Na jednoj strani stoje zagovornici teze da Kosovo mora po svaku cenu da ostane u ovoj zemlji, dok su na drugom polu oni koji govore da je kosovska samostalnost neminovna, zbog čega ih nazivaju izdajnicima i kolaboranatima. Stoga je uticaj kosovskih deoba na prilike u regionu tema i naše emisije, u kojoj između ostalih učestvuju:
* Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, inače jedan od pobornika kosovske nezavisnosti
* Istoričar Veselin Đuretić, koji smatra da će u slučaju gubitka Kosova u Srbiji doći do ustanka
* Akademik i pisac Milovan Danojlić
* Glumica Mirjana Karanović
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čućemo nešto što i za samu Srbiju predstavlja nemalu neobičnosti. Ispred republičke Skupštine nedavno je jedan monah iz manastira Studenica javno je proklinjao one koji se zalažu za nezavisnost Kosova, dok su centrom grada, uz moćnog razglasa, odjekivali snimci različitih kletvi:
„Anatema! Anatema! Anatema! Gospode Bože, spasi nas od 12 razbojnika. Spasi nas, Gospode, od Karle del Ponte i dušmana Martija Ahtisarija. Gospode Bože, spasi nas od domaće fukare. Spasi, Gospode, od svih izdajnika i stranih plaćenika. Spasi nas, Gospode, od ateista, darvinista i mondijalista. Gospode, pomiluj! Gospode, pomiluj! Gospode, pomiluj! Spasi nas, Gospode, od aspida – Nataše Kandić, Sonje Biserko, Borke Pavićević, Biljane Kovačević, Vesne Pešić i drugih zmija otrovnica.“
RSE: Spor između protivnika i pristalica kosovske nezavisnosti u samoj Srbiji, nastao je na tragu suprotstavljenih pozicija iz vremena samih početka jugoslovenske krize. Uz neznatna odstupanja, isti oni koji su smatrali da delovi Hrvatske i Bosne i Hercegovine moraju da ostanu u zajednici sa Srbijom, sada ponavljaju da se Kosovu ne sme dati nezavisnost, makar i po cenu sukoba sa celim svetom. No pre nego što se uopšte povede priča o odbrani teritorije Srbije, treba videti da li se Kosovo na bilo koji način, bez obzira na Rezoluciju 1244, uopšte nalazi u ovoj zemlji:
ČANAK: Tamo niti sudije, niti policajci, niti zakoni koji se primenjuju imaju bilo kakve veze s pravnim sistemom Republike Srbije. Samim tim Kosovo nije u Srbiji i to je notorna činjenica.
ĐURETIĆ: Kosovo i Metohija su neodvojivi dio Republike Srbije. Sa gledišta našeg prava i našeg ustava i sa gledišta međunarodnog prava, ono je naše. U slučaju Kosova i Metohije se ne radi o običnom parčetu zemlje, nego se radi o žarištu, odnosno svetioniku duhovnog i državnog identiteta jednog naroda, kulturno-istorijskog identiteta jednog naroda. Radi se čak o izvorištu evropskog humanizma. Ako već Srbija mora nešto da dá, ako je već u poluokupacionom stanju, a ona jeste u takvom stanju, kad bi me neko pitao Beograd ili Kosovo i Metohija, ja bih rekao – uzmite nam Beograd.
DANOJLIĆ: Na nama je da branimo ono što je naše. U istoriji ništa nije konačno ni dobijeno, ni izgubljeno, pogotovo nije konačno izgubljeno ono što je oteto i što je izgubljeno nepravedno. Kosovo se može oteti, s obzirom na to ko hoće da ga otme, ali to se onda zove razbojnička pljačka i otimačina i agresor tu ne može ostati večno.
KARANOVIĆ: Nikada nisam razmišljala o tom prostoru kao o nekom svom prostoru. Mislim da smo mi na razne načine manipulisani. To govori o nesposobnosti naših političkih vođa da preuzmu odgovornost za neke odluke koje je neophodno doneti i zato tu neku emotivnu loptu prebacuju na sve ljude koji žive u ovoj zemlji, zamagljujući zapravo stvari i pokušavajući da ih predstave ili mnogo gorim ili mnogo boljim nego što one to zapravo jesu.
RSE: Mada upadljiva većina stanovnika Srbije tvrdo odbija mogućnost da Kosovo dobije nezavisnost, nisu više tako tihi ni oni koji sve direktnije zagovaraju kosovsku samostalnost. Stav jednog od komentatora dnevnog lista „Politika“ da bi Srbija trebalo prva da prizna Kosovo, potakao je pravu harangu na autora ove blasfemične tvrdnje. Da li to znači da je u ovoj zemlji još uvek neophodna doza hrabrosti da bi javno reklo nešto što je očigledno za veći deo sveta?
ČANAK: Ne znam da li treba hrabrosti, ali ljudskog integriteta verovatno treba. Jer, vrlo je jednostavno nastaviti da se priča ista priča koja se pričala evo već dvadesetak zadnjih godina, o Kosovu kao duši, srcu, kolevci i tako dalje, što su emotivne i razumljive kategorije, međutim to nema nikakve veze sa hladnom racionalnošću koja je neophodna da se u ovom trenutku iz te vek stare situacije izvadi.
DANOJLIĆ: To je govor nemoći, ali od tih ljudi koji to govore ne zavisi ništa. Postoje ljudi koji su plaćeni. U svim teškim vremenima ima ljudi koji tu teškoću prihvataju tako što obaraju glavu i primaju stanje takvo kakvo jeste; čak su za to vrlo često i nagrađeni. Naš je narod pobeđen u jednom ratu, pregažen, razoružan, nema vojsku, nema svoju samostalnost, pod delimičnom je okupacijom, i šta može drugo da radi nego da očajava? Ali, ima ljudi koji se bore.
