Novinar nedeljnika „Vreme“ Dejan Anastasijević samo je jedan u nizu onih koji su na svojoj koži osetili šta znači iznositi drugačije mišljenje u odnosu na većinsko uverenje koje vlada u Srbiji. Njemu je na prozoru stana eksplodirala bomba, ali su i pre toga pojedini novinari ubijani, premlaćivani, i stavljani na stub srama samo zato što bi se usuđivali da progovore o stvarima o kojima su ostali radije ćutali. Nakon niza pretnji koje je dobijao, i direktnog ugrožavanja života, Anastasijević primećuje da javnost u Srbiji posebno iritiraju dve teme:
"Jedna je Kosovo, a mislim da su ratni zločini takođe nešto što očigledno ljude jako-jako iritira. Činjenica da je političko nasilje u Srbiji u porastu, sigurno je da to ima veze sa govorom mržnje koji se čuje i od političara i u medijima. Država, bar do sada, nije pokazivala dovoljno snage da podvuče crtu i da kaže - dosta je bilo nasilja nad nekima koji drugačije misle, nego ima tendenciju da takve slučajeve tretira kao bilo koji drugi kriminal, kao kad se potuku navijači."
Za poslednja tri meseca je prema nekim podacima zabeleženo čak 111 slučajeva političkog nasilja. Osim novinara i javnih ličnosti liberalnih uverenja, žrtve verbalnog nasilja su vrlo često predstavnici nevladinih organizacija. Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo opisuje da se već odavno ne oseća kao slobodan građanin ove zemlje:
"Vi ste na poternicama, vi ste stalna meta napada, vi ste meta napada svih. Svako ko drži do sebe i do svog patriotizma i do Srbije, ukoliko kaže nešto ružno o vama, ukoliko vas prozove na nešto što ste rekli ili što niste rekli, najčešće neka iskrivljena slika nekog vašeg stava, istog trenutka ne znate koliko ljudi i koliko njihovih frustracija se probudi u tom trenutku i koliko ljudi vas doživi kao neprijatelje sa kojim je jedino normalno razračunati se. Dobijam poruke preko mobilnog telefona, zovu me, govore mi najružnije stvari, pišu grafite, po medijima izmišljaju nešto što nikada nisam rekla. Ima dana kada se osećam potpuno opušteno i ima dana kada se osećam totalno nesigurno i kada mi se čini da, svako na ulici, u svakom trenutku, može da mi priđe i da mi uradi šta god hoće - da me izvređa, da me pljune, da mi udari šamar, da me gurne i da mi kaže nešto pogrdno. Ovo je zemlja jednog nekontrolisanog nasilja koje je indukovano od strane Vlade. Znači, ako je ministar u stanju da kaže najpogrdnije stvari za neke ljude koji nisu istomišljenici, normalno je i za očekivanje je da će neki običan čovek to shvatiti kao nalog da može sve da se radi."
No ne samo da su pojedini državni čelnici prednjačili u uvredama i bahatom ponašanju, nego do sada nije razjašnjeno ubistvo nijednog novinara, bilo da je reč o Dadi Vujasinović, Slavku Ćuruviji ili Milanu Pantiću. Ministar kulture i medija Dragan Kojadinović smatra da se ne može sva krivica svaliti na državne organe:
"Najlakše je reći da država stvara neku klimu. Ja ne vidim na koji način je vlada doprinela na stvaranju jednog takvog utiska. Uopšte živimo u jednoj atmosferi nesigurnosti u kojoj ima i onoga što je poznato kao "vijetnamski sindrom". To je možda i zbog toga što jedna, druga i treća vlada nisu napravile pravi rez sa svim ostacima i otklon od svih negativnih ostataka režima Slobodana Miloševića. Pre svega mislim na mnoge paradržavne institucije i organizacije koje, kako god mi to gledamo, i dalje opstaju, a one finansijske rade i bolje nego u vreme Slobodana Miloševića. Činjenica je da se mi sada nalazimo u situaciji koja se, nažalost, s vremena na vreme ponavlja, da imamo samo osude a nemamo konačno nijednu presudu za slična zlodela koja se događaju, posebno za akte nasilja i terorizma prema novinarima, i uopšte novinarskoj profesiji i profesionalnom radu."
S obzirom da je nasilje prema neistomišljenicima postala tačka spajanja miloševićevske i postmiloševićevske Srbije, sociolog Božidar Jakšić nema dilema odakle potiče odgovornost za takvo stanje.
