Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Ima ona poznata priča o bogatašima koji su ugledni članovi društva, mada je misteriozno kako su se tačno obogatili. Veza sa prvim milionom su upravo ratni zločini, etničko čišćenje, prisilne migracije, sistematsko zlostavljanje onih "u manjini". Prostije rečeno, RS je nastala baš na takvoj podlozi.
Sve do ovih crnogorskih izbora uporno nam je, i to sa obeju strana, ponavljano kako su odnosi zvaničnih Beograda i Podgorice „najbolji u novijoj istoriji“. Šta se to u međuvremenu promenilo, ako se promenilo, pita se kolumnista RSE Teofil Pančić
Ukoliko bi Šešelj bio kandidat za predsednika Srbije neutrališe se stvarna opozicija, a u njemu se dobija idealan strateški saveznik, koji prema spolja funkcioniše kao političko strašilo, dok se unutar zemlje dobija za vlast bezopasna opozicija po "putinovskom" modelu.
Zašto se toliko insistira na odbrani neodbranjivog kada je u pitanju Republika Srpska, i zašto gotovo svaki prvi čovek Srbije tako lako postaje talac „prekodrinskih interesa“, nekad rubno suicidalnih? Zato što je Republika Srpska jedina očuvana tekovina ekspanzionističke politike devedesetih
"Ima neka tajna veza" između Beograda i Banjaluke (s magistralnim odvojkom ka dalekom ledenom Kremlju, odakle je Banjaluci, što direktno što preko Beograda, i stigla nova trasa referendumskog glasovoda), i ona, takva kakvom je postavljena, trajno destabilizuje i truje Balkan.
"Teško da se svi u opoziciji raduju mogućoj Jankovićevoj kandidaturi na predsedničkim izborima. Mnogo je tu različitih interesa i neutoljenih sujeta. Ali niko drugi nije ponudio ništa ni približno tako obećavajuće: ako poneko u opoziciji to možda i ne shvata, Vučić i ekipa to shvataju odlično", piše Teofil Pančić
Odnosi sa Zagrebom i Sarajevom kvare se sistematski i kontinuirano od trenutka kada su se u Srbiji na vlast vratili oni isti koji su i tokom devedesetih bili na vlasti ili blizu nje, a koji su na razne načine aktivno sudelovali u srpskoj ratno-ekspanzionističkoj politici tog vremena, piše Teofil Pančić.
Slučaj špijuna je očigledno, ako ne napravljen, a onda barem iskorišten za dodatno podgrevanje antihrvatske paranoje, ali ne treba ispuštati iz vida da ovakvi procesi nikada nisu toliko upereni prema spolja koliko deluju razorno i razdorno unutar samog društva, piše Teofil Pančić.
Zvanična Srbija se i te kako kontinuirano "meša u unutrašnje stvari BiH", pre svega, strateškom podrškom Dodikovom avanturizmu, koju nije imao hrabrosti ili pameti da mu uskrati ni Boris Tadić, a s Vučićem je već dobila šmek koji pamtimo iz devedesetih.
Utešno je da je sve ovo više jeftina predstava za podilaženje prostoti nego uvod u neke nove ratove i čarke, baš kao i to da ne prodire među „obične“ ljude na način uporediv s „onim“ vremenima, piše Teofil Pančić u novoj kolumni "Srpski s mukom"
Čuju se glasovi da bi Miloševiću trebalo podići javni spomenik kao zaslužnoj ličnosti, i to gde: baš tamo gde sada stoji grob Dimitrija Tucovića; posthumno ispiranje Miloševićeve političke biografije od krvi nedužnih na rukama ujedno je i propiranje sopstvenih biografija ljudi u vrhu sadašnje vasti.
U vreme nastanka ovog teksta Srbiju još samo sati dele od konstituisanja nove Vlade, treće uzastopne u kojoj je Aleksandar Vučić daleko najuticajnija ličnost, a druge u kojoj je premijer. I četvrte ukupno u kojoj učestvuje.
Nije samo po sebi tako jako neobično što je Srbija ušla u četvrti mesec nakon izbora, a da još nema novu vladu: dešava se to i u zemljama mnogo razvijenije parlamentarne tradicije. Neobično je nešto drugo: razlozi zbog kojih Srbija novu vladu još nema.
Bio je ovo čudan mesec za novu-staru vlast Srbije, a naročito za srpski "evrointegracijski put"; doduše, bio je čudan i na kontinentalnom i globalnom nivou (šifra: brexit), ako je od toga nekome lakše – piše Teofil Pančić.
Izgleda da je dubinsko poznavanje naravi Aleksandra Vučića, i pasivno-pokorno prilagođavanje njenim nijasama i hirovima, postalo najpouzdanije merilo društvene inteligencije u Srbiji, piše Teofil Pančić
Možda u nespretnom pokušaju kontrole štete, premijer je izgovorio nešto što ne može biti ništa drugo nego apoteoza bespravnog nasilja, urbane kaubojštine, mafijaškog siledžijstva u kojem neće sudovi i policija deliti pravdu, nego će ista biti u rukama onih koji imaju veći, recimo, bager
Ništa od onoga što se događalo u srpsku izbornu nedelju i što se događa nakon nje ne bi smelo da se događa u jednoj iole zreloj demokratskoj državi – a sa zvaničnih adresa nas uveravaju da je Srbija upavo to, ili barem tome teži
Šta god da nas čeka, bolje je da dođe što pre. Posle ove nedelje, kao ni posle prethodnih izborih nedelja u prethodnih četvrt veka, niko u Srbiji neće imati izgovor da nije imao mogućnosti da bira i da se pita, piše u kolumni Teofil Pančić
Vučićevo apokaliptično zazivanje blizine poraza moglo bi se shvatiti i kao njegova revolucionarna redefinicija tog istog fenomena, to jest poraza: „Poraz je kad ja i moja stranka nemamo apsolutnu većinu", piše Teofil Pančić
Ovaj dan, zamalo pa prvi april, na neki je način vrhunac političke i javne karijere Vojislava Šešelja, apoeteoza njegovog tridesetpetogodišnjeg prisustva u javnosti, piše u kolumni Teofil Pančić
Učitajte više sadržaja...