RSE: Koliko god se državno rukovodstvo protivilo odvajanju Kosova, što se sada već jasno nazire i u planu međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija, sama Srbija postaje sve oštrije podeljena na dva tabora, između kojih zjapi provalija nerazumevanja:
ĐURETIĆ: Mi imamo na javnoj sceni sukob između istorijske svijesti i propagandističke svijesti. To su takozvane propagandističke ličnosti koje djeluju na podsvijest polugladnog čovjeka i formiraju njegov mentalitet. Dovode narod do bezumlja. Ova propagandistička svijest namjerno lansira teze o tome da je Kosovo i Metohija izgubljeno i razoružava narod.
ČANAK: Niko neće da pogleda šta je stvarno tu realitet. Ekstremisti će igrati na kartu Kosova. Potpuno je jasno da im odgovara da pronađu ko bi bio taj „izdajnik“ na koga bi se obrušio njihov „pravedni“ gnev. Od udaranja i bubnjanja u patriotske grudi se pravi politički kapital. Naravno, treba biti svestan da je Kosovo zbog delovanja upravo tih i takvih patriota u poziciji u kojoj je sada. A s Kosovom će biti šta bude, jer ti koji se u njega tako zaklinju su uglavnom ljudi kojima ne pada na pamet da odu i da, recimo, tamo žive ili da urade bilo šta drugo osim da daju zapaljive izjave. To je jedan tip nečasnog trgovanja ljudskim osećanjima.
RSE: Verbalni sukobi između zagovornika i protivnika kosovske nezavisnosti iskoračili su poslednjih dana iz sfere medijskih prepucavanja i došli u sferu rasprave o najvišem državnom aktu. S obzirom da je u novom ustavu izričito rečeno da je Kosovo deo Srbije, oni koji se usuđuju da prozbore nešto o kosovskoj nezavisnosti izloženi su sve češćim napadima zbog navodnog ugrožavanja ustavnog poretka:
ĐURETIĆ: Kada se radi o drastičnoj povredi ustava, država mora da reaguje kao država. Obično paljenje američke zastave je državni incident. A kod nas se može svašta dešavati. Ja mislim da njih ne treba fizički sankcionisati, njih treba izložiti sudu javnosti.
ČANAK: Slobodan Milošević je bio taj koji je povukao Republiku Srbiju sa Kosova. Potpisom Kumanovskog sporazuma je napuštena teritorija Kosova od strane državnih organa Srbije. Nemojte zaboraviti da je u tom, miloševićevskom ustavu postojala klauzula o tome da niko nema pravo da potpiše kapitulaciju. U ovom, Koštuničinom ustavu, te klauzule nema. To je jedan kapitulantski ustav, s jedne strane. I zato se, ustvari, oni ljute i pljuju na ogledalo jer im daje sliku kakvu oni ne žele da vide. I otuda ta ideja da se sankcionišu oni koji primete da Kosovo nije u Srbiji. A Kosovo nije u Srbiji jer na Kosovu nema nijednog elementa državne strukture Srbije. Krivi su im što ih podsjećaju da su upravo oni, od Koštunice pa nadalje, odgovorni što je to tako, i idalje insistiraju na laži kojom se služio Slobodan Milošević kada je pričao o „neverovatnoj pobedi nad NATO-om“. Pa koliko smo pobedili NATO 1999. godine, toliko je Kosovo u Srbiji 2007. godine.
RSE: Spor oko prava Kosova na suverenost dostiže polako svoju kulminaciju, tako da se ova rasprava našla na pragu sudskih institucija. Ne samo da se pristalice kosovske nezavisnosti javno proklinju na beogradskim trgovima, nego im sve češće preti i sudskim sankcijama zbog podrivanja zemlje i veleizdaje:
ČANAK: Sasvim je logično da se oni zalažu za to da se sankcioniše drugačije mišljenje nego što je njihovo. Svi oni su, praktično, jedna koncepcija kombinacije ljotićevskog jedinstva i rankovićevske, udbaške efikasnosti. Znači, „ko drukčije kaže, taj kleveće i laže i našu će osetiti pest“. Mislim, toga smo se naslušali u svojim životima. Drugačije mišljenje je drugačije mišljenje, a oni pokušavaju da ga svrstaju u zabranjeno mišljenje, a to je – naravno – nešto sasvim drugo.
DANOJLIĆ: Kad god je teško, pojave se ti kvislinzi i saradnici okupatora i trč da pomognu onome ko je jači. Postoje čitave grupe koje rade potpuno po diktatu, po naredbama, za što su plaćene.
RSE: Dubina zabluda i veličina greha onih koji se usuđuju da progovore o kosovskoj samostalnosti, već odavno su nesporni za većinsku Srbiju, tako da jedina nedoumica još vlada oko toga kakve bi trebalo posledice da snose glavni protagonisti ovih ideja:
DANOJLIĆ: Zavisi koliko to utiče u praksi. Ako je ta osoba na vojnom položaju, ako je poslanik u Skupštini ili na nekom drugom važnom mestu, u vladi i tako dalje, to je kažnjivo. A što se tiče običnog sveta, svako može da priča ono što oseća i misli. Sloboda je sloboda. Sloboda podrazumeva, nažalost, i slobodu misliti kao izdajnik.
ČANAK: Mi izazivamo njihov gnev samo zato što sagledavamo šta se dogodilo s Kosovom, jer smo mi ti koji ukazuju na to da su oni, ti isti „patrioti“, izgubili Kosovo. Da su oni, ti isti „patrioti“, pokvarili do te mere odnose sa većinom na Kosovu da je, očigledno, život u zajedničkoj državi, po devetnaestovekovnom shvatanju države, nemoguć. Ali, naravno, to ne znači da nije moguć zajednički život po dvadesetprvovekovnom konceptu ujedinjene Evrope, jednakih standarda i evropskih integracija. Takav život je moguć. Međutim, u takvom tipu života, nacionalna država kako je oni vide, nema one ingerencije kakve oni žele. I tu je, ustvari, cela priča – nikom od tih velikih „patriota“ nije stalo do toga da Kosovo ostane u Srbiji, nego da se Kosovom može vladati iz Beograda. A pošto je to nemoguće, ko god primeti da je to nemoguće, on je izdajnik.
