činjenicu da se država kreće ka EU, odnosno da tako veliki procent građana želi da postanemo članica. Procent onih koji ne žele promene j prilično velik. Da se dodatno školuje, prekvalifikuje ili usavršava ne želi skoro polovina naših ispitanika.“
Svega polovina stanovnika Srbije zna da je hapšenje haških begunaca preduslov za nastavak procesa pridruživanja. Sama razmišljanja stanovnika Beograda otkrivaju sa druge strane da još uvek ne postoji neka vrsta konsenzusa oko toga da li Srbija više dobija ili gubi ulaskom u Evropsku uniju:
„Izgubiće na nekim svojim autentičnim vrednostima, kao što su izgubile i druge zemlje.“
„Gubimo mnogo nacionalnog identiteta, to je neminovno – utapanje, asimilacija… A što se tiče dobijanja, dobija veći standard.“
„Dobijamo to da ćemo izaći u svet, ali gubimo time što će onda privreda biti još više ugrožena jer će ovde doći konkurencija, a mi smo naučili da ne radimo.“
„U svakom slučaju dobija. Srbija ne može izolovano da živi.“
„Meni je za sad najbitnije da se u nekom doglednom roku čisto uđe na belu listu da može normalno da se putuje. Pa kad to bude, kad odem negde u inostranstvo i vidim kako stvari funkcionišu, pošto još uvek nigde nisam bio a imam 23 godine, onda ću da vam kažem.“
Koordinator izrade nacionalne strategije Srbije za pristupanje Evropskoj uniji i profesor na Fakultetu političkih nauka Milica Đilas smatra da se odnos građana Srbije prema Evropskoj uniji uglavnom zasniva na nekim maglovitim predstavama o boljem životu:
„Svi žele one krajnje koristi, ali ta podrška počinje da opada kada se od ljudi zahteva da odustanu od nekih svojih ustaljenih navika, jer obično od navika morate da odustanete odmah, a koristi dolaze nešto kasnije. Neke vidite za sebe, a neke vidite tek kao mogućnosti koje će imati vaša deca. I onda pošto ne možete vremenski da povežete to da danas treba od nečega da odustanete da bi sutra imali koristi, onda ljudi po prirodi stvari nisu toliko spremni da neke stvari u svojim životima menjaju.“
„Skoro polovina građana zapravo smatra da ćemo 2006. i 2007. godine postati članica EU. Što je, naravno, nerealno, ali razlog za to jeste i činjenica da najveći procent građana Srbije ima krajnje pozitivnu ocjenu Evropske unije. Pozitivan imidž EU ima kod 40 posto građana Srbije i svakako je najuglednija međunarodna institucija.“
Koliko god stanovnici Srbije hteli da se nađu u zajednici evropskih naroda, oni ne pokazuju preveliku želju da se prilagode evropskom načinu života i vrednostima koje se već odavno podrazumevaju. Tanja Miščević skreće pažnju da svega 38 posto stanovnika nije spremno da izmeni svoje životne navike:
„Imamo veliki otpor prema promenama u odnosu na činjenicu da se država kreće ka EU, odnosno da tako veliki procent građana želi da postanemo članica. Procent onih koji ne žele promene j prilično velik. Da se dodatno školuje, prekvalifikuje ili usavršava ne želi skoro polovina naših ispitanika.“
Svega polovina stanovnika Srbije zna da je hapšenje haških begunaca preduslov za nastavak procesa pridruživanja. Sama razmišljanja stanovnika Beograda otkrivaju sa druge strane da još uvek ne postoji neka vrsta konsenzusa oko toga da li Srbija više dobija ili gubi ulaskom u Evropsku uniju:
„Izgubiće na nekim svojim autentičnim vrednostima, kao što su izgubile i druge zemlje.“
„Gubimo mnogo nacionalnog identiteta, to je neminovno – utapanje, asimilacija… A što se tiče dobijanja, dobija veći standard.“
„Dobijamo to da ćemo izaći u svet, ali gubimo time što će onda privreda biti još više ugrožena jer će ovde doći konkurencija, a mi smo naučili da ne radimo.“
„U svakom slučaju dobija. Srbija ne može izolovano da živi.“
„Meni je za sad najbitnije da se u nekom doglednom roku čisto uđe na belu listu da može normalno da se putuje. Pa kad to bude, kad odem negde u inostranstvo i vidim kako stvari funkcionišu, pošto još uvek nigde nisam bio a imam 23 godine, onda ću da vam kažem.“
Koordinator izrade nacionalne strategije Srbije za pristupanje Evropskoj uniji i profesor na Fakultetu političkih nauka Milica Đilas smatra da se odnos građana Srbije prema Evropskoj uniji uglavnom zasniva na nekim maglovitim predstavama o boljem životu:
„Svi žele one krajnje koristi, ali ta podrška počinje da opada kada se od ljudi zahteva da odustanu od nekih svojih ustaljenih navika, jer obično od navika morate da odustanete odmah, a koristi dolaze nešto kasnije. Neke vidite za sebe, a neke vidite tek kao mogućnosti koje će imati vaša deca. I onda pošto ne možete vremenski da povežete to da danas treba od nečega da odustanete da bi sutra imali koristi, onda ljudi po prirodi stvari nisu toliko spremni da neke stvari u svojim životima menjaju.“
