No to što nisu pronađeni dokazi za ovu tačku bosanske optužbe, ne znači da stanovnici Srbije imaju previše razloga za radovanje, jer se u presudi jasno govori o odgovornosti Srbije što genocid u Srebrenici nije sprečen, zbog čega bi trebalo da se žrtvama masakra pruži neka vrsta simboličke kompenzacije. Ta očekivanja, međutim, još uvek nisu urodila plodom, jer u Srbiji ne prestaju natezanja partija oko forme i sadržaja takvog gesta. Stoga je pitanje političke i moralne odgovornosti Srbije za srebrenički masakr tema i naše emisije u kojoj između ostalog učestvuju:
• Saradnik Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Sarajeva, profesor Muharem Kreso
• Beogradska glumica, inače aktivistkinja Srpske radikalne stranke, Lidija Vukićević
• Direktor Centra za istraživanje zločina nad Srbima iz Beograda Milivoje Ivanišević
• Predsednica Udruženja majki enklava Srebrenica i Žepa Munira Subašić
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo poziv koji je u Srbiji stigao sa samog državnog vrha, da se osudi srebrenički masakr. Predsednik Boris Tadić:
„Za sve nas, veoma je težak deo presude u kojem se konstatuje da Srbija nije preuzela sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid u nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici. Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi takođe značilo ispunjavanje jednog dela presude Međunarodnog suda pravde u Hagu.“
* * * * *
RSE: Koliko god je presuda Međunarodnog suda pravde izazvala i dalje konsternaciju u bosanskohercegovačkoj Federaciji, toliko je u Srbiji, uprkos radosti zbog sudske odluke, primetno nezadovoljstvo zbog prozivanja zemlje za kršenje međunarodnog prava. Naime, prvi član Konvencije o genocidu kaže da genocid po međunarodnom pravu predstavlja zločin, koje države moraju da spreče i kazne, što Srbija nije učinila. Da li je ovakva presuda, što se Srbije tiče, pravdena?
IVANIŠEVIĆ: Srbija nije mogla da bude odgovorna, niti može da odgovara za nešto što joj nije ni bilo poznato da će se dogoditi. Ni Milošević, ni Karadžić, pa čak – kažu – ni Mladić, nisu bili u toku šta se u Srebrenici zaista zbiva. I reč „genocid“ je, po meni, krajnje sporna. Genocid se nije ni dogodio.
SUBAŠIĆ: Mi znamo da je Srbija kriva. Znamo da su i avioni i tenkovi i sve drugo iz Srbije rušili i ubijali naše najmilije u Srebrenici. Znamo da su arkanovci, šešeljevci i svi drugi iz Srbije dolazili i ubijali našu djecu. Srpski vrh je taj zločin prvo organizovao, a onda se taj genocid i desio. Ako nisu krivi, zašto je Miloševiću suđeno u Hagu, zašto su mnogi oficiri Vojske Srbije okrivljeni za genocid i ono što se desilo u Srebrenici? Međutim, svijet i Evropa vode ovu prljavu politiku prema nama žrtvama i nas nije ni iznenadilo da Srbiju nisu proglasili krivom.
RSE: Ima li odluka Međunarodnog suda pravde, s obzirom na optužbe kako je Srbija mogla da spreči genocid u Srebrenici, a da to nije uradila, bilo kakvo utemeljenje?
KRESO: Presuda je apsolutno politička. Tu je učinjeno toliko zločina. Donesena je odluka da se taj masakr, taj genocid izvrši u svega nekoliko dana, da se ti ljudi pokopaju u nekakvim kolektivnim, masovnim grobnicama, a onda su napravili još jedan zločin – te posmrtne ostatke su prebacili u nekakve sekundarne, a možda čak i u tercijarne masovne grobnice.
VUKIĆEVIĆ: Nije pravedno uvlačiti Srbiju u tu priču. Osuđujem sve zločine, ali sam mišljenja da nema nacionalnog zločina. Treba osuditi pojedince koji su vršili zločine, ali zaista ne mislim da zločin treba pripisivati, kao kolektivnu odgovornost, jednom narodu, a to je u ovom slučaju srpski narod.
RSE: Mada se Međunarodni sud pravde nije decidno izjasnio o tome na koju vrstu zadovoljena Bosna ima pravo, mnogi stručnjaci za međunarodno pravo su u zahtevu za davanjem kompenzacije prepoznali poziv da se usvoji deklaracija u kojoj bi se osudio srebrenički masakr:
SUBAŠIĆ: Kao žrtva očekujem od Srbije prvo jedno izvinjenje, kolektivno izvinjenje. Zbog budućnosti naše djece, naše unučadi, mislim da bi prvo trebali sjesti i svom objasniti šta su radili, kakvu su ulogu imali i šta se stvarno desilo u samoj Srebrenici.
IVANIŠEVIĆ: To bi bilo posipanje pepelom. Zašto bi Srbija nešto kompenzirala, zašto bi se Srbija mešala u stvari s kojima nije imala dodirnih tačaka? Može Srbija da donosi deklaraciju, da pere ruke, ali to je besmisleno. Jer, nit‘ smo luk jeli nit‘ luk mirisali. Da donese deklaraciju u kojoj će reći – odgovorni smo za nešto što se još dokazuje i što je još uvek sporno da li se dogodilo, i to je besmisleno. Ja mislim da Srbija u ovom trenutku ništa na tom planu ne treba da radi. Treba da čeka pogodan trenutak, pa onda kad sve bude jasno i čisto da kaže svoje mišljenje.
