Nije samo po sebi tako jako neobično što je Srbija ušla u četvrti mesec nakon izbora, a da još nema novu vladu: dešava se to i u zemljama mnogo razvijenije parlamentarne tradicije. Neobično je nešto drugo: razlozi zbog kojih Srbija novu vladu još nema. Tačnije, izostanak bilo kakvih razgovetnih razloga, upadljivo odsustvo suvislog objašnjenja.
Sa druge strane, kako uopšte objasniti neobjašnjivo? Naime, nakon izbora se ponegde vlade „sklapaju“ mesecima jer nije jasno ko će obezbediti većinu, pa se onda oko svega dugo i sporo pregovara. U Srbiji ta bi stvar morala da bude jasna: lista Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera obezbedila je većinu – tanju nego prethodnu, ali ipak većinu. Ta većina može, a i ne mora, da bude ojačana postizbornim koalicionim sporazumima. Sve je to jasno kao dan, ali je mandatar Aleksandar Vučić rešio da celu zemlju drži u tobožnjoj neizvesnosti i u nekoj vrsti bizarne imitacije dramske napetosti: vlade nema, Vučić vlada takoreći sam – nije da drugi „tehnički“ ministri nisu na radnim mestima, ali su tamo nekako više kao sopstvene senke, a kako su i dok su dejstvovali u punom kapacitetu više nalikovali senkama i transmisijama premijerove cezarističke samovolje, zamislivo je na šta tek sad liče – i tek se zagonetno i pitijski izjašnjava o tome šta se dešava sa tom novom vladom, hoće li je biti, kakve i kada. U najnovijoj fazi ovog suptilno ciničnog poigravanja javnošću, saopšteno nam je – mada opet u nekakvim paradramatskim aluzijama iz žanra „ne smem ni da vam kažem koliko mi je teško, ali pokušajte sami da zamislite“ - da mandatar trpi velike pritiske sa strane, ali im i junački odoleva, a sve u nameri da napravi vladu koja će služiti isključivo interesima Srbije. U čemu Vučića neke zle sile izgleda pokušavaju da spreče, ali se on neće (pre)dati, osim ako ipak hoće, a u kojem slučaju će odustati od premijerskog mandata, i poveriti ga nekome drugom koga izabere. E sad, kako i na osnovu kojeg ustavnog i zakonskog utemeljenja bi mandatar mogao da „prenosi“ svoj mandat okolo, to nam nije objašnjeno, ni Vučić ni njegovi trbuhozborci nisu sebi dali truda: zna mandatar da ga to niko neće ni pitati, osim šačice dežurnih smetala koja će ionako onda završiti na stubu srama, izložena u galerijskom prostoru u centru glavnog grada.
Ako biste pitali ovog komentotora, nije malo predugo odsustvo vlade s tekućim mandatom realno baš neka drama za Srbiju, jer ionako svi znamo da je sam Vučić jedini stvarni „sadržaj“ vlade, a da je drugo forma. I to ne samo kad je vlada u pitanju, nego državne institucije generalno. Sam Vučić je to stanje svojevrsnog bezdržavlja vehementno demonstrirao i sada već čuvenim „performansom“ (koji će biti em serijske em putujuće naravi) „primanja građana“ u cik zore, i „rešavanja njihovih problema“ nekim neobičnim prečicama, koje doduše ogromnoj većini građana ne mogu baš nikao pomoći, ali zato učvršćuju „robinhudovsku“ Vučićevu sliku u svesti zapostavljenih, a nedovoljno prosvećenih, samim tim poniženih, uvređenih i ranjivih.
Tri meseca su prošla u postizbornom natezanju i pravljenju javne narcističke psihodrame oko nedefinisanih pritisaka sa zapada, istoka i ostalih strana sveta, bilo je tu i teatralnih svađa i ljubljenja čas sa jednima, čas sa drugima, neobičnih prekonoćnih putovanja, otkazivanja letova, dramatičnih susreta s ambasadorima i ko zna još čega, a u međuvremenu je negde daleko od očiju javnosti išla i unutarpartijska i međupartijska trgovina u kojoj je nesporno samo to ko je viđen za to da i dalje bude „poslovođa“, a sve drugo je nekako baš zgodno neizvesno i podložno nedefinisanim promenama političkih vetrova, zapravo čak i ličnom hiru jednog čoveka, onog ko je uhvatio sve adute, ali nije siguran da zna šta bi sad s njima – drugačije je on to valjda zamišljao kad je onomad „veštački“ raspisivao vanredne izbore.
U međuvremenu se vlast, osim glavinjanja u odnosima s međunarodim okruženjem i stalnog upadanja u besmislene tenzije po regionu (za šta, dakako, nije samo ona kriva, ali je i te kako aktivno saodgovorna), debelo upetljala i u skandal zvan „Savamala“, koji je pokazao potencijal neuporedivo veći od jednog takoreći „komunalnog“ problema, i to ne zato što domaći i strani izdajnici i plaćenici veštački bilduju tu po vlast razarajuće nezgodnu stvar, nego zato što je ona odviše vidljiv simbol ogoljenog nasilja i bezakonja.
I s čime, na kraju, mandatar ulazi u vrhunac leta (dok svoje delatne i moguće saradnike drži kao taoce na beogradskoj vrućini, ne dajući im da idu na odmore jer, eto, „možda mu zatrebaju“; ne možeš zbog tog rafiniranog ponižavanja žaliti ljude koji ni sami ne pokazuju znakove integriteta)? Sam je na sceni, što njegovoj prirodi po svoj prilici i prija, ali to ipak neće moći predugo da traje. To jest, može da traje, ali mora makar prividno da zadobije formu legaliteta. Zato će veštačka drama oko sastavljanja vlade u „prometejskim“ okolnostima po svoj prilici u dogledno vreme biti okončana, a Srbija će dobiti novi kabinet, koji se od starog sigurno neće razlikovati po onom jedinom što je važno, a po svemu drugome može da se razlikuje, a opet i ne mora. Ubrzo ni te razlike niko neće primećivati, jer je Srbija još od leta 2012. svojevrsni one man show, pa se epizode svih tih sezona već slivaju u našoj svesti u jednu veliku celinu, a epizodiste pamtimo i zaboravljamo brže nego što proleću kroz naše živote.
Facebook Forum