RSE: No čak i kada se ne bi realizovale pretnje o sudskim postupcima koje se sve glasnije čuju u pojedinim krugovima, pristalice teza o nezavisnom Kosovu izložene su različitim pritiscima koji idu i do otvorenih izrugivanja na njihov račun. Svojevremeno je bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović prikazivan sa kečetom na glavi, a njegovi istomišljenici otvoreno se nazivaju zmijama, šljamom i ljudskim talogom, što sve više podseća na neku vrstu lova na veštice:
DANOJLIĆ: Verovatno su prezreni, to da, ali ne vidim da su izloženi linču. Svak odgovara za ono šta radi, za sve postoji cena.
ČANAK: Potpuno je jasno da svako onaj ko kaže istinu koja se ne sviđa ovog trenutka dominantnim političkim strukturama u Srbiji, može da očekuje sve i svašta, do fizičkih obračuna.
RSE: Atmosfera koja vlada u Srbiji logična je posledica skrivanja nekih ključnih stvari vezanih za genezu jugoslovenske krize, za šta odgovornost pre svega snosi politička elita. Kao što su tokom sukoba iz vremena devedesetih prikrivani zločini srpskih snaga, a isticana zlodela protivničke strane, tako zbivanja na Kosovu, ubistva i progon civilnog stanovništva koja su i dovela do NATO intervencije, još uvek predstavljaju neku vrstu tabua:
KARANOVIĆ: Srbija je mnogo izgubila na svom dobrom glasu zahvaljujući svojim lošim vođama i lošim postupcima koje su te vođe činile. Što se Kosova tiče, mislim da smo mi mnogo laži čuli već decenijama unazad. Ja mislim da se tu mnogo toga ne zna, kakva je uopšte bila geneza ovoga što je sada finale tog nekakvog nacionalnog otpora Albanaca da žive zajedno sa Srbima u zajednici.
DANOJLIĆ: Politički govor nikad ne znači ono što izravno čujete, već ima neke svoje taktičke pretpostavke. Oni koji kažu da ćemo braniti Kosovo, vrlo dobro znaju dokle ga možemo braniti; i to je jedan stav. A oni koji odustaju od svake odbrane, opet možda ne misle dovoljno politički, jer u politici neke radnje koje ne vode direktno cilju i neke izjave ne znače doslovno to.
RSE: Da li to znači da osim nekolicine čelnika liberalnih političkih partija i predstavnika nevladinih organizacija, postoje i mnogi drugi koji smatraju da Kosovo ide ka nezavisnosti, ali se libe da takve stavove javno iznesu? Nije li na taj način došlo do neke vrste podvojenosti između onoga što neko sme da kaže u vezi Kosova i onoga što se zna da je istina, ali to izbegava iz oportunih razloga?
DANOJLIĆ: Neka misli šta hoće, ali neka se ponaša kako što treba.
ČANAK: Ova zemlja ima vrlo slabu, krhku i nedovoljno dokazanu demokratsku tradiciju, ako je uopšte ima. Od 1945. do 1990. godine nije smelo da se drugačije misli, a od 1990. godine manje-više nije bilo bitno da li drugačije mislite kad ništa niste mogli da promenite. Tim pre što je bio počeo rat, pa se kompletno razmišljanje svelo u propagandu ovog ili onog cilja, a ne u logično i hladnorazumsko promišljanje društvenog procesa, i to je upravo ono za šta se sada plaća cena. Jasno je da se sada traže izgovori za podizanje tenzija i slične stvari. To su stare priče koje, nažalost, i dalje funkcionišu, i mislim da to nacionalističko biračko telo, dalje potpaljivano i dalje podgrevano ovakvim načinom delovanja, neće nigde, ni na pametno, ni na dobro mesto otići.
RSE: Konfrontacije oko Kosova u Srbiji, više se nego pažljivo osluškuju u susednim zemljama. Bilo da je reč o Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori ili Makedoniji, to se u najvećoj meri doživljava kao unutrašnje pitanje, ali se vrlo često mogu čuti upozorenja da se nad tom zemljom nadvija opasnost od novog jednoumlja, koje je obeležilo čitavo razdoblje devedesetih:
DANOJLIĆ: U nekim važnim stvarima narod mora biti homogen, ako hoće da živi. To je pitanje našeg opstanka. Nije to nikakva novost, to što se zove „sveto jedinstvo“, nisu to Srbi izmislili. U svim teškim situacijama se ljudi okupljaju. E sad, u toj teškoj situaciji ipak treba sačuvati prisebnost, videti koji su i šta su oni koji misle drukčije i zapamtiti ih, ali progoniti i linčovati, to ne.
ČANAK: Nije to nikakvo novo jednoumlje. Jednoumlje nikada nije ni prestalo da postoji. Kad pogledate, vi nikada niste imali u proteklih 17 godina restauracije višestranačja u Srbiji, legitimno pravo da se misli drugačije, nego su bile postavljene koordinate „mi-oni“, „Srbija iznad svega“, i to nekakva imaginarna Srbija, ne nekakva realna država Srbija, onda ukidanje i dokidanje institucija, ukidanje bilo čega što je pod društvenom kontrolom koja je iole objektivna, i došli ste u sada već jednu završnu fazu svega toga – nacionalizam je progutao svoju rođenu državu. A u tom udvaranju nacionalističkom biračkom telu, niko više neće da potpiše račun na ono što je to nacionalističko biračko telo pojelo, pojelo, spalilo, razorilo u proteklih dvadesetak godina, i to je surova realnost ovoga trenutka. Srbija ne ide ka jednoumlju, Srbija ide ka bezumlju.