RSE: No bez obzira na pozive srpskog predsednika Borisa Tadića da se što pre osudi srebrenički masakr, političke partije se i dalje utrkuju u pisanju svojih verzija deklaracije koja bi trebalo da se nađu pred poslanicima. Svaka od njih je drugačije intonirana, pa se postavlja pitanje – postoji li uopšte u ovom trenutku politička spremnost u Srbiji da se jasno osudi ono što se dogodilo u Srebenici u julu 1995. godine?
VUKIĆEVIĆ: Ne treba, naravno, usvojiti tu deklaraciju, jer ona ne vodi pomirenju. I mi očekujemo izvinjenje, pa nam niko nikakvo ne dade. I srpska krv je prolivena. I naša deca su poubijana. I naše porodice su poubijane. I nad nama je vršen veliki, ogroman zločin.
SUBAŠIĆ: Znam da svi Srbi nisu krivi za genocid u Srebrenici. Očekujem od onih koji nisu krivi da dignu svoj glas, da će na kraju uraditi tu deklaraciju u kojoj će kazati – jeste, desilo se, zločini su rađeni u naše ime, mi se zbog toga izvinjavamo i imamo veliko poštovanje prema žrtvama.
RSE: Odugovlačenje da se usvoji deklaracija kojom bi se osudio genocid koji se dogodio u Srebrenici ima svoju predistoriju. Povodom desetogodišnjice masakra u Srebrenici, međunarodni predstavnici otvoreno su zatražili od državnih čelnika Srbije da se odrede prema srebreničkom pokolju. No i tada političke stranke nisu mogle da se dogovore oko osude ovog zločina, tako da je predsednik srpskog parlamenta na kraju rekao da Skupština Srbije nije nadležna da raspravlja o događaju koji se zbio van njene teritorije:
VUKIĆEVIĆ: Ja sam skoro razgovarala sa protojerejom koji mi je rekao da je strašno to što se mi bavimo mrtvima. Naravno, treba osuditi sve one koji su radili zločine, ali dajte da se bavimo živima. Da vidimo kako ćemo dalje da živimo, bez obzira na nacionalnu pripadnost, bez obzira na veru. Kako ćemo da uspostavimo jedan normalan odnos, jedan normalan tok. Mi moramo da idemo dalje. Mi moramo da živimo i na ovim prostorima na kojima živimo moramo da sarađujemo. To je neophodnost.
SUBAŠIĆ: Ako se Srbija ne bude suočila s tim što se desilo u Bosni i Hercegovini, mislim da će imati problema sama sa sobom. Doživjet će ono što su uradili nama sami između sebe, jer to nisu htjeli priznati.
RSE: Državni organi Srbije odbijali su, između ostalog, da se na bilo koji način odrede prema Srebrenici, uz obrazloženje da je to stvar koja se dogodila u drugoj zemlji, sa kojom ova država nije imala nikakve veze. To je, inače, dosledno izvođenje one stare teze da Srbija nije učestvovala u ratu, što do dan-danas osporava većina žitelja bosansko-hercegovačke Federacije:
SUBAŠIĆ: Ja uvijek kažem da je to sve planirano iz Srbije. Bez obzira koliko god neko tvrdio suprotno, to je tako. To su planirali i Ćosić i Milošević i svi drugi. Njihov režim je htio da uništi sve ono što je drugo i drukčije. Mene je ranio avion koji je došao iz Srbije. Znamo da su arkanovci, šešeljevci i svi drugi dolazili iz Srbije i ubijali našu djecu.
IVANIŠEVIĆ: Nikakve jedinice iz Srbije, u tom ratu nisu bile prisutne. Ali je i po Konjević Polju i po Velikoj Kasabi bilo ispisano po zidovima i „Arkan“ i „Šešelj“. Čak su Konjević Polje prekrstili u Šešeljevo. Povedeni time, mnogi su mislili da tu prisustvuju nekakve vojne jedinice iz Srbije. Te jedinice su samo prešle iz Bajine Bašte u Skelane da zaštite Perućac od opasnosti da bude miniran, da se ne bi izazvala ekološka katastrofa. To je bilo u drugoj polovini januara 1993. godine.
RSE: No čak i kada bi se u Srbiji sporadično osuđivao srebrenički masakr, to se uvek dovodilo u kontekst ostalih zločina koji su počinjeni na prostoru bivše Jugoslavije. Kada god bi se pokrenula priča o Srebrenici, u vladajućim krugovima moglo se čuti da nema razloga da se izdvaja taj zločin, jer bi se na taj način minimizirala ostala zlodela. Da li nakon što je Međunarodni sud pravde rekao da je jedino u Srebrenici počinjen genocid, taj događaj zaslužuje posebnu osudu?
IVANIŠEVIĆ: Ne vidim razlog da se Srebrenica izuzima u odnosu na ostale opštine i na ostala stradanja. Meni smeta što se preskače uzrok svega toga, što se preskače činjenica da je neko izazvao rat, da je neko ugrozio mir, a to je po međunarodnom pravu još uvek najteži zločin. Setite se Alije. On je najavio da hoće da ratuje sa Srbijom. A sad se od Srbije traži da se izvinjava, a čovek nam objavio rat.
SUBAŠIĆ: To se nikad ne može izjednačiti. Ja znam šta znači izgubiti svoje dijete i poštujem svaku majku koja je izgubila svoga sina, zvala se ona Munira, Mara ili Ana. Ali ima jedna velika razlika. Ako je moje dijete odvedeno iz avlije, a Marino ili Anino iz Bijeljine otišlo u Mostar ili Bihać sa puškom da ratuje, onda je velika razlika u tome na koji način je Munira postala žrtva, a na koji Mara ili Ana. Srebrenica je nešto posebno. Srebrenicom više niko ne može manipulisati, više niko ne može govoriti ništa, jer Međunarodni sud pravde je rekao da je izvršen genocid i s time se u Srbiji moraju suočiti obični ljudi htjeli-ne htjeli.
