Pojava najnovijeg balkanskog špijuna postala je hit vest u celom regionu: neke je zgrozila, druge zabavila, mnoge sigurno i zbunila, ali zapravo je „žanrovski“ sasvim logična. Naime, između Srbije i Hrvatske već neko vreme besni neka vrsta hladnog rata, a kakav je to hladni rat bez špijuna? E sad, druga je stvar kakvi su to špijuni: onakvi su kakav je i sam taj rat, a ovaj je takav kakvi su mu protagonisti.
Umesto glamuroznih profi obaveštajaca većih od života a la James Bond, koji ljube i ubijaju na visokom nivou i bore se protiv superinteligentnih i demonski zlih negativaca, a u pauzama akcija traže okrepu u naručju horde bezobrazno lepih žena, amblematski špijun ovog hladnog rata postao je izvesni Čedo Čolović, ratni penzioner i 80-postotni invalid koji živi u sobičku kod sestre i zeta u sremskom selu Ugrinovci, i koji se taman spremao da krene u berbu grožđa i održavanje ono malo sirotinje što mu je ostalo u drniškom zavičaju.
Umesto džipa, autobusom
Tamo, pak, nije krenuo superluksuznim borbenim džipom ili helikopterom iz kojeg će iskočiti u pogodnom trenutku, nego redovnim autobusom koji saobraća na liniji Beograd-Šibenik, celu noć se lomatajući balkanskim drumovima i provlačeći se kroz kraške vrtače.
Čolović je, dakle, jedan od onih bezbrojnih likova sa oboda naših velikih gradova, likova koje možete lako da zamislite kako subotom od dokonosti kibicuju balote ili potežu pivo pred seoskom prodavnicom. Bilo da je sve ovo s njegovim hapšenjem klasična politikantska nameštaljka ili da u tome „ima nečega“, mučeni je Čolović svakako nevoljka slika i prilika srpsko-hrvatskog hladnog rata u njegovoj srži. Jer taj rat uistinu ne izgleda kao žanr-slika titanske borbe Svetla i Tame (ko god tu bio šta god od toga), nego kao brbljiva, naporna zađevica dveju naviklerisanih komšinica koje se olajavaju preko plota na svaku moguću temu, a najčešće oko toga čije kokoške prelaze u susedno dvorište i prave štetu. Zapravo, nazovimo to najtačnijim imenom: taj rat deluje autentično kokošarski. Takvi su po stilu i formatu njegovi pravi protagonisti, a to su vodeći političari u svojim zemljama, pa otuda nije neobično da su takvi i njegovi sitni operativci, ili naprosto kolateralne žrtve.
Razume se, sama špijunaža kao delatnost nije fikcija: obaveštajci postoje, kao i obaveštajne službe, i ima ih svaka država; i svaka država nastoji da „prokljuvi“ šta radi i šta smera neka druga država, ona koja joj ulazi u fokus kao potencijalna konkurencija ili pretnja. Špijunaža u tom smislu nije ništa mlađi zanat od onog koji obično nazivaju najstarijim zanatom: ima je otkad ima i država, pa i duže. Međutim, isto je tako notorno da je „špijunaža“ idealna optužba za difamiranje i uklanjanje bilo kojeg političkog protivnika ili naprosto za kreiranje toksične i paranoidne društvene atmosfere. Kod Staljina su, recimo, milioni nedužnih ljudi bili „agenti“ i „špijuni“, i većina ih je čak priznala svoje imaginarno nepočinstvo. Pravo je pitanje uvek, dakle, šta se politički smera s eksploatacijom stvarnog ili konstruisanjem nepostojećeg „špijunskog scenarija“.
Hapšenje u direktnom prenosu
Činjenica da je onaj nesrećnik iz Ugrinovaca uhapšen takoreći u direktnom prenosu i da se već danima ne skida sa naslovnih strana, govori nam više nego dovoljno. U pravom i ozbiljnom hladnom ratu takve su se stvari uglavnom obavljale diskretno, ispod žita, u jednoj vrsti paradiplomatske trgovine bez posrednika. A kada se nešto udari na sva zvona, znalo se da se radi o „čistoj“ (a prljavoj) politici. Ovaj slučaj je očigledno, ako ne napravljen, a onda barem iskorišten za dodatno podgrevanje antihrvatske paranoje, ali ne treba ispuštati iz vida da ovakvi procesi nikada nisu toliko upereni prema spolja koliko deluju razorno i razdorno unutar samog društva.
Tako su i nakon Čolovićevog hapšenja u podobnoj srpskoj štampi već krenula licitiranja koliko „hrvatskih agenata“ još rovari u nameri da podrije našu dičnu državu: prvo su u igri bile desetine, ove su brzo narasle na stotine, a sada smo već na hiljadama, i ne znači da ćemo se tu zaustaviti. Zašto, recimo, „lov na hrvatske špijune“ ne bi postao ovdašnja autentična varijanta potrage za Pokemonima? Na kraju krajeva, nije ta stvar manje virtuelna u svojoj namernoj predimenzioniranosti. Samo što posledice po stvarne ljude mogu da budu sasvim realne. Ali, kad je to, molim vas, bilo smetnja i prepreka ljudima koji vode današnju Srbiju? Nije ih to zaustavljalo devedesetih, nema razloga da ih zaustavlja ni sada. Ne možete da imate njih na vlasti, a da nemate hiperinflaciju „izdajnika“ ove ili one vrste – to je vezana trgovina.
Uzgred, ima nečega gotovo crnohumornog u činjenici da je famozni Čedo Čolović čovek koji – poput hiljada svojih zemljaka – poseduje dvojno državljanstvo, i hrvatsko i srpsko. U onom velikom i pravom hladnom ratu toga nije bilo: pa, zamislite da je Bond istovremeno javni i legalni posednik britanskog i sovjetskog pasoša, i da operiše pod geslom „U službi Njenog veličanstva i Generalnog sekretara“?! To ne bi baš išlo, ali ovo je savršeno logično, pa bi neko, ako već insistiramo na formalnoj logici, mogao da se zapita kako čovek sa srpskim i hrvatskim državljanstvom uopšte može da bude „izdajnik“ ako prenosi pikantne informacije na toj relaciji? Nekako više liči na dete koje cinkari tatu mami, ili obrnuto.
A možda je najtačniju definiciju celog slučaja dao Zoran Milanović u svojoj, za promenu, uspeloj pošalici da bi hrvatski špijun u Beogradu danas najpre mogao da traži recept za pljeskavice. Svako ko je skorije u Zagrebu jeo pljeskavicu zna da bi Hrvatska takvu informaciju morala što pre da plati suvim zlatom.
Facebook Forum