RSE: Paralelno sa procesom homogenizacije, koji sve više uzima maha kako se približava trenutak odluke međunarodne zajednice o sudbini Kosova, u Srbiji javnost postaje svesna neminovnosti još jednog gubitka. Nakon neuspelog pokušaja da se očuva neka vrsta zajednice sa Srbima iz Hrvatske i Bosne, odlazak Kosova podstiče zagovornike radikalnih rešenja da sve glasnije najvljuju o neku vrstu masovne pobune ili čak ustanka:
KARANOVIĆ: Mi smo, zbog pogrešnih odluka naših vođa, koje smo sami birali, sada u poziciji da gubimo mnoge bitke.
ĐURETIĆ: Sada se ponovo diže talas srpskog otpora, koji može da preraste čak i u iracionalni pokret. Neće biti mira među brdima i dolinama Srbije ukoliko dođe do otrgnuća Kosova i Metohije. Sad ljudi više ne mogu biti zasjenjeni nekakvim vizijama evropske i američke demokratije poslije svega što nam se izdešavalo na jedan krajnje neprincipijelan način. Pročitao sam jedan proglas kojim se poziva srpski narod na otpor, na ustanak. Traži se reciprocitet, u skladu sa onom vašingtonskom formulom iz 1994. godine K = K (Kosovo jednako Krajina), a naši nesrećnici, koji nam vladaju, Krajinu su i zaboravili. Mislim da će se Evropa suočiti sa palestinskim sindromom, a to je mnogo opasno, jer među Srbima, koji su do tog stepena izmučeni, izgladnjeli i tako dalje, uvijek se može računati sa jednim procentom koji je spreman da se žrtvuje, koji nema više šta da izgubi, koji nema u šta više da vjeruje.
RSE: Mada se sada ta potencijalna agresivnost i nacionalna frustriranost sve više okreće unutra, i ne ugrožavaju, kao ranije, susedne zemlje, postoji li potencijalna opasnost da kosovsko pitanje ponovo destabilizuje čitav region?
ĐURETIĆ: Ja mislim da ta opasnost postoji. Da će pitanje Kosova i Metohije pokrenuti i pitanje Bosne i Hercegovine, ne samo Republike Srpske, nego cjelokupne BiH. Da će pitanje Kosova i Metohije pokrenuti i makedonsko pitanje. Da će pitanje Kosova i Metohije pokrenuti i krajiško pitanje. Vi ovdje imate 100.000 polugladnih vojnika koji mogu biti za dva dana naoružani. Onda, 300.000 ili 400.000 izbjeglica. A isto toliko ih je razbacano po čitavom svijetu.
ČANAK: Potpuno je jasno da će takav populizam dovesti do uzleta najprimitivnijih ideja, ali koje ne verujem da će više moći da se realizuju na napolje, nego isključivo na unutra. A to „na unutra“ znači sve veću unutrašnju nestabilnost, sve veće i veće divljaštvo, smanjivanje investicija u Srbiji, ulazak isključivo prljavog, kriminalnog kapitala, koji se ne boji takvih sredina jer je iz njih i potekao, i dalju degradaciju Srbije kao države, pa u krajnjoj liniji i srpske nacionalne pripadnosti kao nekakve oznake za predstavnika neke čudne vrste koja živi u prošlosti i ne ume da se snađe u normalnom životu.
RSE: Uskovitlane strasti u Srbiji tek će dostići svoj vrhunac kada svetske sile saopšte svoju odluku o sudbini Kosova. Bez obzira da li biti usvojena nova rezolucija koja će ozvaničiti samostalnost Kosova, ili će priznavanje samostalnosti biti prepušteno svakoj državi ponaosob, najvećem pritisku biće izloženi oni koji se budu nalazili na čelu Srbije. Usklađivanju ekonomskog i političkog sistema sa zapadnim standardima i hapšenju optuženih za ratne zločine biće verovatno u jednom trenutku pridodat zahtev za priznavanje nezavisnosti Kosova. Da li će se u doglednoj budućnosti naći na čelu Srbije neko ko je spreman da prizna samostalnost Kosova?
ĐURETIĆ: Ja mislim da ne, jer taj neko će biti ubijen preko noći, niko ga neće moći spasiti. Niko neće priznati tu nezavisnost.
ČANAK: Stvar je u tome da će svi priznati kosovsku nezavisnost, ali ceo trik je u tome da bude odgovoran neko drugi, pa da nekog drugog mrzimo što je to tako. A to što mi zbog toga nećemo moći da normalizujemo odnose sa većinom na Kosovu, što dugi niz godina nećemo moći da napravimo elementarna pravila po kojima bi se moglo normalno živeti na Kosovu i sa Kosovom, to će biti cena koju plaćamo za ovo ludilo.
RSE: Da li je realno očekivati da će neko od političkih čelnika na kraju prihvatiti da je Kosovo samo jedna od susednih zemalja?
DANOJLIĆ: Možda ima nekih koji bi hteli, a ne smeju. A oni koji hoće se ne računaju, hvala bogu, jer nisu na vlasti
KARANOVIĆ: Bojim se da ćemo i ovu bitku izgubiti. Verovatno sada mnogi od nas nisu u stanju da shvate da to može biti u našu korist. Možda ćemo jednog dana shvatiti da sve ovo što se nama dešavalo u Srbiji, za ovih poslednjih 15-20 godina jeste možda jedna velika lekcija koja će nas odvesti u nekakvo bolje vreme.
RSE: Koliko god još jedan poraz Srbije, nakon svega onoga što se zbilo na prostoru nekadašnje Jugoslavije, podsećao na kap koja će preliti čašu, činjenica je da bi se rešenjem kosovskog pitanja ova zemlja oslobodila nemalog tereta koji već decenijama vuče sa sobom. Možda to liči na kaznu, ali sama Srbija se očigledno neće previše pitati o tome. S obzirom na posledice koju bi mogla izazvati jedna takva odluka, pasivna uloga koje namenjena ovoj zemlji mnogo je manje fatalistična, nego što se to čini na prvi pogled.
* Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, inače jedan od pobornika kosovske nezavisnosti
* Istoričar Veselin Đuretić, koji smatra da će u slučaju gubitka Kosova u Srbiji doći do ustanka
* Akademik i pisac Milovan Danojlić
* Glumica Mirjana Karanović
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čućemo nešto što i za samu Srbiju predstavlja nemalu neobičnosti. Ispred republičke Skupštine nedavno je jedan monah iz manastira Studenica javno je proklinjao one koji se zalažu za nezavisnost Kosova, dok su centrom grada, uz moćnog razglasa, odjekivali snimci različitih kletvi:
„Anatema! Anatema! Anatema! Gospode Bože, spasi nas od 12 razbojnika. Spasi nas, Gospode, od Karle del Ponte i dušmana Martija Ahtisarija. Gospode Bože, spasi nas od domaće fukare. Spasi, Gospode, od svih izdajnika i stranih plaćenika. Spasi nas, Gospode, od ateista, darvinista i mondijalista. Gospode, pomiluj! Gospode, pomiluj! Gospode, pomiluj! Spasi nas, Gospode, od aspida – Nataše Kandić, Sonje Biserko, Borke Pavićević, Biljane Kovačević, Vesne Pešić i drugih zmija otrovnica.“
RSE: Spor između protivnika i pristalica kosovske nezavisnosti u samoj Srbiji, nastao je na tragu suprotstavljenih pozicija iz vremena samih početka jugoslovenske krize. Uz neznatna odstupanja, isti oni koji su smatrali da delovi Hrvatske i Bosne i Hercegovine moraju da ostanu u zajednici sa Srbijom, sada ponavljaju da se Kosovu ne sme dati nezavisnost, makar i po cenu sukoba sa celim svetom. No pre nego što se uopšte povede priča o odbrani teritorije Srbije, treba videti da li se Kosovo na bilo koji način, bez obzira na Rezoluciju 1244, uopšte nalazi u ovoj zemlji:
ČANAK: Tamo niti sudije, niti policajci, niti zakoni koji se primenjuju imaju bilo kakve veze s pravnim sistemom Republike Srbije. Samim tim Kosovo nije u Srbiji i to je notorna činjenica.
ĐURETIĆ: Kosovo i Metohija su neodvojivi dio Republike Srbije. Sa gledišta našeg prava i našeg ustava i sa gledišta međunarodnog prava, ono je naše. U slučaju Kosova i Metohije se ne radi o običnom parčetu zemlje, nego se radi o žarištu, odnosno svetioniku duhovnog i državnog identiteta jednog naroda, kulturno-istorijskog identiteta jednog naroda. Radi se čak o izvorištu evropskog humanizma. Ako već Srbija mora nešto da dá, ako je već u poluokupacionom stanju, a ona jeste u takvom stanju, kad bi me neko pitao Beograd ili Kosovo i Metohija, ja bih rekao – uzmite nam Beograd.
DANOJLIĆ: Na nama je da branimo ono što je naše. U istoriji ništa nije konačno ni dobijeno, ni izgubljeno, pogotovo nije konačno izgubljeno ono što je oteto i što je izgubljeno nepravedno. Kosovo se može oteti, s obzirom na to ko hoće da ga otme, ali to se onda zove razbojnička pljačka i otimačina i agresor tu ne može ostati večno.
KARANOVIĆ: Nikada nisam razmišljala o tom prostoru kao o nekom svom prostoru. Mislim da smo mi na razne načine manipulisani. To govori o nesposobnosti naših političkih vođa da preuzmu odgovornost za neke odluke koje je neophodno doneti i zato tu neku emotivnu loptu prebacuju na sve ljude koji žive u ovoj zemlji, zamagljujući zapravo stvari i pokušavajući da ih predstave ili mnogo gorim ili mnogo boljim nego što one to zapravo jesu.
RSE: Mada upadljiva većina stanovnika Srbije tvrdo odbija mogućnost da Kosovo dobije nezavisnost, nisu više tako tihi ni oni koji sve direktnije zagovaraju kosovsku samostalnost. Stav jednog od komentatora dnevnog lista „Politika“ da bi Srbija trebalo prva da prizna Kosovo, potakao je pravu harangu na autora ove blasfemične tvrdnje. Da li to znači da je u ovoj zemlji još uvek neophodna doza hrabrosti da bi javno reklo nešto što je očigledno za veći deo sveta?
ČANAK: Ne znam da li treba hrabrosti, ali ljudskog integriteta verovatno treba. Jer, vrlo je jednostavno nastaviti da se priča ista priča koja se pričala evo već dvadesetak zadnjih godina, o Kosovu kao duši, srcu, kolevci i tako dalje, što su emotivne i razumljive kategorije, međutim to nema nikakve veze sa hladnom racionalnošću koja je neophodna da se u ovom trenutku iz te vek stare situacije izvadi.
DANOJLIĆ: To je govor nemoći, ali od tih ljudi koji to govore ne zavisi ništa. Postoje ljudi koji su plaćeni. U svim teškim vremenima ima ljudi koji tu teškoću prihvataju tako što obaraju glavu i primaju stanje takvo kakvo jeste; čak su za to vrlo često i nagrađeni. Naš je narod pobeđen u jednom ratu, pregažen, razoružan, nema vojsku, nema svoju samostalnost, pod delimičnom je okupacijom, i šta može drugo da radi nego da očajava? Ali, ima ljudi koji se bore.