RSE: Bez obzira što je Srebrenica jedino mesto u kome se dogodio genocid, pokušaj da se javnosti u Srbiji odredi prema ovom masakru, i dalje pokreće teme o stradanju srpskog stanovništa u Bosni, a posebno u Bratuncu, što je i prethodilo zbivanjima u Srebrenici.
IVANIŠEVIĆ: Objavio sam već jednom 5.515 imena Srba iz Sarajeva. Na osnovu verodostojne dokumentacije iz Muzeja genocida sam izneo podatke po kojima se vidi da je Alija Izetbegović ubio više Srba samo za onih devet meseci 1992. godine nego Ante Pavelić za vreme II svetskog rata. Sad imamo oko 6.200 srpskih žrtava u Sarajevu, a to je već preko pet procenata srpskog stanovništva tog grada.
SUBAŠIĆ: To je ona priča s kojom su oni počeli još 1992. godine, jer moraju imati neke argumente zašto su to uradili. Moraju nešto kazati, moraju nešto izmisliti, moraju lagati kako bi se opravdali svome narodu. To je priča za malu djecu. To će pokazati masovne grobnice. Mi znamo sve ljude koji su tamo bili, znamo koji su živi, koji nisu živi, koji su preživjeli, koji nisu preživjeli. To je čista laž, čista izmišljotina. Svaka žrtva, nek‘ je i jedna, žrtva je, ali se ne može porediti 20 i 10.700 ubijenih ljudi.
RSE: No ne samo da u Srbiji postoji stalna tendencija da se uspostavi neka vrsta balansa u zločinima i raspodeli odgovornost za sve što zbivalo tokom devedesetih, nego se i dalje dovodi u pitanje činjenica da je popisano skoro 8.000 žrtava srebreničkog masakra:
SUBAŠIĆ: Po našim podacima je ubijena 10.701 osoba, imenom i prezimenom. Imamo i matične brojeve. Od toga je 570 žena i 1.042 maloljetne djece. To govori sve.
IVANIŠEVIĆ: U mezarju je ukopano 2.600 i nešto tela. Tek kad dođemo do imena, koja se otkrivaju tek u mezarju, analizom nalazimo ljude koji su stradali mnogo godina pre tog događaja, bili već jednom sahranjeni, pa otkopavani iz nekog drugog mezarja i prenošeni. Nalazimo ljude koji su sa sasvim drugog terena. A u masovnim grobnicama nalazimo i Srbe. Mislim da se tu apsolutno preteruje. Mislim da se mnogi od tih ljudi, Muslimana koji su napustili Bosnu i odrekli se svog imena i prezimena, nalaze u raznim kampovima. Ima i dosta indicija koje dobijamo iz Sjedinjenih Američkih Država da se neki od njih nalaze u tamošnjim kampovima, bez namere da kažu svoje pravo ime, jer bi u tom slučaju trebali i da odgovaraju.
SUBAŠIĆ: Mislim da lopov nikad nije rekao da je lopov dok nije pritisnut. Ja nakon pada Srebrenice tražim 22 člana moje uže familije. Kad to čujem, ne mogu da shvatim da još postoji svijest ubica, da ljudi još uvijek mogu tako govoriti. To je za mene još jedan genocid – genocid nad nama preživjelima. Ali mislim da će pravda doći, da istina jednog dana isplivati. Ako je ne doživim ja, doživjet će je naša unučad ili praunučad.
RSE: U skladu sa drastičnim umanjivanjem broj postradalih, u Srbiji se i dalje otvoreno dovodi u pitanje da je u Srebrenici uopšte počinjen genocid. Bez obzira na presudu Međunarodnog suda pravde, i dalje su vrlo brojni oni koji ponavljaju da se može govoriti isključivo o zločinu, ali ne i o genocidu:
IVANIŠEVIĆ: Prvo, veliki broj njih je poslušao komandu i krenuo da se povlači. Bilo je i onih koji su hteli da se brane. Imate i svedočenja da je došlo do žestokog međusobnog obračuna i da je već tada, pre nego što su Srbi ušli, bilo oko 100 ubijenih u tom međusobnom sukobu. Imate svedočenje generala Majkla Rouza, gde on govori da je u tim borbama poginulo najmanje 600 muslimanskih žrtava, a prema nekim procenama i 2.000. Dakle, uzajamnim borbama, ili su, kako kaže, naišli na minsko polje koje su postavili takođe Muslimani, meštani iz tog kraja, na koje su onda, pri povlačenju, naišli ovi iz drugih krajeva. To su svedočenja iz kojih se vidi da su stradali i u međusobnim obračunima. Sigurno ih je veoma mnogo stradalo i u proboju. Onda dolaze i ona strijeljanja, koja su ostala krajnje misteriozna.
KRESO: To nije tačno. Propaganda se dugo vodi. Genocid je počinjen na velikom broju mijesta – u Prijedoru, u Krajini, u Posavini, u Brčkom, da ne govorimo o Srebrenici i Bratuncu. Ali ne radi se samo o Srebrenici i Bratuncu, već o čitavom Podrinju. Ja se nadam da će Srbija ipak smoći snage da se s tim suoči. Narod je sigurno protiv takvih zločina.
