Šta znamo o predsedničkim izborima u Srbiji, koji treba da se održe na proleće sledeće godine? Samo toliko da će morati da budu održani, i da na njma mora da pobedi Aleksandar Vučić. Pri tome, Vučić bi morao da pobedi tako što se uopšte neće ni kandidovati, jer bi ova druga varijanta, naime, da se kandiduje i osvoji pobedu, bila isuviše laka. Tako bar sam Vučić tvrdi, pozivajući se na istraživanja. Ali mu pobeda s kandidovanjem, eto, nije u planu, što je i razumljivo: pa ne može Vučić lično da zauzme sve funkcije. Naglasak je na „lično“.
Tomislav Nikolić, čovek koji trenutno obitava u zgradi Predsedništva na Andrićevom vencu, pustio je dovoljno signala da je živo zainteresovan da na toj adresi ostane i narednih pet godina, ali stvari tako stoje da tamo ne može ostati bez Vučićeve aktivne podrške, a možda čak ni s njom. Ovo drugo, opet, povećava mogućnost da te podrške ni ne bude, jer se Vučiću, rekosmo, uopšte ne dolazi u situaciju da izgubi te izbore na kojima se neće kandidovati. Zašto? Zato što se u Srbiji nekako uvrežilo da kad izgubiš predsedničke izbore gubiš i vlast, pri čemu uopšte nije važno jesi li se na njima kandidovao. Ili se tako bar veruje, pozivajući se na slučajeve Miloševića i Tadića, koji se jesu kandidovali, ali i Koštunice, koji se kandidovao nije (jer je nastanjivao premijersko mesto), nego je u vatru poslao bliskog saradnika, a ovaj slavno sagoreo. Što je „predskazalo“ političku sudbinu samog Koštunice.
I tako dolazimo da Saše Jankovića, čoveka koji već devet i po godina obavlja dužnost Zaštitnika prava građana, popularnog ombudsmana, i kojem uskoro ističe drugi mandat na tom mestu, i to nekako, baš zgodno, otprilike u vreme predsedničkih izbora. Ne, daleko od toga da je Vučić smislio da pobedi kandidujući njega: Janković i Vučić teško da će ikada igrati za isti tim; Vučićev tim, jasno.
Saša Janković je poslednjih godina stekao visoku prepoznatljivost i tome odgovarajući kredibilitet kao neko ko se ne libi ulaska u oštar i beskompromisan sukob s izvršnom vlašću koja ne poštuje njegove preporuke i pri tome još vrlo aktivno i beskrupulozno nastoji da ga iskompromituje kao ličnost, ne ustručavajući se ni najprljavijih metoda tgabloidno-(kvazi)obaveštajnog difamiranja.
Janković je sve to stoički podneo ne pokleknuvši i ni najmanje ne okrnjivši svoj javni ugled, i to nije ostalo bez odjeka kod onog dela građanstva koje ionako nije baš sklono aktuelnoj vlasti, a koje poslednjih godina guta jedan politički poraz za drugim. I onda se pojavila ideja da je možda baš Janković ideal-tipski kandidat neke polumitske „udružene opozicije“: ugledan, elokventan, neokaljan, u političkoj areni neistrošen, stranački neobeležen, dokazano otporan na pritisak. Teško da bi bilo ko od opozicionih lidera mogao skupiti i približno toliko „poena“, a još teže bi bilo ko od njih mogao da računa na tako široku podršku, i u strankama i izvan njih. Janković je isprva odbijao da komentariše takve najave, no sada je – kako mu se mandat približava kraju – dao nekoliko intervjua iz kojih se vidi da, u najmanju ruku, o predsedničkoj kandidaturi ozbiljno razmišlja. I to je u Vučićevom timu za brze difamacije upalilo sva svetla za uzbunu, pa je ombudsman još jednom propušten kroz mašinu, što skupštinsku, što medijsku: čak mu se merilo kad je u kancelariji a kada „šeta kuče“, koliko tvituje i tome slčno. Naravno da ni sam premijer nije odoleo da se lično ne pozabavi njime, tek toliko da neko naivan ne pomisli kako se to neko njegov samo preistakao u revnosti. Naprotiv, Aleksandar Vučić dobro zna da će protiv Jankovića, ako do toga dođe, morati da igra lično, jedan na jedan, osim ako prethodno ipak ne uspe da ga dovoljno „spusti“ u javnosti i tako ga preventivno učini bezopasnim. Mada, teško da bi ga ikada mogao napraviti toliko bezopasnim da mu spokojno suprotstavi jednog Tomislava Nikolića. Uostalom, ne zaboravimo da je Nikolić i Borisa Tadića pobedio tek iz četvrtog pokušaja, i to u situaciji u kojoj je Tadić iz nekog razloga više igrao za njega nego za sebe.
Način na koji je Jankovićem u Skupštini „brisan pod“, a u čemu je vladajuća koalicija dobila zdušnu podršku od Vojislava Šešelja i njegovih radikala kao idealne ikebana-kvaziopozicije (mesto u sistemu koje im je i devedesetih najbolje stajalo, o čemu Vučić i Nikolić ionako sve znaju, i to iznutra) i od krajnje desnice u vidu „Dveri“, morao nas je još jednom podsetiti na radikalske korene, vokabular, metodologiju i uopšte „dušu“ današnjih naprednjaka. I podvukao koliko vlast predstojeće predsedničke izbore smatra bitnim, bez obzira na zvaničnu verziju da se o njima uopšte još ne razmišlja. To je ubedljivo tačno koliko i ono Nikolićevo bizarno „not yet“. Na kraju je i Vučić „zapretio“ da bi mogao, ako Srbija izglasa opozicionog kandidata za predsednika, da se povuče i prepusti svoje mesto „nekoj drugoj naprednjačkoj većini“, pa neka Srbija onda vidi šta će.
Na drugoj strani, teško da se svi u opoziciji raduju mogućoj Jankovićevoj kandidaturi. Mnogo je tu različitih interesa i neutoljenih sujeta. Ali niko drugi nije ponudio ništa ni približno tako obećavajuće: ako poneko u opoziciji to možda i ne shvata, Vučić i ekipa to shvataju odlično, i zato već rade na „preformatiranju“ Jankovića. Možda i uspeju u tome, a možda im se desi isto što i onima koji su „spuštali“ Nikolića potencirajući njegovu „kupovinu diplome“ i slično: pogrešno profilišući ciljnu grupu kojoj se obraćaju, kao da su radili za konkurenciju. Pa se tako Tomislav Nikolić ni kriv ni dužan našao tu gde jeste, i gde bi tako rado da ostane.
Facebook Forum