Kumanovski sporazum ostavljao je, s druge strane, neka ovlašćenja Miloševićevom režimu, koji je na Kosovu zaveo neku vrstu aparthejda, a tokom devedesetih počinio masovne zločine nad civilnim stanovništvom. No ako se ostavi po strani pitanje statusa Kosova, oko koga sigurno neće biti saglasnosti, ostaje čitav niz odredbi Ahtisarijevog plana, koje se pre svega tiču svakodnevnog života. Da li je plan u tim aspektima prihvatljiv za srpsku i albansku stranu, i otvara li on put za neku buduću podelu Kosova, teme su i naše današnje emisije u kojoj između ostalog učestvuju
•Politički analitičar iz Prištine Škeljzen Malići
•Predsednica Koordinacionog centra za Kosovo vlade Srbije Sanda Rašković Ivić
•Istoričar iz Beograda Radoš Ljušić
•Šef pregovaračko tima kosovskih Albanaca Iljber Hisa
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovim temama, čujmo kako je sam Ahtisari opisao suštinu svog predloga za rešenje kosovske krize:
«Suverenitet države je samo jedan od principa. U svetu u kome živimo danas, politički lideri imaju odgovornost da zaštite svoje građane, a međunarodna zajednica je odgovorna da, ako državni lideri u tome ne uspeju, pruži tu zaštitu. Kosovo nije jedina krizna situacija u svetu, ima i drugih.»
* * * * *
RSE: Pre što su zainteresovane strane uopšte dobile priliku da pročitaju predlog Ahtisarijevog sporazuma, o čijem sadržaju je bilo dosta nagađanja, najuticajniji međunarodni činioci stalno su ponavljali kako bi u planu za Kosovo trebalo doći do kompromisa između zahteva albanske i srpske strane. I sam Marti Ahtisari je u više navrata ponavljao da je to kompromisni predlog.
HISA: Ukoliko posmatrate ceo paket, videćete da je sagrađen tako da bi odgovarao interesima srpske zajednice na Kosovu. Nudi decentralizaciju i niz drugih aspekata koji se tiču prava srpske zajednice, zastupljenost u institucijama kao to su parlament, vlada i i tako dalje. Sagrađen je tako da izlazi u susret srpskim interesima, čak i više od toga, i valjda je to na neki način kompromis.
RASKOVIĆ: Ja tu kompromis ne vidim jer kompromisa nema. Naime, u Ahtisarijevom papiru je očigledno da iz svakog dela o kojem on piše – bilo da se radi o crkvenoj, kulturnoj baštini, decentralizaciji, ekonomiji, bezbednosti, pravima zajednica i tako dalje – svuda provejava priča o nezavisnosti, odnosno o državi koja je već nezavisna ili koja treba da postane nezavisna. Znači, treba da se napravi kompromis oko statusa Kosova i Metohije.
LJUŠIĆ: Kompromis, po mom dubokom uverenju postoji, ako se dve suprotstavljene strane dogovore. Ako te dve suprotstavljene strane nađu zajedničko rešenje, to je kompromis. Ako neko sa strane hoće da nađe kompromisno rešenje, onda bi zaista ta osoba ili ta institucija morala da bude neutralna. Mi znamo da Ahtisari nije neutralna ličnost. Ako se ne nađe kompromisno rešenje između Srba i Albanaca, onda nema rešenja kosovskog problema za sva vremena.
MALIĆI: Ja vidim kompromis u tome da Ahtisari u ovom paketu nudi određen status za kosovske Srbe. Znači, oni bi bili sastavni deo tog budućeg statusa Kosova, koji je, po svemu sudeći, nezavisnost, nadgledana nekom novom međunarodnom misijom koja će to da prati. U paketu je čitav niz mera koji trebaju da uspostave neke demokratske okvire i da zadovolji njihovu osnovnu težnju da na neki način oni ostanu etnički delimično izolovani, da imaju neku vrstu garancije da će imati svoje opštine, svoje institucije.
RSE: Kao što oko ključne stvari – budućeg statusa Kosova – nisu ni vođeni pregovori, s obzirom da su srpski i kosovski tim bili na potpuno suprostavljenim pozicijama, tako je Ahtisari izbegao da se u svom planu odredi prema tom pitanju, jer bi se time unapred isključila svaka mogućnost dogovora. Neka teritorija može jedino biti autonomija u okviru druge zemlje, ili samostalna zemlja. Nema trećeg, jer je suverenitet nedeljiv.
RAŠKOVIĆ: Ovde se radi o jednoj prevari. Naime, ovde se menjaju ljudska prava za nezavisnost. Poslednjih bezmalo osam godina, otkako je misija Ujedinjenih nacija preuzela upravu nad delom teritorije naše države, mi imamo flagrantno kršenje ljudskih prava Srba, i to od strane Albanaca. E sad, u Ahtisarijevom papiru vi imate promovisanje ljudskih prava Srba, ali u zamenu za ljudska prava Srba Albanci dobivaju nezavisnost. Na šta, naravno, mi ne možemo da pristanemo.
MALIĆI: Kosovo je izgubljeno 1999. godine i to Srbija treba da shvati – da je izgubljeno i da više nema povratka nazad. To je završena priča. Dete je rođeno i neko treba da ga ljulja. Intervencija je pokrenula nepovratan proces. Ionako Srbija u međuvremenu nije ništa napravila da popravi svoju situaciju. Ona želi samo teritoriju bez ljudi. To je Miloševićeva politika, samo u rukavicama – nekakav salonski nacionalizam. Srbija je već kažnjena, a ovo su konsekvence toga.
RSE: Mada je nakon NATO intervencije Srbija izgubila Kosovo, međunarodna zajednica nikada nije odgovorila zbog čega se oduzima jedan deo teritorije Srbije. U nekoliko navrata se iz krugova bliskih međunarodnom pregovaraču moglo čuti da Srbija mora da podnese teret odgovornosti za ratove koje je pokretala tokom devedesetih. Da li plan za budući status Kosova zaista predstavlja neku vrstu neizrečene kazne?