RSE: Sa druge strane, ne samo da je glavni akter srebreničkog genocida – Ratko Mladić – uživao punu zaštitu državnih organa Srbije, nego se na ulicama Beograda često se mogu videti grafiti podrške haškim beguncima, na utakmicama se skandira „Nož, žica, Srebrenica“, dok su na bilbordima na kojima su prikazivane žrtve srebreničkog maskara u jednom trenutku osvanuli napisi – biće repriza:
SUBAŠIĆ: Ako se oni još uvijek hvale da su Mladić i Karadžić njihovi lideri, to sve govori o njihovoj svijesti i njihovoj pameti. Onda nije ni iznenađujuće što su počinili genocid. To je odgoj, a odgoj ide iz kuće. Mislim da to govore djeca čiji su očevi i djedovi poubijali našu djecu, a sada prenose mržnju na svoju. Žao mi je što Srbija gaji takvu omladinu. Na kraju će imati toliko ljudi koji će mrziti ne samo mene kao Muniru nego i sami sebe. Na kraju će Srbija biti suočena sama sa sobom. Uvijek kažem da više volim što sam žrtva, nego da su – ne dao Bog – moj rahmetli sin ili rahmetli muž ubili nekoga. Lakše mi je podnositi moj bol, nego da su mi najmiliji zločinci; da mi je muž zločinac i da moram s njim živjeti, ili da mi je sin zločinac koji će se ženiti i imati svoju djecu. Najteže je mrziti drugoga. Teže je, vjerujte, nego onome koga mrzi.
IVANIŠEVIĆ: Mi smo jednostavno proskribovani kao narod. Mislim da je to posljednji adut da nas zatuku i da kažu da su nas s pravom bombardovali da bi oni opravdali sebe i svoj neprijateljski odnos, koji traje od 1991-1992. godine.
RSE: S obzirom da je u velikom broju evropskih zemalja zabranjeno negiranje holokausta i genocida koji je počinjena nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, u Srbiji su učestali zahtevi da se donese zakon kojim bi bilo najoštrije sankcionisano negiranje genocida koji je počinjen u Srebrenici. Da li je neophodan jedan takav propis?
KRESO: Bilo bi dobro, ali najteže se suočiti sa zločinom, s tim da se to dogodilo i da se to dogodilo u razmerama koje nisu normalne.
IVANIŠEVIĆ: Ljudi koji su okrivljeni za zločine, a nisu osuđeni, oni nisu zločinci. Karla del Ponte svakog viđenijeg Srbina proglašava zločincem. To Srbe uopšte ništa ne obavezuje.
RSE: Bez obzira na neprijatnu istinu koju je donela presuda Međunarodnog suda pravde o tome da Srbija nije ispunila svoju međunarodnu obavezu da spreči genocid u Srebrenici, suđenje je bila jedinstvena prilika da se jednom za svagda stavi tačka na ovo tmurno razdoblje novije istorije, tako što bi se konačno napravila distanca prema zločinima koji su počinjeni za vreme Miloševićevog režima. Da li je to podvlačenje crta pretpostavka toliko priželjkivanog pomirenja?
IVANIŠEVIĆ: Svedoci smo toga da se već nekoliko puta na silu mirimo. Mislim da je učešće u tom procesu pomirenja mnogo značajnije od svake kompenzacije i svakog posipanja pepelom. Trebaju da se sastanu stvarne žrtve, ne njihovi politički ili duhovni predstavnici, već onaj koji je u II svetskom ratu izgubio nekog od predaka i koji je u ovom ratu izgubio nekog od potomaka, s jedne, druge i treće strane, da oni sednu i da kažu je li pomirenje moguće. A ova događanja preko predstavnika ili nekih trećih faktora, kao što je taj sud, ne mogu nikad doneti ni pomirenje, niti išta dobro.
KRESO: Mi bi u Bosni vrlo rado prihvatili da se i Srbija opredijeli za jedan pravedan odnos i pravednu kaznu za zločince koji se još uvijek kriju i nalaze u Srbiji. Najbolje rješenje je izmirenje.
RSE: Odugovlačenje državnih organa Srbije da se odrede prema maskaru koji je počinjen u Srebrenici, uprkos preporukama Međunarodnog suda pravde, postaje polako deo ambijenta koji se već godinama gradio prema ovim zbivanjima. Da li će Srbija u doglednoj budućnosti smoći snage da se odredi na pravi način prema zbivanjima u Srebrenici?
KRESO: Nadajmo se da će to biti. To se mora uraditi, pa i pod pritiskom svjetskog javnog mnijenja i ovakve presude kakva je, bez obzira što nije pravedna.
VUKIĆEVIĆ: Ne možemo samo mi večito da se izvinjavamo. Ne možemo da razmišljamo – vi ste ovo, mi smo ono. Bilo je šta je bilo, svaki rat je za osudu. Nijedan rat nije doneo dobro nikome.
RSE: Kako bi uopšte Srbija u budućnosti trebalo da se odnosi prema masakru koji se dogodio u Srebrenici?
IVANIŠEVIĆ: Da ga ignoriše. To je događaj koji s njom nema nikakve veze i ona nema razloga da se na taj događaj osvrće. Treba da se osvrće onoliko koliko i na ratna zbivanja u bilo kom delu sveta.
SUBAŠIĆ: Mislim da će se na kraju morati suočiti sa istinom. Da će na kraju morati sjesti i kazati svojoj djeci šta su radili i šta su uradili u samoj Srebrenici. Ako to ne urade, onda neka se ne nadaju dobru, onda će njihova djeca između sebe napraviti genocid sami na sebi.