"To nije nikakav pojedinačan slučaj, to je deo političkog sistema u Srbiji. Za taj sistem su odgovorne političke partije u Srbiji, sve odreda su odgovorne za takav sistem ponašanja prema ljudima koji drugačije misle. Država, jednostavno, ne funkcioniše u elementarnim stvarima, a ako funkcioniše funkcioniše na loš način.
"Jedna je Kosovo, a mislim da su ratni zločini takođe nešto što očigledno ljude jako-jako iritira. Činjenica da je političko nasilje u Srbiji u porastu, sigurno je da to ima veze sa govorom mržnje koji se čuje i od političara i u medijima. Država, bar do sada, nije pokazivala dovoljno snage da podvuče crtu i da kaže - dosta je bilo nasilja nad nekima koji drugačije misle, nego ima tendenciju da takve slučajeve tretira kao bilo koji drugi kriminal, kao kad se potuku navijači."
Za poslednja tri meseca je prema nekim podacima zabeleženo čak 111 slučajeva političkog nasilja. Osim novinara i javnih ličnosti liberalnih uverenja, žrtve verbalnog nasilja su vrlo često predstavnici nevladinih organizacija. Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo opisuje da se već odavno ne oseća kao slobodan građanin ove zemlje:
"Vi ste na poternicama, vi ste stalna meta napada, vi ste meta napada svih. Svako ko drži do sebe i do svog patriotizma i do Srbije, ukoliko kaže nešto ružno o vama, ukoliko vas prozove na nešto što ste rekli ili što niste rekli, najčešće neka iskrivljena slika nekog vašeg stava, istog trenutka ne znate koliko ljudi i koliko njihovih frustracija se probudi u tom trenutku i koliko ljudi vas doživi kao neprijatelje sa kojim je jedino normalno razračunati se. Dobijam poruke preko mobilnog telefona, zovu me, govore mi najružnije stvari, pišu grafite, po medijima izmišljaju nešto što nikada nisam rekla. Ima dana kada se osećam potpuno opušteno i ima dana kada se osećam totalno nesigurno i kada mi se čini da, svako na ulici, u svakom trenutku, može da mi priđe i da mi uradi šta god hoće - da me izvređa, da me pljune, da mi udari šamar, da me gurne i da mi kaže nešto pogrdno. Ovo je zemlja jednog nekontrolisanog nasilja koje je indukovano od strane Vlade. Znači, ako je ministar u stanju da kaže najpogrdnije stvari za neke ljude koji nisu istomišljenici, normalno je i za očekivanje je da će neki običan čovek to shvatiti kao nalog da može sve da se radi."
No ne samo da su pojedini državni čelnici prednjačili u uvredama i bahatom ponašanju, nego do sada nije razjašnjeno ubistvo nijednog novinara, bilo da je reč o Dadi Vujasinović, Slavku Ćuruviji ili Milanu Pantiću. Ministar kulture i medija Dragan Kojadinović smatra da se ne može sva krivica svaliti na državne organe:
"Najlakše je reći da država stvara neku klimu. Ja ne vidim na koji način je vlada doprinela na stvaranju jednog takvog utiska. Uopšte živimo u jednoj atmosferi nesigurnosti u kojoj ima i onoga što je poznato kao "vijetnamski sindrom". To je možda i zbog toga što jedna, druga i treća vlada nisu napravile pravi rez sa svim ostacima i otklon od svih negativnih ostataka režima Slobodana Miloševića. Pre svega mislim na mnoge paradržavne institucije i organizacije koje, kako god mi to gledamo, i dalje opstaju, a one finansijske rade i bolje nego u vreme Slobodana Miloševića. Činjenica je da se mi sada nalazimo u situaciji koja se, nažalost, s vremena na vreme ponavlja, da imamo samo osude a nemamo konačno nijednu presudu za slična zlodela koja se događaju, posebno za akte nasilja i terorizma prema novinarima, i uopšte novinarskoj profesiji i profesionalnom radu."
S obzirom da je nasilje prema neistomišljenicima postala tačka spajanja miloševićevske i postmiloševićevske Srbije, sociolog Božidar Jakšić nema dilema odakle potiče odgovornost za takvo stanje.
"To nije nikakav pojedinačan slučaj, to je deo političkog sistema u Srbiji. Za taj sistem su odgovorne političke partije u Srbiji, sve odreda su odgovorne za takav sistem ponašanja prema ljudima koji drugačije misle. Država, jednostavno, ne funkcioniše u elementarnim stvarima, a ako funkcioniše funkcioniše na loš način.