HISA: Srbija je još od 1918. godine imala mandat da vlada Kosovom, međutim ona to nije uspela, niti u monarhiji, niti u republici, niti za vreme komunizma. A to je završilo nažalost tako što je kroz Miloševića napravila jednu kardinalnu istorijsku grešku, posle koje za većinski narod na Kosovu uopšte nije bilo logično da se na bilo koji način nastavi zajednički život.
RAŠKOVIĆ: Ja ne znam da li se tu radi o kazni ili se radi o stavu laissez-affaire – hajde da brzo završimo taj posao. Ne želim da budem paranoidna, ali mi smo već bili dovoljno kažnjeni – bez pravog razloga – time što smo bili bombardovani. Srbija je, u svakom slučaju, jako prikraćena i neadekvatno i nepravedno etiketirana kao agresor u svim ovim ratovima. Ali, krivica nije samo srpska. I sad odjedanput davanje prava na samoopredelenje narodu, a da to pre nije rađeno ni u jednoj od bivših jugoslovenskih republika, meni ne liči na neku međunarodnu zaveru protiv Srba, ali na najkraći put kako da se što pre završi sa Balkanom.
RSE: Kada bi albanska i srpska strana mogle na trenutak da zaborave priču o budućem statusu Kosova, koja je svima, očigledno, najvažnija, postavlja se pitanje – da li predloženi plan omogućava da se na Kosovu stvori društvo u kome će sve etničke i verske zajednice živeti normalnim životom, s obzirom da to prethodnih godina sigurno nije bio slučaj?
IVIĆ: Ahtisarijev plan zaista daje dobra prava. Ali zašto bi Srbi sada poverovali toj slatkorečivoj priči o svojim pravima u nezavisnoj državi Kosovo? Tu je dovedena misija Ujedinjenih nacija 1999. godine da uvede red i zakon, da uvede pravo u južnu pokrajinu ili na tu teritoriju, i to nije urađeno. Devetsto trideset i jedan Srbin je ubijen, a niko nije u zatvoru, niko nije ni suđen zbog toga, počinioci nikada nisu nađeni. U ovom periodu je bilo 7.000 napada na Srbe, od čega 4.585 vatrenim oružjem. U tim martovskim zlodelima ili gibanjima, učestvovalo je 50.000 ljudi, od kojih se samo šestoro nalazi u zatvoru To ne može da se nazove vladavinom prava i ljudskim pravima. Srbi nisu toliko naivni, ni toliko blesavi da sada poveruju u jednu priču o medu i mleku koji će da poteče. Kao, eto, moraće Albanci da budu fini, pa će onda da dobiju punu nezavisnost, jer se sada kao govori o nadgledanoj nezavisnosti s međunarodnim predstavnikom. E pa, ako budu dobri, neće biti ni međunarodnog predstavnika. Ali, vidite, oni su se nadali nezavisnosti i nisu bili dobri, pa su opet dobili jako mnogo toga.
MALIĆI: Ovde nije postojala država, postojao je samo protektorat – misija koja je bila orijentisana na rekonstrukciju i na održavanje status kvoa. Sada kosovska Skupština usvaja nove zakone, jer trebate da imate realističan osećaj da se tu nešto pravi, nekakav sistem. Ovde je 25 godina bilo vanredno stanje i još uvek je vanredno stanje. Kosovski Srbi su u istoj poziciji. Oni su dozvolili da se njima manipuliše. Devedesetih godina su uživali razne privilegije bivajući uz Miloševićev režim i onda su o platili nesigurnošću ovih sedam godina.
RSE: Mada neke od glavnih odredbi Rezolucije 1244 nikada niko nije ni pokušao da ostvari, činjenica je da dosadašnja misija Ujedinjenih nacija nije donela mir i stabilnost toj pokrajini. Kao što je odgovornost za kosovske Albance bila na Srbima u vreme vladavine Slobodana Miloševića, tako je albanska većina bila dužna da zaštiti manjinske narode u periodu kada je Kosovom zavladalo bezakonje. Nijedna od ove dve zajednice nije položila taj ispit. Da li će kosovske vlasti koje će se formirati na osnovu novog plana više štiti Srbe i druge manjine, nego što su to do sada činili predstavnici Ujedinjenih nacija?
HISA: Mislim da su Kosovari više motivisani da sačuvaju svoju državu nego policajci iz Pakistana ili Indije.
LJUŠIĆ: Ja sam živeo na Kosovu i Metohiji, odrastao sam pored Albanaca, imam i prijatelje Albance. Mi smo u vreme socijalističke Jugoslavije živeli paralelnim životom. Oni su išli u svoje razrede, oni su imali svoj deo naselja, oni su imali svoju kulturu, oni su imali svoje institucije, a mi smo imali svoje. Dakle, dobrim delom smo živeli odvojeno. Nikada se nije stvorila jedna dobra atmosfera za neku simbiozu života, za neki suživot. U onoj prethodnoj Jugoslaviji je isto tako bilo netrpeljivosti. Naš problem, ovaj koji mi sada rešavamo na Kosovu, započeo je šezdesetih godina sa masovnim doseljavanjem Albanaca iz Albanije, koji su narušili dobrosusedske i koliko-toliko prijateljske odnose između Albanaca i Srba. Od tada postoji potpuna netrpeljivost između albanske etničke grupe i srpske etničke grupe, i od tada su Srbi počeli da gube teritoriju i da se polako sele sa prostora Kosova i Metohije.
RSE: Osim ustavnih, ekonomskih i bezbednosnih mera, neke od ključnih stavki sporazuma o Kosovu predviđaju formiranje šest novih opština u kojima većinu čini srpsko stanovništvo. S obzirom da je srpska strana predlagala daleko veći broj opština i neku vrstu teritorijalne autonomije, ponuđeni okvir ostao daleko bliži onome što je nudila albanska strana.