RSE: Ako se mehanizam poricanja i dovođenja u pitanje srebreničkog masakra ne zaustavi, ostaće neka vrsta sumnje da Srbija nije bila samo nemi posmatrač onoga što se dešavalo u Srebrenici. To onda otvara mogućnost trajne moralne osude za saučesništvo, što je upravo trebalo da predupredi presuda Međunarodnog suda pravde, polazeći od pretpostavke da je krivica pre svega individualna.
• Saradnik Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Sarajeva, profesor Muharem Kreso
• Beogradska glumica, inače aktivistkinja Srpske radikalne stranke, Lidija Vukićević
• Direktor Centra za istraživanje zločina nad Srbima iz Beograda Milivoje Ivanišević
• Predsednica Udruženja majki enklava Srebrenica i Žepa Munira Subašić
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo poziv koji je u Srbiji stigao sa samog državnog vrha, da se osudi srebrenički masakr. Predsednik Boris Tadić:
„Za sve nas, veoma je težak deo presude u kojem se konstatuje da Srbija nije preuzela sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid u nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici. Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi takođe značilo ispunjavanje jednog dela presude Međunarodnog suda pravde u Hagu.“
* * * * *
RSE: Koliko god je presuda Međunarodnog suda pravde izazvala i dalje konsternaciju u bosanskohercegovačkoj Federaciji, toliko je u Srbiji, uprkos radosti zbog sudske odluke, primetno nezadovoljstvo zbog prozivanja zemlje za kršenje međunarodnog prava. Naime, prvi član Konvencije o genocidu kaže da genocid po međunarodnom pravu predstavlja zločin, koje države moraju da spreče i kazne, što Srbija nije učinila. Da li je ovakva presuda, što se Srbije tiče, pravdena?
IVANIŠEVIĆ: Srbija nije mogla da bude odgovorna, niti može da odgovara za nešto što joj nije ni bilo poznato da će se dogoditi. Ni Milošević, ni Karadžić, pa čak – kažu – ni Mladić, nisu bili u toku šta se u Srebrenici zaista zbiva. I reč „genocid“ je, po meni, krajnje sporna. Genocid se nije ni dogodio.
SUBAŠIĆ: Mi znamo da je Srbija kriva. Znamo da su i avioni i tenkovi i sve drugo iz Srbije rušili i ubijali naše najmilije u Srebrenici. Znamo da su arkanovci, šešeljevci i svi drugi iz Srbije dolazili i ubijali našu djecu. Srpski vrh je taj zločin prvo organizovao, a onda se taj genocid i desio. Ako nisu krivi, zašto je Miloševiću suđeno u Hagu, zašto su mnogi oficiri Vojske Srbije okrivljeni za genocid i ono što se desilo u Srebrenici? Međutim, svijet i Evropa vode ovu prljavu politiku prema nama žrtvama i nas nije ni iznenadilo da Srbiju nisu proglasili krivom.
RSE: Ima li odluka Međunarodnog suda pravde, s obzirom na optužbe kako je Srbija mogla da spreči genocid u Srebrenici, a da to nije uradila, bilo kakvo utemeljenje?
KRESO: Presuda je apsolutno politička. Tu je učinjeno toliko zločina. Donesena je odluka da se taj masakr, taj genocid izvrši u svega nekoliko dana, da se ti ljudi pokopaju u nekakvim kolektivnim, masovnim grobnicama, a onda su napravili još jedan zločin – te posmrtne ostatke su prebacili u nekakve sekundarne, a možda čak i u tercijarne masovne grobnice.
VUKIĆEVIĆ: Nije pravedno uvlačiti Srbiju u tu priču. Osuđujem sve zločine, ali sam mišljenja da nema nacionalnog zločina. Treba osuditi pojedince koji su vršili zločine, ali zaista ne mislim da zločin treba pripisivati, kao kolektivnu odgovornost, jednom narodu, a to je u ovom slučaju srpski narod.
RSE: Mada se Međunarodni sud pravde nije decidno izjasnio o tome na koju vrstu zadovoljena Bosna ima pravo, mnogi stručnjaci za međunarodno pravo su u zahtevu za davanjem kompenzacije prepoznali poziv da se usvoji deklaracija u kojoj bi se osudio srebrenički masakr:
SUBAŠIĆ: Kao žrtva očekujem od Srbije prvo jedno izvinjenje, kolektivno izvinjenje. Zbog budućnosti naše djece, naše unučadi, mislim da bi prvo trebali sjesti i svom objasniti šta su radili, kakvu su ulogu imali i šta se stvarno desilo u samoj Srebrenici.
IVANIŠEVIĆ: To bi bilo posipanje pepelom. Zašto bi Srbija nešto kompenzirala, zašto bi se Srbija mešala u stvari s kojima nije imala dodirnih tačaka? Može Srbija da donosi deklaraciju, da pere ruke, ali to je besmisleno. Jer, nit‘ smo luk jeli nit‘ luk mirisali. Da donese deklaraciju u kojoj će reći – odgovorni smo za nešto što se još dokazuje i što je još uvek sporno da li se dogodilo, i to je besmisleno. Ja mislim da Srbija u ovom trenutku ništa na tom planu ne treba da radi. Treba da čeka pogodan trenutak, pa onda kad sve bude jasno i čisto da kaže svoje mišljenje.
RSE: No bez obzira na pozive srpskog predsednika Borisa Tadića da se što pre osudi srebrenički masakr, političke partije se i dalje utrkuju u pisanju svojih verzija deklaracije koja bi trebalo da se nađu pred poslanicima. Svaka od njih je drugačije intonirana, pa se postavlja pitanje – postoji li uopšte u ovom trenutku politička spremnost u Srbiji da se jasno osudi ono što se dogodilo u Srebenici u julu 1995. godine?
