Četvrt je veka prošlo od krvavog raspada Jugoslavije, a tektonsko pomeranje koje je izazvao još nije okončano, tlo se još nije smirilo. Srbija se, recimo, ponaša – kroz nimalo zanemariv deo svoje političke, intelektualne i medijske elite – kao da još nije načisto gde su joj granice, i to ne toliko na jugu – gde se još i može pozivati na izvesna relevantna shvatanja međunarodnog prava – koliko na zapadu, na reci Drini i okolini.
Zvanično, dakako, takva konfuzija ne postoji, a Srbija „poštuje suverenitet i teritorijalni integritet svih susednih zemalja“, ali iz nekog misterioznog razloga u to malo ko veruje. Videlo se to i u nedavnoj „situaciji“ oko već famoznog referenduma o „Danu Republike Srpske“, o kojem su predstavnici države Srbije veoma brižljivo pazili da ne izgovore ni jednu suvislu reč, radije se držeći uopštenih i nikoga ni na šta neobavezujućih floskula. I uz poneku lamentaciju kako je „situacija veoma delikatna“, baš kao da je ta eufemistička „delikatnost“ volšebno doletela iz svemira, a ne proizvedena u domaćoj radinosti.
Čija je to radinost, ili, što bi rekao Arsen Dedić, „tihi obrt“? Formalno, on je „prekodrinski“, i u vezi s tim vredi notirati jedan zanimljiv paradoks. Mađarska je nezavisna država, za razliku od Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, ali izgleda da bi premijer Mađarske Viktor Orban imao šta da nauči od svog kolege Milorada Dodika, makar ovaj potonji imao vlast samo u jednom „entitetu“, dakle nečemu što je manje od države, mada je više od... otprilike bilo čega što nije država. I Orban i Dodik ovih su dana organizovali referendume, sa „zicer“ pitanjima i čvrstom rešenošću da potvrde nesumnjivu podršku „naroda“. Orban je, međutim, izgubio zbog nedovoljne izlaznosti (biće da su i Mađari nakon g. Palme shvatili da se „patriotizam ne sipa u traktor“), a Dodik je rutinski dobio prvo referendum, a onda – na krilima pobedničke inercije - i lokalne izbore. Što će valjda reći da stanovništvo RS onaj traktorski poučak još nije usvojilo. Dobro, svojski potučene Dodikove opozicije nam stvarno ne mora biti žao: duvala je u istu referendumsku tikvu s njim, jer ionako se ni po čemu bitnom od njega ne razlikuje, a ako se razlikuje, onda tu razliku sakriva tako maestralno dobro da je već i sama zaboravila u čemu se ona sadrži.
Vratimo se u Srbiju: zašto se toliko insistira na odbrani neodbranjivog kada je u pitanju Republika Srpska, i zašto gotovo svaki prvi čovek Srbije tako lako postaje talac „prekodrinskih interesa“, nekad rubno suicidalnih? Zato što je Republika Srpska jedina očuvana tekovina ekspanzionističke politike devedesetih, politike koju su vodili oni isti koji i sada vode Srbiju, a i mnogi njihovi tadašnji i sadašnji oponenti voleli su da koketiraju s „velikonacionalnim snom“. Nemalo ih je koji se još nisu probudili, štaviše, naredili su da im se ne smeta dok sanjaju.
Po idejama, planovima i praksi iz ranih devedesetih, trebalo je da bude sasvim drukčije. Oslonjena na zavodljivu i kobnu logiku „mi imamo najveću batinu i znamo kako da je upotrebimo“, Srbija se upušta u ratno-političke poduhvate u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kasnije i na Kosovu, a na specifičan način i u Crnoj Gori, koja je dugo smatrana najslabijom karikom u lancu. Crna Gora je, međutim, de facto već pod kišobranom NATO-a, Kosovo je otišlo svojim putem i sad se samo traži modalitet kako da Srbija to proguta, o Hrvatskoj, članici EU i NATO, ne vredi trošiti reči. I, šta je ostao poslednji „aktivni“ fantazam onih kojima je Srbija tako frustrirajuće tesna? Republika Srpska, dakako. Ona bi trebalo da predstavlja nekakav zauman, uvrnut dokaz kako nikakvih devedesetih nije nikada ni bilo, nego je sve sasvim „prirodno“ i „oduvek“ i nikako drukčije ne bi ni moglo, pa je sada samo pitanje srpljenja da sačekamo da nam RS kao tekovina padne u šake kao zrela kruška.
Pri ovakvom stanju duhova, ne može se očekivati nikakvo stvarno ograđivanje Srbije, ne od „Dodika“ – ne treba banalizovati problem – nego od njegovog implicitnog, ali prejasnog i preopasnog krojenja granica na Balkanu. Nije da zvanični Beograd ne zna da je sve to još daleko od stvarnosti, ali previše je tu onih koji bi rado da drže nogu u vratima, pa ako se ukaže prilika – oni znaju šta će. Ili samo misle da znaju. A malo ko ih obaveštava o tome koliko je duboko njihovo neznanje.
Ništa što se i sada i u podužem kontinuitetu dešava oko Republike Srpske, naime, nije nimalo bezazleno. Dok se taj trajno tinjajući problem ne počne rešavati stvaranjem najosnovnijih preduslova za rešavanje, a to znači vrlo konsekventnim odricanjem od makar i ovlašnog pokroviteljstva nad bilo kojom aktivnošću koja Bosnu i Hercegovinu rastura, ne može ni u Srbiji ni u BiH biti ničega nalik na prosperitet, stabilnost, sigurnost, vladavinu prava. Zvuči jednostavno? I jeste. Baš po onoj iz Marfijevog zakonika da će „Ljudi i narodi primenjivati razumna rešenja tek kada iscrpu sva ostala“, i čitav mejnstrim politike u Srbiji nije spreman da igra otvorenih karata, i da se prema Bosni i Hercegovini postavi s nužnim poštovanjem, a ne s figom u džepu. Čuj, s figom: s buzdovanom, pre će biti.
Facebook Forum