LJUŠIĆ: Može se tu dodati još jedan broj opština koje bi Srbi koji bi se vratili na prostor Kosova i Metohije, mogli da nastane i da na tim prostorima zaokruže nekakvu svoju etničku osobenost. Mislim da je Ahtisarijev plan potpuno na albanskoj strani, jer će se i ono malo srpskog stanovništva na tim etničkim prostorima, pod pritiskom morati iseliti, i samim tim će te opštine onda postati bespredmetne.
HISA: Ako ćemo biti realni, Srbi su dobili više od onoga što bi, inače, u nekim normalnim okolnostima, trebali dobiti. Nažalost, Beograd je, ponekad, svojim pristupom više odmagao realnim srpskim interesima, jer je njegov interes bila teritorija, a ne uslovi života srpske zajednice i njeno održavanje. Ali ipak mislim da će srpska zajednica i njeni autentični predstavnici na Kosovu shvatiti da je ovo realna šansa za njihov opstanak na novom Kosovu.
RSE: Same opštine imaće dosta široke nadležnosti iz oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite, privrednog planiranja i organizovanja onoga što pre svega tiče životne svakodnevice. Dok srpska strana najvljuje da će u nastavku pregovora tražiti još veća ovlašćenja za srpske opštine, kosovskom pregovaračkom timu nije baš svejedno što lokalne vlasti na ovaj način dobijaju ingerencije kakve ne postoje u drugim evropskim državama.
HISA: Naravno, ne možemo ispunjavati sve snove, mislimo, međutim, da je ono što su Srbi dobili više od onoga što bi se moglo dati bilo kojoj zajednici na ovim prostorima.
RAŠKOVIĆ: O decentralizaciji možemo da govorimo tako što ćemo da kažemo – ovo je baza, tražimo dodatne nadležnosti i to možemo da poboljšavamo. Ali ekonomija, ekonomija je skandal. Jer, ekonomija već tretira Kosovo kao nezavisnu državu i kaže da sve ono što je bilo državno ili društveno vlasništvo potpada pod vlasništvo Kosova. S tim se ne možemo složiti ni u jednoj tački.
RSE: Broj srpskih opština, njihova ovlašćenja i uspostavljanje veza sa Beogradom, u svakom slučaju predstavljaju neka od najosetljivijih pitanja predloga budućeg statusa Kosova, s obzirom da se u tim stavkama skrivaju opasnosti od nekih budućih pokušaja da se podeli Kosovo. Koliko je u ovom trenutku na bilo koji način prihvatljiva ideja o promeni granica Kosova?
MALIĆI: U sadašnjoj konstelaciji ne. Ali kad bi postojala nekakva volja za razgraničenjem, pa da se razgovara uopšte o razgraničenju između Srba i Albanaca, ima nekih koji predlažu da se napravi neka vrsta razmene između dve opštine u južnoj Srbiji (Preševo i Bujanovac) i dela Kosova (severno od Mitrovice). Međunarodni faktori sada to ne prihvataju zato što to ide predaleko.
IVIĆ: Pregovarački tim je dobio jasan mandat da brani nepovredivost granica i da brani celovitost naše zemlje. Mi ćemo nastaviti da to branimo i dalje. Videćemo šta će nam doneti budućnost. Naša je želja, svakako, da celo Kosovo ostane u granicama Srbije.
RSE: Dok zvanični Beograd i Priština odbacuju svaku ideju o podeli Kosova, iz nekih međunarodnih krugova povremeno stižu glasovi da granice treba menjati ukoliko one ne osiguraju trajnu stabilnost i mir.
LJUŠIĆ: U ovakvom izdvajanju teritorija koje Ahtisari predlaže, neki vide da će se jednoga dana one stvoriti kao zasebne jedinice koje će omogućiti da jedan deo Kosova preovladavaju Albanci, a u drugom Srbi. Naime, šta ćemo sa granicom između Kosova i Srbije koja se završava kod Pančićevog vrha? Na Pančićevom vrhu nikada nije bilo Albanaca. Ako ima pravde na ovome svetu i ako ima morala i poštenja, svako će se pitati – šta će Kosovo na Pančićevom vrhu kad Kosovo nikada nije bilo Pančićev vrh? I krajnje bi bilo nepošteno da teritorija iznad Ibra, u bilo kojoj varijanti pripadne Kosovu i Metohiji ili ovoj deobi koja će se izvršiti između nas i Kosova i Metohije, koje će nesporno biti u sastavu Albanije. Dakle, ideja da se jednoga dana to završi podelom nije neosnovana i mislim da će sve više imati sve više pobornika.
HISA: Mi mislimo da su najbolje one granice koje su date Ustavnom iz 1974. godine. Bilo kakva korekcija granica će ustvari voditi ka novim balkanskim ratovima. U ovom delu sveta malo šta ide bez krvi.
RSE: Pregovori o budućem statusu Kosova ostavili su na trenutak u drugom planu epsku retoriku o toj teritoriji kao svetoj srpskoj zemlji kojom je bio opterećen svaki pokušaj da se racionalno razmišlja o sudbini Kosova. Ali ne samo što niko u Srbiji ne govori o tome kako bi organizovao suživot sa dva miliona Albanaca ukoliko bi čak i bio prihvaćen bilo kakav oblik autonomije, već se stvara neka nova vrsta novog kosovskog zaveta.