VUKIĆEVIĆ: Ne treba, naravno, usvojiti tu deklaraciju, jer ona ne vodi pomirenju. I mi očekujemo izvinjenje, pa nam niko nikakvo ne dade. I srpska krv je prolivena. I naša deca su poubijana. I naše porodice su poubijane. I nad nama je vršen veliki, ogroman zločin.
SUBAŠIĆ: Znam da svi Srbi nisu krivi za genocid u Srebrenici. Očekujem od onih koji nisu krivi da dignu svoj glas, da će na kraju uraditi tu deklaraciju u kojoj će kazati – jeste, desilo se, zločini su rađeni u naše ime, mi se zbog toga izvinjavamo i imamo veliko poštovanje prema žrtvama.
RSE: Odugovlačenje da se usvoji deklaracija kojom bi se osudio genocid koji se dogodio u Srebrenici ima svoju predistoriju. Povodom desetogodišnjice masakra u Srebrenici, međunarodni predstavnici otvoreno su zatražili od državnih čelnika Srbije da se odrede prema srebreničkom pokolju. No i tada političke stranke nisu mogle da se dogovore oko osude ovog zločina, tako da je predsednik srpskog parlamenta na kraju rekao da Skupština Srbije nije nadležna da raspravlja o događaju koji se zbio van njene teritorije:
VUKIĆEVIĆ: Ja sam skoro razgovarala sa protojerejom koji mi je rekao da je strašno to što se mi bavimo mrtvima. Naravno, treba osuditi sve one koji su radili zločine, ali dajte da se bavimo živima. Da vidimo kako ćemo dalje da živimo, bez obzira na nacionalnu pripadnost, bez obzira na veru. Kako ćemo da uspostavimo jedan normalan odnos, jedan normalan tok. Mi moramo da idemo dalje. Mi moramo da živimo i na ovim prostorima na kojima živimo moramo da sarađujemo. To je neophodnost.
SUBAŠIĆ: Ako se Srbija ne bude suočila s tim što se desilo u Bosni i Hercegovini, mislim da će imati problema sama sa sobom. Doživjet će ono što su uradili nama sami između sebe, jer to nisu htjeli priznati.
RSE: Državni organi Srbije odbijali su, između ostalog, da se na bilo koji način odrede prema Srebrenici, uz obrazloženje da je to stvar koja se dogodila u drugoj zemlji, sa kojom ova država nije imala nikakve veze. To je, inače, dosledno izvođenje one stare teze da Srbija nije učestvovala u ratu, što do dan-danas osporava većina žitelja bosansko-hercegovačke Federacije:
SUBAŠIĆ: Ja uvijek kažem da je to sve planirano iz Srbije. Bez obzira koliko god neko tvrdio suprotno, to je tako. To su planirali i Ćosić i Milošević i svi drugi. Njihov režim je htio da uništi sve ono što je drugo i drukčije. Mene je ranio avion koji je došao iz Srbije. Znamo da su arkanovci, šešeljevci i svi drugi dolazili iz Srbije i ubijali našu djecu.
IVANIŠEVIĆ: Nikakve jedinice iz Srbije, u tom ratu nisu bile prisutne. Ali je i po Konjević Polju i po Velikoj Kasabi bilo ispisano po zidovima i „Arkan“ i „Šešelj“. Čak su Konjević Polje prekrstili u Šešeljevo. Povedeni time, mnogi su mislili da tu prisustvuju nekakve vojne jedinice iz Srbije. Te jedinice su samo prešle iz Bajine Bašte u Skelane da zaštite Perućac od opasnosti da bude miniran, da se ne bi izazvala ekološka katastrofa. To je bilo u drugoj polovini januara 1993. godine.
RSE: No čak i kada bi se u Srbiji sporadično osuđivao srebrenički masakr, to se uvek dovodilo u kontekst ostalih zločina koji su počinjeni na prostoru bivše Jugoslavije. Kada god bi se pokrenula priča o Srebrenici, u vladajućim krugovima moglo se čuti da nema razloga da se izdvaja taj zločin, jer bi se na taj način minimizirala ostala zlodela. Da li nakon što je Međunarodni sud pravde rekao da je jedino u Srebrenici počinjen genocid, taj događaj zaslužuje posebnu osudu?
IVANIŠEVIĆ: Ne vidim razlog da se Srebrenica izuzima u odnosu na ostale opštine i na ostala stradanja. Meni smeta što se preskače uzrok svega toga, što se preskače činjenica da je neko izazvao rat, da je neko ugrozio mir, a to je po međunarodnom pravu još uvek najteži zločin. Setite se Alije. On je najavio da hoće da ratuje sa Srbijom. A sad se od Srbije traži da se izvinjava, a čovek nam objavio rat.
SUBAŠIĆ: To se nikad ne može izjednačiti. Ja znam šta znači izgubiti svoje dijete i poštujem svaku majku koja je izgubila svoga sina, zvala se ona Munira, Mara ili Ana. Ali ima jedna velika razlika. Ako je moje dijete odvedeno iz avlije, a Marino ili Anino iz Bijeljine otišlo u Mostar ili Bihać sa puškom da ratuje, onda je velika razlika u tome na koji način je Munira postala žrtva, a na koji Mara ili Ana. Srebrenica je nešto posebno. Srebrenicom više niko ne može manipulisati, više niko ne može govoriti ništa, jer Međunarodni sud pravde je rekao da je izvršen genocid i s time se u Srbiji moraju suočiti obični ljudi htjeli-ne htjeli.