RSE: Koliko god se državno rukovodstvo protivilo odvajanju Kosova, što se sada već jasno nazire i u planu međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija, sama Srbija postaje sve oštrije podeljena na dva tabora, između kojih zjapi provalija nerazumevanja:
ĐURETIĆ: Mi imamo na javnoj sceni sukob između istorijske svijesti i propagandističke svijesti. To su takozvane propagandističke ličnosti koje djeluju na podsvijest polugladnog čovjeka i formiraju njegov mentalitet. Dovode narod do bezumlja. Ova propagandistička svijest namjerno lansira teze o tome da je Kosovo i Metohija izgubljeno i razoružava narod.
ČANAK: Niko neće da pogleda šta je stvarno tu realitet. Ekstremisti će igrati na kartu Kosova. Potpuno je jasno da im odgovara da pronađu ko bi bio taj „izdajnik“ na koga bi se obrušio njihov „pravedni“ gnev. Od udaranja i bubnjanja u patriotske grudi se pravi politički kapital. Naravno, treba biti svestan da je Kosovo zbog delovanja upravo tih i takvih patriota u poziciji u kojoj je sada. A s Kosovom će biti šta bude, jer ti koji se u njega tako zaklinju su uglavnom ljudi kojima ne pada na pamet da odu i da, recimo, tamo žive ili da urade bilo šta drugo osim da daju zapaljive izjave. To je jedan tip nečasnog trgovanja ljudskim osećanjima.
RSE: Verbalni sukobi između zagovornika i protivnika kosovske nezavisnosti iskoračili su poslednjih dana iz sfere medijskih prepucavanja i došli u sferu rasprave o najvišem državnom aktu. S obzirom da je u novom ustavu izričito rečeno da je Kosovo deo Srbije, oni koji se usuđuju da prozbore nešto o kosovskoj nezavisnosti izloženi su sve češćim napadima zbog navodnog ugrožavanja ustavnog poretka:
ĐURETIĆ: Kada se radi o drastičnoj povredi ustava, država mora da reaguje kao država. Obično paljenje američke zastave je državni incident. A kod nas se može svašta dešavati. Ja mislim da njih ne treba fizički sankcionisati, njih treba izložiti sudu javnosti.
ČANAK: Slobodan Milošević je bio taj koji je povukao Republiku Srbiju sa Kosova. Potpisom Kumanovskog sporazuma je napuštena teritorija Kosova od strane državnih organa Srbije. Nemojte zaboraviti da je u tom, miloševićevskom ustavu postojala klauzula o tome da niko nema pravo da potpiše kapitulaciju. U ovom, Koštuničinom ustavu, te klauzule nema. To je jedan kapitulantski ustav, s jedne strane. I zato se, ustvari, oni ljute i pljuju na ogledalo jer im daje sliku kakvu oni ne žele da vide. I otuda ta ideja da se sankcionišu oni koji primete da Kosovo nije u Srbiji. A Kosovo nije u Srbiji jer na Kosovu nema nijednog elementa državne strukture Srbije. Krivi su im što ih podsjećaju da su upravo oni, od Koštunice pa nadalje, odgovorni što je to tako, i idalje insistiraju na laži kojom se služio Slobodan Milošević kada je pričao o „neverovatnoj pobedi nad NATO-om“. Pa koliko smo pobedili NATO 1999. godine, toliko je Kosovo u Srbiji 2007. godine.
RSE: Spor oko prava Kosova na suverenost dostiže polako svoju kulminaciju, tako da se ova rasprava našla na pragu sudskih institucija. Ne samo da se pristalice kosovske nezavisnosti javno proklinju na beogradskim trgovima, nego im sve češće preti i sudskim sankcijama zbog podrivanja zemlje i veleizdaje:
ČANAK: Sasvim je logično da se oni zalažu za to da se sankcioniše drugačije mišljenje nego što je njihovo. Svi oni su, praktično, jedna koncepcija kombinacije ljotićevskog jedinstva i rankovićevske, udbaške efikasnosti. Znači, „ko drukčije kaže, taj kleveće i laže i našu će osetiti pest“. Mislim, toga smo se naslušali u svojim životima. Drugačije mišljenje je drugačije mišljenje, a oni pokušavaju da ga svrstaju u zabranjeno mišljenje, a to je – naravno – nešto sasvim drugo.
DANOJLIĆ: Kad god je teško, pojave se ti kvislinzi i saradnici okupatora i trč da pomognu onome ko je jači. Postoje čitave grupe koje rade potpuno po diktatu, po naredbama, za što su plaćene.
RSE: Dubina zabluda i veličina greha onih koji se usuđuju da progovore o kosovskoj samostalnosti, već odavno su nesporni za većinsku Srbiju, tako da jedina nedoumica još vlada oko toga kakve bi trebalo posledice da snose glavni protagonisti ovih ideja:
DANOJLIĆ: Zavisi koliko to utiče u praksi. Ako je ta osoba na vojnom položaju, ako je poslanik u Skupštini ili na nekom drugom važnom mestu, u vladi i tako dalje, to je kažnjivo. A što se tiče običnog sveta, svako može da priča ono što oseća i misli. Sloboda je sloboda. Sloboda podrazumeva, nažalost, i slobodu misliti kao izdajnik.
ČANAK: Mi izazivamo njihov gnev samo zato što sagledavamo šta se dogodilo s Kosovom, jer smo mi ti koji ukazuju na to da su oni, ti isti „patrioti“, izgubili Kosovo. Da su oni, ti isti „patrioti“, pokvarili do te mere odnose sa većinom na Kosovu da je, očigledno, život u zajedničkoj državi, po devetnaestovekovnom shvatanju države, nemoguć. Ali, naravno, to ne znači da nije moguć zajednički život po dvadesetprvovekovnom konceptu ujedinjene Evrope, jednakih standarda i evropskih integracija. Takav život je moguć. Međutim, u takvom tipu života, nacionalna država kako je oni vide, nema one ingerencije kakve oni žele. I tu je, ustvari, cela priča – nikom od tih velikih „patriota“ nije stalo do toga da Kosovo ostane u Srbiji, nego da se Kosovom može vladati iz Beograda. A pošto je to nemoguće, ko god primeti da je to nemoguće, on je izdajnik.