LJUŠIĆ: Ujedinjene nacije sutra mogu da proglase nezavisno Kosovo i Metohiju. Ja ću ubediti mog sina da to nikad ne prizna. Ja ću ubediti mog sina da on ubedi svog sina da to nikada ne prizna. Ja ću ubediti svog sina da ostavi u amanet svom unuku da on to nikada ne prizna. Ja ne kažem da treba da pozivamo srpski narod u rat protiv sveta za Kosovo i Metohiju, ali ja sam se dole rodio, tamo je moja kuća, tamo je moj zavičaj i moju kuću i moj zavičaj mi ne može niko oduzeti. Kada bi pustili Srbe i Albance da rešavaju svoj problem, Srbi bi ga, naravno, rešili u svoju korist. I pre jednog veka srpska vojska je za nekoliko dana stigla do jadranske obale u Albaniji. Naravno, ne preporučujem takvo rešenje ovog problema, ali valja voditi računa i o tome.
HISA: Ne želim da zvučim cinično, ali sećam se istih priča i kada se radilo o Srpskoj Krajini u Hrvatskoj. Mitsko poimanje u Srbiji je nešto što se ne uklapa u 21. vek. Ja se nadam da se poimanje politike u 21. veku ne bazira na mitu. Nadam se da smo svi naučili tu važnu lekciju.
RSE: No kada se ostavi po strani sve ono što Srbe i Albance vezuje za Kosovo na emotivnom planu, u prvi plan dolazi pitanje kakve će posledice ostaviti osamostaljivanje Kosova u drugim delovima sveta. Retke su evropske države u kojima nema pokreta koji se ne zalažu za nezavisnost pojedinih teritorija, pa stoga mnogi strahuju od domino efekta.
LJUŠIĆ: Ako Kosovo dobije status nezavisnost, ima mnogo drugih oblasti koje isti taj status mogu da traže. Međunarodna zajednica pokušava da to pretvori u neku vrstu međunarodnog presedana na koji se niko nema pravo pozvati, jer ono što važi za rešenje Kosova i Metohije ne mora da važi za druge probleme na prostorima Evrope. To nije tačno.
MALIĆI: Radi se o presedanu. Republika Srpska je, na primer, stvorena na genocidu. Postojala je faktička situacija na terenu i onda je međunarodna zajednica prihvatila postojanje Republike Srpske. A to je nešto što nikad nije postajalo. Tako i na Kosovu. Dogodila se intervencija, stvar je gotova i preostaje da se napravi funkcionalan sistem, koji će omogućiti da se na Kosovu, pa i u samoj Srbiji, uspostavi novi sigurnosni poredak.
RSE: Da li bi otvaranje vrata nezavisnosti Kosova zaista stabilizovalo prilike u regionu, ili to samo otvara put za nove potrese?
HISA: Ukoliko ne bude nezavisnosti Kosova, to će takođe značiti destabilizaciju Balkana. Ja se nadam da se u Srbiji ozbiljno shvata da se ova nova realnost gradi i priznaje od međunarodnih faktora. Ukoliko Srbija opet ne želi biti protiv sveta, verovatno ovo nije najbolji izbor. Ja ne bih volio da u svom susedstvu imamo jednu takvu državu. Ja mislim da Srbija zaslužuje evropsku budućnost.
LJUŠIĆ: Ako Ahtisari misli, a i oni koji su ga poslali, da će se pitanje Kosova i Metohije rešiti ako se njegov plan prihvati, gadno se vara. Ne samo on, nego bilo ko. Posle toga će se na prostorima Balkana stvoriti nova Palestina, novi Liban, novi Jerusalim, novi rat između hrišćana i muslimana koji postoji na prostorima Palestine, Libana, Sirije i Izraela. Ako neko želi Palestinu da preseli na Balkan, najbolji način za to je priznavanje nezavisnosti Kosova.
RSE: Bez obzira da li će biti postignut bilo kakav dogovor oko Ahtisarijevog plana, činjenica je da Srbija verovatno više neće imati nikakve ingerencije nad Kosovom. Da li je ovo trajno odvajanje teritorije na kojoj se začela srpska državnost?
HISA: Kosovo nigde ne ide, ono ostaje tu u regionu. Još uvek postoje vrlo dobre, neformalne, ekonomske i druge veze, i tako će i ostati. Treba gledati u pozitivnoj perspektivi neke nove administrativne podle regiona i skoncentrisati se na proces evropskih integracija i standardizacije prava svih. U Srbiji se zapravo još uvek sumnja da Albanci imaju demokratski potencijal. Još uvek se Albanci gledaju kao nekakvi narko dileri, kao mafijaška teritorija. Bolje da srpska javnost kritički sagledava situaciju u samoj Srbiji, i sa narko dilerima i sa političkom mafijom i tako dalje.
IVIĆ: Kosovo kao država apsolutno ne može da opstane, jer je to država u kojoj glavnu reč sada vodi mafija. U tom smislu je to neodrživo. Albanci treba da shvate da oni boljih partnera od Srba nemaju, i za ulazak u EU i za razvitak ekonomije i za razvitak teritorije na kojoj žive i vlastitog nacionalnog bića.
RSE: Postoji li bilo kakva mogućnost da Srbija nekada u budućnosti povrati svoju vlast nad Kosovom?
LJUŠIĆ: Ako su Albanci mogli da čekaju toliko godina posle turske vlasti da ponovo preovladaju i zavladaju Kosovom i Metohijom, i srpski narod će dočekati taj trenutak kada će možda moći ovo pitanje da reši na drugi način. Ali da se taj problem ne bi rešavao za nekih narednih 50 godina, u jednom sasvim drugačijem pravcu i na način kako je rešavan 1999. ili prethodnih godina, mora da se nađe danas neko kompromisno rešenje, koje će omogućiti i Srbima i Albancima da normalno žive na Kosovu i Metohiji.
MALIĆI: Mislim da je Kosovo na neki način zadnji čin krvave drame koja se zvala Jugoslavija. Tim mislim da je to jedna realna okolnost novije istorije u kojoj su konstitutivni delovi bivše federacije sagradili neki svoj novi put. Kosovo je verovatno zadnji čin i verovatno se to raspoznaje od strane međunarodnih faktora.