RSE: Bez obzira što je Srebrenica jedino mesto u kome se dogodio genocid, pokušaj da se javnosti u Srbiji odredi prema ovom masakru, i dalje pokreće teme o stradanju srpskog stanovništa u Bosni, a posebno u Bratuncu, što je i prethodilo zbivanjima u Srebrenici.
IVANIŠEVIĆ: Objavio sam već jednom 5.515 imena Srba iz Sarajeva. Na osnovu verodostojne dokumentacije iz Muzeja genocida sam izneo podatke po kojima se vidi da je Alija Izetbegović ubio više Srba samo za onih devet meseci 1992. godine nego Ante Pavelić za vreme II svetskog rata. Sad imamo oko 6.200 srpskih žrtava u Sarajevu, a to je već preko pet procenata srpskog stanovništva tog grada.
SUBAŠIĆ: To je ona priča s kojom su oni počeli još 1992. godine, jer moraju imati neke argumente zašto su to uradili. Moraju nešto kazati, moraju nešto izmisliti, moraju lagati kako bi se opravdali svome narodu. To je priča za malu djecu. To će pokazati masovne grobnice. Mi znamo sve ljude koji su tamo bili, znamo koji su živi, koji nisu živi, koji su preživjeli, koji nisu preživjeli. To je čista laž, čista izmišljotina. Svaka žrtva, nek‘ je i jedna, žrtva je, ali se ne može porediti 20 i 10.700 ubijenih ljudi.
RSE: No ne samo da u Srbiji postoji stalna tendencija da se uspostavi neka vrsta balansa u zločinima i raspodeli odgovornost za sve što zbivalo tokom devedesetih, nego se i dalje dovodi u pitanje činjenica da je popisano skoro 8.000 žrtava srebreničkog masakra:
SUBAŠIĆ: Po našim podacima je ubijena 10.701 osoba, imenom i prezimenom. Imamo i matične brojeve. Od toga je 570 žena i 1.042 maloljetne djece. To govori sve.
IVANIŠEVIĆ: U mezarju je ukopano 2.600 i nešto tela. Tek kad dođemo do imena, koja se otkrivaju tek u mezarju, analizom nalazimo ljude koji su stradali mnogo godina pre tog događaja, bili već jednom sahranjeni, pa otkopavani iz nekog drugog mezarja i prenošeni. Nalazimo ljude koji su sa sasvim drugog terena. A u masovnim grobnicama nalazimo i Srbe. Mislim da se tu apsolutno preteruje. Mislim da se mnogi od tih ljudi, Muslimana koji su napustili Bosnu i odrekli se svog imena i prezimena, nalaze u raznim kampovima. Ima i dosta indicija koje dobijamo iz Sjedinjenih Američkih Država da se neki od njih nalaze u tamošnjim kampovima, bez namere da kažu svoje pravo ime, jer bi u tom slučaju trebali i da odgovaraju.
SUBAŠIĆ: Mislim da lopov nikad nije rekao da je lopov dok nije pritisnut. Ja nakon pada Srebrenice tražim 22 člana moje uže familije. Kad to čujem, ne mogu da shvatim da još postoji svijest ubica, da ljudi još uvijek mogu tako govoriti. To je za mene još jedan genocid – genocid nad nama preživjelima. Ali mislim da će pravda doći, da istina jednog dana isplivati. Ako je ne doživim ja, doživjet će je naša unučad ili praunučad.
RSE: U skladu sa drastičnim umanjivanjem broj postradalih, u Srbiji se i dalje otvoreno dovodi u pitanje da je u Srebrenici uopšte počinjen genocid. Bez obzira na presudu Međunarodnog suda pravde, i dalje su vrlo brojni oni koji ponavljaju da se može govoriti isključivo o zločinu, ali ne i o genocidu:
IVANIŠEVIĆ: Prvo, veliki broj njih je poslušao komandu i krenuo da se povlači. Bilo je i onih koji su hteli da se brane. Imate i svedočenja da je došlo do žestokog međusobnog obračuna i da je već tada, pre nego što su Srbi ušli, bilo oko 100 ubijenih u tom međusobnom sukobu. Imate svedočenje generala Majkla Rouza, gde on govori da je u tim borbama poginulo najmanje 600 muslimanskih žrtava, a prema nekim procenama i 2.000. Dakle, uzajamnim borbama, ili su, kako kaže, naišli na minsko polje koje su postavili takođe Muslimani, meštani iz tog kraja, na koje su onda, pri povlačenju, naišli ovi iz drugih krajeva. To su svedočenja iz kojih se vidi da su stradali i u međusobnim obračunima. Sigurno ih je veoma mnogo stradalo i u proboju. Onda dolaze i ona strijeljanja, koja su ostala krajnje misteriozna.
KRESO: To nije tačno. Propaganda se dugo vodi. Genocid je počinjen na velikom broju mijesta – u Prijedoru, u Krajini, u Posavini, u Brčkom, da ne govorimo o Srebrenici i Bratuncu. Ali ne radi se samo o Srebrenici i Bratuncu, već o čitavom Podrinju. Ja se nadam da će Srbija ipak smoći snage da se s tim suoči. Narod je sigurno protiv takvih zločina.
