To je predsednika Izvršnog odbora Bošnjačkog nacionalnog veća Esada Džudževića navelo da zatraži sprovođenje ovog prava i u Prijepolju i Priboju:
"To nam dosta loše ide, lokalne uprave uporno odbijaju da uvedu u službenu upotrebu bosanski jezik, bez obzira što ih na to obavezuje i zakon o manjinama i zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, i zakon o ratifikaciji evropske povelje o regionalnim manjinskim jezicima, i konačno zakon o lokalnoj samoupravi, koji to ne jedan vrlo izričit način obavezuje, prije svega predsednike opština kao izvršnu vlast po zakonu o lokalnoj samoupravi."
No čak i tamo gde se bosanski jezik u Srbiji zvanično koristi, otvara se čitav niz teškoća, primećuje novopazarski pisac i profesor književnosti Zehnija Bulić:
"Što se tiče zvanične upotrebe tu ima mnogo problema, pogotovo kada je u pitanju školstvo, jer se vrlo teško uklapa bosanski jezik kao izborni predmet. Znači, tu se mora nešto mjenjat da se zajednički kao osnovni predmet izučava i bosanski i srpski. Mislim da bi trebalo da dođe humanizacije udžbenika, da se rasterete ideologije, pogotovo verskih i nacionalističkih dogmi. Pošto smo zaista i kulturološki i svakako bliski sa ostalim slovenskim narodima, a pošto na ovom prostoru živimo zajedno sa Srbima, verovatno bi bilo dobro i najbolje rešenje da se napravi jedan zajednički program koji bi se mogao zvati bosansko-srpski ili srpsko-bosanski."
U Srbiji je dugo vremena postajao jak otpor prema bosanskom jeziku koji je osporavan i dovođen u pitanje čak i u stručnim krugovima. U tom smislu lingvista Egon Fekete objašnjava da novi južnoslovenski jezici imaju problem uzajamnog razgraničenja:
"To je problem koji je inače aktuelan i za druge jezike, hrvatski, srpski, crnogorski, bosanski. Postoje naravno varijantske razlike, one se u bosanskom ogledaju pre svega u forsiranju glasa 'h' i po većoj težnji da se unesu turske reči - turcizmi. U ovoj našoj situaciji naravno da treba svakome dopustiti da govori onako kako misli da treba da govori. U međuvremenu, u toku narednih godina, zaista bi trebalo, ako se hoće formirati svoj lik jezika onda bi ga trebalo formirati, odnosno reći šta ulazi u standard jezika a šta ne ulazi, šta ostaje na dijalekatskom nivou a šta može da se preuzme književno. Zasad mi tu saglasnost nemamo."
I dok stručna javnost pokušava da nađe rešenje, Bošnjaci u Sandžaku trpe posledice umnogome restriktivne upotrebe bosanskog jezika na čiju upotrebu imaju pravo. Predsednik Izvršenog odbora Bošnjačkog veća Esad Džudžević:
"To se reflektuje na ove ostale oblasti društvenog života, prije svega obrazovanja na manjinskim jezicima. Najvažnije pravo za svaki manjinu je zapravo pravo na obrazovanje u skladu sa zakonom. Dakle, mi smo na početku ostvarivanja nekih svojih prava ali smo daleko od toga da smo zadovoljni sa ostarivanjem, nivoom, kvalitetom, obimom ostvarivanja svojih prava u Republici Srbiji."
"To nam dosta loše ide, lokalne uprave uporno odbijaju da uvedu u službenu upotrebu bosanski jezik, bez obzira što ih na to obavezuje i zakon o manjinama i zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, i zakon o ratifikaciji evropske povelje o regionalnim manjinskim jezicima, i konačno zakon o lokalnoj samoupravi, koji to ne jedan vrlo izričit način obavezuje, prije svega predsednike opština kao izvršnu vlast po zakonu o lokalnoj samoupravi."
No čak i tamo gde se bosanski jezik u Srbiji zvanično koristi, otvara se čitav niz teškoća, primećuje novopazarski pisac i profesor književnosti Zehnija Bulić:
"Što se tiče zvanične upotrebe tu ima mnogo problema, pogotovo kada je u pitanju školstvo, jer se vrlo teško uklapa bosanski jezik kao izborni predmet. Znači, tu se mora nešto mjenjat da se zajednički kao osnovni predmet izučava i bosanski i srpski. Mislim da bi trebalo da dođe humanizacije udžbenika, da se rasterete ideologije, pogotovo verskih i nacionalističkih dogmi. Pošto smo zaista i kulturološki i svakako bliski sa ostalim slovenskim narodima, a pošto na ovom prostoru živimo zajedno sa Srbima, verovatno bi bilo dobro i najbolje rešenje da se napravi jedan zajednički program koji bi se mogao zvati bosansko-srpski ili srpsko-bosanski."
U Srbiji je dugo vremena postajao jak otpor prema bosanskom jeziku koji je osporavan i dovođen u pitanje čak i u stručnim krugovima. U tom smislu lingvista Egon Fekete objašnjava da novi južnoslovenski jezici imaju problem uzajamnog razgraničenja:
"To je problem koji je inače aktuelan i za druge jezike, hrvatski, srpski, crnogorski, bosanski. Postoje naravno varijantske razlike, one se u bosanskom ogledaju pre svega u forsiranju glasa 'h' i po većoj težnji da se unesu turske reči - turcizmi. U ovoj našoj situaciji naravno da treba svakome dopustiti da govori onako kako misli da treba da govori. U međuvremenu, u toku narednih godina, zaista bi trebalo, ako se hoće formirati svoj lik jezika onda bi ga trebalo formirati, odnosno reći šta ulazi u standard jezika a šta ne ulazi, šta ostaje na dijalekatskom nivou a šta može da se preuzme književno. Zasad mi tu saglasnost nemamo."
I dok stručna javnost pokušava da nađe rešenje, Bošnjaci u Sandžaku trpe posledice umnogome restriktivne upotrebe bosanskog jezika na čiju upotrebu imaju pravo. Predsednik Izvršenog odbora Bošnjačkog veća Esad Džudžević:
"To se reflektuje na ove ostale oblasti društvenog života, prije svega obrazovanja na manjinskim jezicima. Najvažnije pravo za svaki manjinu je zapravo pravo na obrazovanje u skladu sa zakonom. Dakle, mi smo na početku ostvarivanja nekih svojih prava ali smo daleko od toga da smo zadovoljni sa ostarivanjem, nivoom, kvalitetom, obimom ostvarivanja svojih prava u Republici Srbiji."