RSE: Rezolucija o Kosovu koju bi trebalo uskoro da usvoji Savet bezbednosti, u svakom slučaju će odrediti pravac kojim će se Kosovo kretati u narednom periodu. No čak i da ne bude sasvim jasno preciziran status ove pokrajine, to neće zaustaviti Kosovo na svom putu, jer će pitanja suvereniteta pre svega zavisiti od onoga šta međunarodna zajednica bude čitala između redova.
•Politički analitičar iz Prištine Škeljzen Malići
•Predsednica Koordinacionog centra za Kosovo vlade Srbije Sanda Rašković Ivić
•Istoričar iz Beograda Radoš Ljušić
•Šef pregovaračko tima kosovskih Albanaca Iljber Hisa
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovim temama, čujmo kako je sam Ahtisari opisao suštinu svog predloga za rešenje kosovske krize:
«Suverenitet države je samo jedan od principa. U svetu u kome živimo danas, politički lideri imaju odgovornost da zaštite svoje građane, a međunarodna zajednica je odgovorna da, ako državni lideri u tome ne uspeju, pruži tu zaštitu. Kosovo nije jedina krizna situacija u svetu, ima i drugih.»
* * * * *
RSE: Pre što su zainteresovane strane uopšte dobile priliku da pročitaju predlog Ahtisarijevog sporazuma, o čijem sadržaju je bilo dosta nagađanja, najuticajniji međunarodni činioci stalno su ponavljali kako bi u planu za Kosovo trebalo doći do kompromisa između zahteva albanske i srpske strane. I sam Marti Ahtisari je u više navrata ponavljao da je to kompromisni predlog.
HISA: Ukoliko posmatrate ceo paket, videćete da je sagrađen tako da bi odgovarao interesima srpske zajednice na Kosovu. Nudi decentralizaciju i niz drugih aspekata koji se tiču prava srpske zajednice, zastupljenost u institucijama kao to su parlament, vlada i i tako dalje. Sagrađen je tako da izlazi u susret srpskim interesima, čak i više od toga, i valjda je to na neki način kompromis.
RASKOVIĆ: Ja tu kompromis ne vidim jer kompromisa nema. Naime, u Ahtisarijevom papiru je očigledno da iz svakog dela o kojem on piše – bilo da se radi o crkvenoj, kulturnoj baštini, decentralizaciji, ekonomiji, bezbednosti, pravima zajednica i tako dalje – svuda provejava priča o nezavisnosti, odnosno o državi koja je već nezavisna ili koja treba da postane nezavisna. Znači, treba da se napravi kompromis oko statusa Kosova i Metohije.
LJUŠIĆ: Kompromis, po mom dubokom uverenju postoji, ako se dve suprotstavljene strane dogovore. Ako te dve suprotstavljene strane nađu zajedničko rešenje, to je kompromis. Ako neko sa strane hoće da nađe kompromisno rešenje, onda bi zaista ta osoba ili ta institucija morala da bude neutralna. Mi znamo da Ahtisari nije neutralna ličnost. Ako se ne nađe kompromisno rešenje između Srba i Albanaca, onda nema rešenja kosovskog problema za sva vremena.
MALIĆI: Ja vidim kompromis u tome da Ahtisari u ovom paketu nudi određen status za kosovske Srbe. Znači, oni bi bili sastavni deo tog budućeg statusa Kosova, koji je, po svemu sudeći, nezavisnost, nadgledana nekom novom međunarodnom misijom koja će to da prati. U paketu je čitav niz mera koji trebaju da uspostave neke demokratske okvire i da zadovolji njihovu osnovnu težnju da na neki način oni ostanu etnički delimično izolovani, da imaju neku vrstu garancije da će imati svoje opštine, svoje institucije.
RSE: Kao što oko ključne stvari – budućeg statusa Kosova – nisu ni vođeni pregovori, s obzirom da su srpski i kosovski tim bili na potpuno suprostavljenim pozicijama, tako je Ahtisari izbegao da se u svom planu odredi prema tom pitanju, jer bi se time unapred isključila svaka mogućnost dogovora. Neka teritorija može jedino biti autonomija u okviru druge zemlje, ili samostalna zemlja. Nema trećeg, jer je suverenitet nedeljiv.
RAŠKOVIĆ: Ovde se radi o jednoj prevari. Naime, ovde se menjaju ljudska prava za nezavisnost. Poslednjih bezmalo osam godina, otkako je misija Ujedinjenih nacija preuzela upravu nad delom teritorije naše države, mi imamo flagrantno kršenje ljudskih prava Srba, i to od strane Albanaca. E sad, u Ahtisarijevom papiru vi imate promovisanje ljudskih prava Srba, ali u zamenu za ljudska prava Srba Albanci dobivaju nezavisnost. Na šta, naravno, mi ne možemo da pristanemo.
MALIĆI: Kosovo je izgubljeno 1999. godine i to Srbija treba da shvati – da je izgubljeno i da više nema povratka nazad. To je završena priča. Dete je rođeno i neko treba da ga ljulja. Intervencija je pokrenula nepovratan proces. Ionako Srbija u međuvremenu nije ništa napravila da popravi svoju situaciju. Ona želi samo teritoriju bez ljudi. To je Miloševićeva politika, samo u rukavicama – nekakav salonski nacionalizam. Srbija je već kažnjena, a ovo su konsekvence toga.
RSE: Mada je nakon NATO intervencije Srbija izgubila Kosovo, međunarodna zajednica nikada nije odgovorila zbog čega se oduzima jedan deo teritorije Srbije. U nekoliko navrata se iz krugova bliskih međunarodnom pregovaraču moglo čuti da Srbija mora da podnese teret odgovornosti za ratove koje je pokretala tokom devedesetih. Da li plan za budući status Kosova zaista predstavlja neku vrstu neizrečene kazne?