RSE: Sa druge strane, ne samo da je glavni akter srebreničkog genocida – Ratko Mladić – uživao punu zaštitu državnih organa Srbije, nego se na ulicama Beograda često se mogu videti grafiti podrške haškim beguncima, na utakmicama se skandira „Nož, žica, Srebrenica“, dok su na bilbordima na kojima su prikazivane žrtve srebreničkog maskara u jednom trenutku osvanuli napisi – biće repriza:
SUBAŠIĆ: Ako se oni još uvijek hvale da su Mladić i Karadžić njihovi lideri, to sve govori o njihovoj svijesti i njihovoj pameti. Onda nije ni iznenađujuće što su počinili genocid. To je odgoj, a odgoj ide iz kuće. Mislim da to govore djeca čiji su očevi i djedovi poubijali našu djecu, a sada prenose mržnju na svoju. Žao mi je što Srbija gaji takvu omladinu. Na kraju će imati toliko ljudi koji će mrziti ne samo mene kao Muniru nego i sami sebe. Na kraju će Srbija biti suočena sama sa sobom. Uvijek kažem da više volim što sam žrtva, nego da su – ne dao Bog – moj rahmetli sin ili rahmetli muž ubili nekoga. Lakše mi je podnositi moj bol, nego da su mi najmiliji zločinci; da mi je muž zločinac i da moram s njim živjeti, ili da mi je sin zločinac koji će se ženiti i imati svoju djecu. Najteže je mrziti drugoga. Teže je, vjerujte, nego onome koga mrzi.
IVANIŠEVIĆ: Mi smo jednostavno proskribovani kao narod. Mislim da je to posljednji adut da nas zatuku i da kažu da su nas s pravom bombardovali da bi oni opravdali sebe i svoj neprijateljski odnos, koji traje od 1991-1992. godine.
RSE: S obzirom da je u velikom broju evropskih zemalja zabranjeno negiranje holokausta i genocida koji je počinjena nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, u Srbiji su učestali zahtevi da se donese zakon kojim bi bilo najoštrije sankcionisano negiranje genocida koji je počinjen u Srebrenici. Da li je neophodan jedan takav propis?
KRESO: Bilo bi dobro, ali najteže se suočiti sa zločinom, s tim da se to dogodilo i da se to dogodilo u razmerama koje nisu normalne.
IVANIŠEVIĆ: Ljudi koji su okrivljeni za zločine, a nisu osuđeni, oni nisu zločinci. Karla del Ponte svakog viđenijeg Srbina proglašava zločincem. To Srbe uopšte ništa ne obavezuje.
RSE: Bez obzira na neprijatnu istinu koju je donela presuda Međunarodnog suda pravde o tome da Srbija nije ispunila svoju međunarodnu obavezu da spreči genocid u Srebrenici, suđenje je bila jedinstvena prilika da se jednom za svagda stavi tačka na ovo tmurno razdoblje novije istorije, tako što bi se konačno napravila distanca prema zločinima koji su počinjeni za vreme Miloševićevog režima. Da li je to podvlačenje crta pretpostavka toliko priželjkivanog pomirenja?
IVANIŠEVIĆ: Svedoci smo toga da se već nekoliko puta na silu mirimo. Mislim da je učešće u tom procesu pomirenja mnogo značajnije od svake kompenzacije i svakog posipanja pepelom. Trebaju da se sastanu stvarne žrtve, ne njihovi politički ili duhovni predstavnici, već onaj koji je u II svetskom ratu izgubio nekog od predaka i koji je u ovom ratu izgubio nekog od potomaka, s jedne, druge i treće strane, da oni sednu i da kažu je li pomirenje moguće. A ova događanja preko predstavnika ili nekih trećih faktora, kao što je taj sud, ne mogu nikad doneti ni pomirenje, niti išta dobro.
KRESO: Mi bi u Bosni vrlo rado prihvatili da se i Srbija opredijeli za jedan pravedan odnos i pravednu kaznu za zločince koji se još uvijek kriju i nalaze u Srbiji. Najbolje rješenje je izmirenje.
RSE: Odugovlačenje državnih organa Srbije da se odrede prema maskaru koji je počinjen u Srebrenici, uprkos preporukama Međunarodnog suda pravde, postaje polako deo ambijenta koji se već godinama gradio prema ovim zbivanjima. Da li će Srbija u doglednoj budućnosti smoći snage da se odredi na pravi način prema zbivanjima u Srebrenici?
KRESO: Nadajmo se da će to biti. To se mora uraditi, pa i pod pritiskom svjetskog javnog mnijenja i ovakve presude kakva je, bez obzira što nije pravedna.
VUKIĆEVIĆ: Ne možemo samo mi večito da se izvinjavamo. Ne možemo da razmišljamo – vi ste ovo, mi smo ono. Bilo je šta je bilo, svaki rat je za osudu. Nijedan rat nije doneo dobro nikome.
RSE: Kako bi uopšte Srbija u budućnosti trebalo da se odnosi prema masakru koji se dogodio u Srebrenici?
IVANIŠEVIĆ: Da ga ignoriše. To je događaj koji s njom nema nikakve veze i ona nema razloga da se na taj događaj osvrće. Treba da se osvrće onoliko koliko i na ratna zbivanja u bilo kom delu sveta.
SUBAŠIĆ: Mislim da će se na kraju morati suočiti sa istinom. Da će na kraju morati sjesti i kazati svojoj djeci šta su radili i šta su uradili u samoj Srebrenici. Ako to ne urade, onda neka se ne nadaju dobru, onda će njihova djeca između sebe napraviti genocid sami na sebi.
RSE: Ako se mehanizam poricanja i dovođenja u pitanje srebreničkog masakra ne zaustavi, ostaće neka vrsta sumnje da Srbija nije bila samo nemi posmatrač onoga što se dešavalo u Srebrenici. To onda otvara mogućnost trajne moralne osude za saučesništvo, što je upravo trebalo da predupredi presuda Međunarodnog suda pravde, polazeći od pretpostavke da je krivica pre svega individualna.