RSE: No čak i kada se ne bi realizovale pretnje o sudskim postupcima koje se sve glasnije čuju u pojedinim krugovima, pristalice teza o nezavisnom Kosovu izložene su različitim pritiscima koji idu i do otvorenih izrugivanja na njihov račun. Svojevremeno je bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović prikazivan sa kečetom na glavi, a njegovi istomišljenici otvoreno se nazivaju zmijama, šljamom i ljudskim talogom, što sve više podseća na neku vrstu lova na veštice:
DANOJLIĆ: Verovatno su prezreni, to da, ali ne vidim da su izloženi linču. Svak odgovara za ono šta radi, za sve postoji cena.
ČANAK: Potpuno je jasno da svako onaj ko kaže istinu koja se ne sviđa ovog trenutka dominantnim političkim strukturama u Srbiji, može da očekuje sve i svašta, do fizičkih obračuna.
RSE: Atmosfera koja vlada u Srbiji logična je posledica skrivanja nekih ključnih stvari vezanih za genezu jugoslovenske krize, za šta odgovornost pre svega snosi politička elita. Kao što su tokom sukoba iz vremena devedesetih prikrivani zločini srpskih snaga, a isticana zlodela protivničke strane, tako zbivanja na Kosovu, ubistva i progon civilnog stanovništva koja su i dovela do NATO intervencije, još uvek predstavljaju neku vrstu tabua:
KARANOVIĆ: Srbija je mnogo izgubila na svom dobrom glasu zahvaljujući svojim lošim vođama i lošim postupcima koje su te vođe činile. Što se Kosova tiče, mislim da smo mi mnogo laži čuli već decenijama unazad. Ja mislim da se tu mnogo toga ne zna, kakva je uopšte bila geneza ovoga što je sada finale tog nekakvog nacionalnog otpora Albanaca da žive zajedno sa Srbima u zajednici.
DANOJLIĆ: Politički govor nikad ne znači ono što izravno čujete, već ima neke svoje taktičke pretpostavke. Oni koji kažu da ćemo braniti Kosovo, vrlo dobro znaju dokle ga možemo braniti; i to je jedan stav. A oni koji odustaju od svake odbrane, opet možda ne misle dovoljno politički, jer u politici neke radnje koje ne vode direktno cilju i neke izjave ne znače doslovno to.
RSE: Da li to znači da osim nekolicine čelnika liberalnih političkih partija i predstavnika nevladinih organizacija, postoje i mnogi drugi koji smatraju da Kosovo ide ka nezavisnosti, ali se libe da takve stavove javno iznesu? Nije li na taj način došlo do neke vrste podvojenosti između onoga što neko sme da kaže u vezi Kosova i onoga što se zna da je istina, ali to izbegava iz oportunih razloga?
DANOJLIĆ: Neka misli šta hoće, ali neka se ponaša kako što treba.
ČANAK: Ova zemlja ima vrlo slabu, krhku i nedovoljno dokazanu demokratsku tradiciju, ako je uopšte ima. Od 1945. do 1990. godine nije smelo da se drugačije misli, a od 1990. godine manje-više nije bilo bitno da li drugačije mislite kad ništa niste mogli da promenite. Tim pre što je bio počeo rat, pa se kompletno razmišljanje svelo u propagandu ovog ili onog cilja, a ne u logično i hladnorazumsko promišljanje društvenog procesa, i to je upravo ono za šta se sada plaća cena. Jasno je da se sada traže izgovori za podizanje tenzija i slične stvari. To su stare priče koje, nažalost, i dalje funkcionišu, i mislim da to nacionalističko biračko telo, dalje potpaljivano i dalje podgrevano ovakvim načinom delovanja, neće nigde, ni na pametno, ni na dobro mesto otići.
RSE: Konfrontacije oko Kosova u Srbiji, više se nego pažljivo osluškuju u susednim zemljama. Bilo da je reč o Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori ili Makedoniji, to se u najvećoj meri doživljava kao unutrašnje pitanje, ali se vrlo često mogu čuti upozorenja da se nad tom zemljom nadvija opasnost od novog jednoumlja, koje je obeležilo čitavo razdoblje devedesetih:
DANOJLIĆ: U nekim važnim stvarima narod mora biti homogen, ako hoće da živi. To je pitanje našeg opstanka. Nije to nikakva novost, to što se zove „sveto jedinstvo“, nisu to Srbi izmislili. U svim teškim situacijama se ljudi okupljaju. E sad, u toj teškoj situaciji ipak treba sačuvati prisebnost, videti koji su i šta su oni koji misle drukčije i zapamtiti ih, ali progoniti i linčovati, to ne.
ČANAK: Nije to nikakvo novo jednoumlje. Jednoumlje nikada nije ni prestalo da postoji. Kad pogledate, vi nikada niste imali u proteklih 17 godina restauracije višestranačja u Srbiji, legitimno pravo da se misli drugačije, nego su bile postavljene koordinate „mi-oni“, „Srbija iznad svega“, i to nekakva imaginarna Srbija, ne nekakva realna država Srbija, onda ukidanje i dokidanje institucija, ukidanje bilo čega što je pod društvenom kontrolom koja je iole objektivna, i došli ste u sada već jednu završnu fazu svega toga – nacionalizam je progutao svoju rođenu državu. A u tom udvaranju nacionalističkom biračkom telu, niko više neće da potpiše račun na ono što je to nacionalističko biračko telo pojelo, pojelo, spalilo, razorilo u proteklih dvadesetak godina, i to je surova realnost ovoga trenutka. Srbija ne ide ka jednoumlju, Srbija ide ka bezumlju.