HISA: Srbija je još od 1918. godine imala mandat da vlada Kosovom, međutim ona to nije uspela, niti u monarhiji, niti u republici, niti za vreme komunizma. A to je završilo nažalost tako što je kroz Miloševića napravila jednu kardinalnu istorijsku grešku, posle koje za većinski narod na Kosovu uopšte nije bilo logično da se na bilo koji način nastavi zajednički život.
RAŠKOVIĆ: Ja ne znam da li se tu radi o kazni ili se radi o stavu laissez-affaire – hajde da brzo završimo taj posao. Ne želim da budem paranoidna, ali mi smo već bili dovoljno kažnjeni – bez pravog razloga – time što smo bili bombardovani. Srbija je, u svakom slučaju, jako prikraćena i neadekvatno i nepravedno etiketirana kao agresor u svim ovim ratovima. Ali, krivica nije samo srpska. I sad odjedanput davanje prava na samoopredelenje narodu, a da to pre nije rađeno ni u jednoj od bivših jugoslovenskih republika, meni ne liči na neku međunarodnu zaveru protiv Srba, ali na najkraći put kako da se što pre završi sa Balkanom.
RSE: Kada bi albanska i srpska strana mogle na trenutak da zaborave priču o budućem statusu Kosova, koja je svima, očigledno, najvažnija, postavlja se pitanje – da li predloženi plan omogućava da se na Kosovu stvori društvo u kome će sve etničke i verske zajednice živeti normalnim životom, s obzirom da to prethodnih godina sigurno nije bio slučaj?
IVIĆ: Ahtisarijev plan zaista daje dobra prava. Ali zašto bi Srbi sada poverovali toj slatkorečivoj priči o svojim pravima u nezavisnoj državi Kosovo? Tu je dovedena misija Ujedinjenih nacija 1999. godine da uvede red i zakon, da uvede pravo u južnu pokrajinu ili na tu teritoriju, i to nije urađeno. Devetsto trideset i jedan Srbin je ubijen, a niko nije u zatvoru, niko nije ni suđen zbog toga, počinioci nikada nisu nađeni. U ovom periodu je bilo 7.000 napada na Srbe, od čega 4.585 vatrenim oružjem. U tim martovskim zlodelima ili gibanjima, učestvovalo je 50.000 ljudi, od kojih se samo šestoro nalazi u zatvoru To ne može da se nazove vladavinom prava i ljudskim pravima. Srbi nisu toliko naivni, ni toliko blesavi da sada poveruju u jednu priču o medu i mleku koji će da poteče. Kao, eto, moraće Albanci da budu fini, pa će onda da dobiju punu nezavisnost, jer se sada kao govori o nadgledanoj nezavisnosti s međunarodnim predstavnikom. E pa, ako budu dobri, neće biti ni međunarodnog predstavnika. Ali, vidite, oni su se nadali nezavisnosti i nisu bili dobri, pa su opet dobili jako mnogo toga.
MALIĆI: Ovde nije postojala država, postojao je samo protektorat – misija koja je bila orijentisana na rekonstrukciju i na održavanje status kvoa. Sada kosovska Skupština usvaja nove zakone, jer trebate da imate realističan osećaj da se tu nešto pravi, nekakav sistem. Ovde je 25 godina bilo vanredno stanje i još uvek je vanredno stanje. Kosovski Srbi su u istoj poziciji. Oni su dozvolili da se njima manipuliše. Devedesetih godina su uživali razne privilegije bivajući uz Miloševićev režim i onda su o platili nesigurnošću ovih sedam godina.
RSE: Mada neke od glavnih odredbi Rezolucije 1244 nikada niko nije ni pokušao da ostvari, činjenica je da dosadašnja misija Ujedinjenih nacija nije donela mir i stabilnost toj pokrajini. Kao što je odgovornost za kosovske Albance bila na Srbima u vreme vladavine Slobodana Miloševića, tako je albanska većina bila dužna da zaštiti manjinske narode u periodu kada je Kosovom zavladalo bezakonje. Nijedna od ove dve zajednice nije položila taj ispit. Da li će kosovske vlasti koje će se formirati na osnovu novog plana više štiti Srbe i druge manjine, nego što su to do sada činili predstavnici Ujedinjenih nacija?
HISA: Mislim da su Kosovari više motivisani da sačuvaju svoju državu nego policajci iz Pakistana ili Indije.
LJUŠIĆ: Ja sam živeo na Kosovu i Metohiji, odrastao sam pored Albanaca, imam i prijatelje Albance. Mi smo u vreme socijalističke Jugoslavije živeli paralelnim životom. Oni su išli u svoje razrede, oni su imali svoj deo naselja, oni su imali svoju kulturu, oni su imali svoje institucije, a mi smo imali svoje. Dakle, dobrim delom smo živeli odvojeno. Nikada se nije stvorila jedna dobra atmosfera za neku simbiozu života, za neki suživot. U onoj prethodnoj Jugoslaviji je isto tako bilo netrpeljivosti. Naš problem, ovaj koji mi sada rešavamo na Kosovu, započeo je šezdesetih godina sa masovnim doseljavanjem Albanaca iz Albanije, koji su narušili dobrosusedske i koliko-toliko prijateljske odnose između Albanaca i Srba. Od tada postoji potpuna netrpeljivost između albanske etničke grupe i srpske etničke grupe, i od tada su Srbi počeli da gube teritoriju i da se polako sele sa prostora Kosova i Metohije.
RSE: Osim ustavnih, ekonomskih i bezbednosnih mera, neke od ključnih stavki sporazuma o Kosovu predviđaju formiranje šest novih opština u kojima većinu čini srpsko stanovništvo. S obzirom da je srpska strana predlagala daleko veći broj opština i neku vrstu teritorijalne autonomije, ponuđeni okvir ostao daleko bliži onome što je nudila albanska strana.
LJUŠIĆ: Može se tu dodati još jedan broj opština koje bi Srbi koji bi se vratili na prostor Kosova i Metohije, mogli da nastane i da na tim prostorima zaokruže nekakvu svoju etničku osobenost. Mislim da je Ahtisarijev plan potpuno na albanskoj strani, jer će se i ono malo srpskog stanovništva na tim etničkim prostorima, pod pritiskom morati iseliti, i samim tim će te opštine onda postati bespredmetne.
HISA: Ako ćemo biti realni, Srbi su dobili više od onoga što bi, inače, u nekim normalnim okolnostima, trebali dobiti. Nažalost, Beograd je, ponekad, svojim pristupom više odmagao realnim srpskim interesima, jer je njegov interes bila teritorija, a ne uslovi života srpske zajednice i njeno održavanje. Ali ipak mislim da će srpska zajednica i njeni autentični predstavnici na Kosovu shvatiti da je ovo realna šansa za njihov opstanak na novom Kosovu.
RSE: Same opštine imaće dosta široke nadležnosti iz oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite, privrednog planiranja i organizovanja onoga što pre svega tiče životne svakodnevice. Dok srpska strana najvljuje da će u nastavku pregovora tražiti još veća ovlašćenja za srpske opštine, kosovskom pregovaračkom timu nije baš svejedno što lokalne vlasti na ovaj način dobijaju ingerencije kakve ne postoje u drugim evropskim državama.
HISA: Naravno, ne možemo ispunjavati sve snove, mislimo, međutim, da je ono što su Srbi dobili više od onoga što bi se moglo dati bilo kojoj zajednici na ovim prostorima.
RAŠKOVIĆ: O decentralizaciji možemo da govorimo tako što ćemo da kažemo – ovo je baza, tražimo dodatne nadležnosti i to možemo da poboljšavamo. Ali ekonomija, ekonomija je skandal. Jer, ekonomija već tretira Kosovo kao nezavisnu državu i kaže da sve ono što je bilo državno ili društveno vlasništvo potpada pod vlasništvo Kosova. S tim se ne možemo složiti ni u jednoj tački.
RSE: Broj srpskih opština, njihova ovlašćenja i uspostavljanje veza sa Beogradom, u svakom slučaju predstavljaju neka od najosetljivijih pitanja predloga budućeg statusa Kosova, s obzirom da se u tim stavkama skrivaju opasnosti od nekih budućih pokušaja da se podeli Kosovo. Koliko je u ovom trenutku na bilo koji način prihvatljiva ideja o promeni granica Kosova?
MALIĆI: U sadašnjoj konstelaciji ne. Ali kad bi postojala nekakva volja za razgraničenjem, pa da se razgovara uopšte o razgraničenju između Srba i Albanaca, ima nekih koji predlažu da se napravi neka vrsta razmene između dve opštine u južnoj Srbiji (Preševo i Bujanovac) i dela Kosova (severno od Mitrovice). Međunarodni faktori sada to ne prihvataju zato što to ide predaleko.
IVIĆ: Pregovarački tim je dobio jasan mandat da brani nepovredivost granica i da brani celovitost naše zemlje. Mi ćemo nastaviti da to branimo i dalje. Videćemo šta će nam doneti budućnost. Naša je želja, svakako, da celo Kosovo ostane u granicama Srbije.
RSE: Dok zvanični Beograd i Priština odbacuju svaku ideju o podeli Kosova, iz nekih međunarodnih krugova povremeno stižu glasovi da granice treba menjati ukoliko one ne osiguraju trajnu stabilnost i mir.
LJUŠIĆ: U ovakvom izdvajanju teritorija koje Ahtisari predlaže, neki vide da će se jednoga dana one stvoriti kao zasebne jedinice koje će omogućiti da jedan deo Kosova preovladavaju Albanci, a u drugom Srbi. Naime, šta ćemo sa granicom između Kosova i Srbije koja se završava kod Pančićevog vrha? Na Pančićevom vrhu nikada nije bilo Albanaca. Ako ima pravde na ovome svetu i ako ima morala i poštenja, svako će se pitati – šta će Kosovo na Pančićevom vrhu kad Kosovo nikada nije bilo Pančićev vrh? I krajnje bi bilo nepošteno da teritorija iznad Ibra, u bilo kojoj varijanti pripadne Kosovu i Metohiji ili ovoj deobi koja će se izvršiti između nas i Kosova i Metohije, koje će nesporno biti u sastavu Albanije. Dakle, ideja da se jednoga dana to završi podelom nije neosnovana i mislim da će sve više imati sve više pobornika.
HISA: Mi mislimo da su najbolje one granice koje su date Ustavnom iz 1974. godine. Bilo kakva korekcija granica će ustvari voditi ka novim balkanskim ratovima. U ovom delu sveta malo šta ide bez krvi.
RSE: Pregovori o budućem statusu Kosova ostavili su na trenutak u drugom planu epsku retoriku o toj teritoriji kao svetoj srpskoj zemlji kojom je bio opterećen svaki pokušaj da se racionalno razmišlja o sudbini Kosova. Ali ne samo što niko u Srbiji ne govori o tome kako bi organizovao suživot sa dva miliona Albanaca ukoliko bi čak i bio prihvaćen bilo kakav oblik autonomije, već se stvara neka nova vrsta novog kosovskog zaveta.
LJUŠIĆ: Ujedinjene nacije sutra mogu da proglase nezavisno Kosovo i Metohiju. Ja ću ubediti mog sina da to nikad ne prizna. Ja ću ubediti mog sina da on ubedi svog sina da to nikada ne prizna. Ja ću ubediti svog sina da ostavi u amanet svom unuku da on to nikada ne prizna. Ja ne kažem da treba da pozivamo srpski narod u rat protiv sveta za Kosovo i Metohiju, ali ja sam se dole rodio, tamo je moja kuća, tamo je moj zavičaj i moju kuću i moj zavičaj mi ne može niko oduzeti. Kada bi pustili Srbe i Albance da rešavaju svoj problem, Srbi bi ga, naravno, rešili u svoju korist. I pre jednog veka srpska vojska je za nekoliko dana stigla do jadranske obale u Albaniji. Naravno, ne preporučujem takvo rešenje ovog problema, ali valja voditi računa i o tome.