RSE: Paralelno sa procesom homogenizacije, koji sve više uzima maha kako se približava trenutak odluke međunarodne zajednice o sudbini Kosova, u Srbiji javnost postaje svesna neminovnosti još jednog gubitka. Nakon neuspelog pokušaja da se očuva neka vrsta zajednice sa Srbima iz Hrvatske i Bosne, odlazak Kosova podstiče zagovornike radikalnih rešenja da sve glasnije najvljuju o neku vrstu masovne pobune ili čak ustanka:
KARANOVIĆ: Mi smo, zbog pogrešnih odluka naših vođa, koje smo sami birali, sada u poziciji da gubimo mnoge bitke.
ĐURETIĆ: Sada se ponovo diže talas srpskog otpora, koji može da preraste čak i u iracionalni pokret. Neće biti mira među brdima i dolinama Srbije ukoliko dođe do otrgnuća Kosova i Metohije. Sad ljudi više ne mogu biti zasjenjeni nekakvim vizijama evropske i američke demokratije poslije svega što nam se izdešavalo na jedan krajnje neprincipijelan način. Pročitao sam jedan proglas kojim se poziva srpski narod na otpor, na ustanak. Traži se reciprocitet, u skladu sa onom vašingtonskom formulom iz 1994. godine K = K (Kosovo jednako Krajina), a naši nesrećnici, koji nam vladaju, Krajinu su i zaboravili. Mislim da će se Evropa suočiti sa palestinskim sindromom, a to je mnogo opasno, jer među Srbima, koji su do tog stepena izmučeni, izgladnjeli i tako dalje, uvijek se može računati sa jednim procentom koji je spreman da se žrtvuje, koji nema više šta da izgubi, koji nema u šta više da vjeruje.
RSE: Mada se sada ta potencijalna agresivnost i nacionalna frustriranost sve više okreće unutra, i ne ugrožavaju, kao ranije, susedne zemlje, postoji li potencijalna opasnost da kosovsko pitanje ponovo destabilizuje čitav region?
ĐURETIĆ: Ja mislim da ta opasnost postoji. Da će pitanje Kosova i Metohije pokrenuti i pitanje Bosne i Hercegovine, ne samo Republike Srpske, nego cjelokupne BiH. Da će pitanje Kosova i Metohije pokrenuti i makedonsko pitanje. Da će pitanje Kosova i Metohije pokrenuti i krajiško pitanje. Vi ovdje imate 100.000 polugladnih vojnika koji mogu biti za dva dana naoružani. Onda, 300.000 ili 400.000 izbjeglica. A isto toliko ih je razbacano po čitavom svijetu.
ČANAK: Potpuno je jasno da će takav populizam dovesti do uzleta najprimitivnijih ideja, ali koje ne verujem da će više moći da se realizuju na napolje, nego isključivo na unutra. A to „na unutra“ znači sve veću unutrašnju nestabilnost, sve veće i veće divljaštvo, smanjivanje investicija u Srbiji, ulazak isključivo prljavog, kriminalnog kapitala, koji se ne boji takvih sredina jer je iz njih i potekao, i dalju degradaciju Srbije kao države, pa u krajnjoj liniji i srpske nacionalne pripadnosti kao nekakve oznake za predstavnika neke čudne vrste koja živi u prošlosti i ne ume da se snađe u normalnom životu.
RSE: Uskovitlane strasti u Srbiji tek će dostići svoj vrhunac kada svetske sile saopšte svoju odluku o sudbini Kosova. Bez obzira da li biti usvojena nova rezolucija koja će ozvaničiti samostalnost Kosova, ili će priznavanje samostalnosti biti prepušteno svakoj državi ponaosob, najvećem pritisku biće izloženi oni koji se budu nalazili na čelu Srbije. Usklađivanju ekonomskog i političkog sistema sa zapadnim standardima i hapšenju optuženih za ratne zločine biće verovatno u jednom trenutku pridodat zahtev za priznavanje nezavisnosti Kosova. Da li će se u doglednoj budućnosti naći na čelu Srbije neko ko je spreman da prizna samostalnost Kosova?
ĐURETIĆ: Ja mislim da ne, jer taj neko će biti ubijen preko noći, niko ga neće moći spasiti. Niko neće priznati tu nezavisnost.
ČANAK: Stvar je u tome da će svi priznati kosovsku nezavisnost, ali ceo trik je u tome da bude odgovoran neko drugi, pa da nekog drugog mrzimo što je to tako. A to što mi zbog toga nećemo moći da normalizujemo odnose sa većinom na Kosovu, što dugi niz godina nećemo moći da napravimo elementarna pravila po kojima bi se moglo normalno živeti na Kosovu i sa Kosovom, to će biti cena koju plaćamo za ovo ludilo.
RSE: Da li je realno očekivati da će neko od političkih čelnika na kraju prihvatiti da je Kosovo samo jedna od susednih zemalja?
DANOJLIĆ: Možda ima nekih koji bi hteli, a ne smeju. A oni koji hoće se ne računaju, hvala bogu, jer nisu na vlasti
KARANOVIĆ: Bojim se da ćemo i ovu bitku izgubiti. Verovatno sada mnogi od nas nisu u stanju da shvate da to može biti u našu korist. Možda ćemo jednog dana shvatiti da sve ovo što se nama dešavalo u Srbiji, za ovih poslednjih 15-20 godina jeste možda jedna velika lekcija koja će nas odvesti u nekakvo bolje vreme.
RSE: Koliko god još jedan poraz Srbije, nakon svega onoga što se zbilo na prostoru nekadašnje Jugoslavije, podsećao na kap koja će preliti čašu, činjenica je da bi se rešenjem kosovskog pitanja ova zemlja oslobodila nemalog tereta koji već decenijama vuče sa sobom. Možda to liči na kaznu, ali sama Srbija se očigledno neće previše pitati o tome. S obzirom na posledice koju bi mogla izazvati jedna takva odluka, pasivna uloga koje namenjena ovoj zemlji mnogo je manje fatalistična, nego što se to čini na prvi pogled.