HISA: Ne želim da zvučim cinično, ali sećam se istih priča i kada se radilo o Srpskoj Krajini u Hrvatskoj. Mitsko poimanje u Srbiji je nešto što se ne uklapa u 21. vek. Ja se nadam da se poimanje politike u 21. veku ne bazira na mitu. Nadam se da smo svi naučili tu važnu lekciju.
RSE: No kada se ostavi po strani sve ono što Srbe i Albance vezuje za Kosovo na emotivnom planu, u prvi plan dolazi pitanje kakve će posledice ostaviti osamostaljivanje Kosova u drugim delovima sveta. Retke su evropske države u kojima nema pokreta koji se ne zalažu za nezavisnost pojedinih teritorija, pa stoga mnogi strahuju od domino efekta.
LJUŠIĆ: Ako Kosovo dobije status nezavisnost, ima mnogo drugih oblasti koje isti taj status mogu da traže. Međunarodna zajednica pokušava da to pretvori u neku vrstu međunarodnog presedana na koji se niko nema pravo pozvati, jer ono što važi za rešenje Kosova i Metohije ne mora da važi za druge probleme na prostorima Evrope. To nije tačno.
MALIĆI: Radi se o presedanu. Republika Srpska je, na primer, stvorena na genocidu. Postojala je faktička situacija na terenu i onda je međunarodna zajednica prihvatila postojanje Republike Srpske. A to je nešto što nikad nije postajalo. Tako i na Kosovu. Dogodila se intervencija, stvar je gotova i preostaje da se napravi funkcionalan sistem, koji će omogućiti da se na Kosovu, pa i u samoj Srbiji, uspostavi novi sigurnosni poredak.
RSE: Da li bi otvaranje vrata nezavisnosti Kosova zaista stabilizovalo prilike u regionu, ili to samo otvara put za nove potrese?
HISA: Ukoliko ne bude nezavisnosti Kosova, to će takođe značiti destabilizaciju Balkana. Ja se nadam da se u Srbiji ozbiljno shvata da se ova nova realnost gradi i priznaje od međunarodnih faktora. Ukoliko Srbija opet ne želi biti protiv sveta, verovatno ovo nije najbolji izbor. Ja ne bih volio da u svom susedstvu imamo jednu takvu državu. Ja mislim da Srbija zaslužuje evropsku budućnost.
LJUŠIĆ: Ako Ahtisari misli, a i oni koji su ga poslali, da će se pitanje Kosova i Metohije rešiti ako se njegov plan prihvati, gadno se vara. Ne samo on, nego bilo ko. Posle toga će se na prostorima Balkana stvoriti nova Palestina, novi Liban, novi Jerusalim, novi rat između hrišćana i muslimana koji postoji na prostorima Palestine, Libana, Sirije i Izraela. Ako neko želi Palestinu da preseli na Balkan, najbolji način za to je priznavanje nezavisnosti Kosova.
RSE: Bez obzira da li će biti postignut bilo kakav dogovor oko Ahtisarijevog plana, činjenica je da Srbija verovatno više neće imati nikakve ingerencije nad Kosovom. Da li je ovo trajno odvajanje teritorije na kojoj se začela srpska državnost?
HISA: Kosovo nigde ne ide, ono ostaje tu u regionu. Još uvek postoje vrlo dobre, neformalne, ekonomske i druge veze, i tako će i ostati. Treba gledati u pozitivnoj perspektivi neke nove administrativne podle regiona i skoncentrisati se na proces evropskih integracija i standardizacije prava svih. U Srbiji se zapravo još uvek sumnja da Albanci imaju demokratski potencijal. Još uvek se Albanci gledaju kao nekakvi narko dileri, kao mafijaška teritorija. Bolje da srpska javnost kritički sagledava situaciju u samoj Srbiji, i sa narko dilerima i sa političkom mafijom i tako dalje.
IVIĆ: Kosovo kao država apsolutno ne može da opstane, jer je to država u kojoj glavnu reč sada vodi mafija. U tom smislu je to neodrživo. Albanci treba da shvate da oni boljih partnera od Srba nemaju, i za ulazak u EU i za razvitak ekonomije i za razvitak teritorije na kojoj žive i vlastitog nacionalnog bića.
RSE: Postoji li bilo kakva mogućnost da Srbija nekada u budućnosti povrati svoju vlast nad Kosovom?
LJUŠIĆ: Ako su Albanci mogli da čekaju toliko godina posle turske vlasti da ponovo preovladaju i zavladaju Kosovom i Metohijom, i srpski narod će dočekati taj trenutak kada će možda moći ovo pitanje da reši na drugi način. Ali da se taj problem ne bi rešavao za nekih narednih 50 godina, u jednom sasvim drugačijem pravcu i na način kako je rešavan 1999. ili prethodnih godina, mora da se nađe danas neko kompromisno rešenje, koje će omogućiti i Srbima i Albancima da normalno žive na Kosovu i Metohiji.
MALIĆI: Mislim da je Kosovo na neki način zadnji čin krvave drame koja se zvala Jugoslavija. Tim mislim da je to jedna realna okolnost novije istorije u kojoj su konstitutivni delovi bivše federacije sagradili neki svoj novi put. Kosovo je verovatno zadnji čin i verovatno se to raspoznaje od strane međunarodnih faktora.
RSE: Rezolucija o Kosovu koju bi trebalo uskoro da usvoji Savet bezbednosti, u svakom slučaju će odrediti pravac kojim će se Kosovo kretati u narednom periodu. No čak i da ne bude sasvim jasno preciziran status ove pokrajine, to neće zaustaviti Kosovo na svom putu, jer će pitanja suvereniteta pre svega zavisiti od onoga šta međunarodna zajednica bude čitala između redova.
