Bio je ovo čudan mesec za novu-staru vlast Srbije, a naročito za srpski "evrointegracijski put"; doduše, bio je čudan i na kontinentalnom i globalnom nivou (šifra: brexit), ako je od toga nekome lakše.
Usred misterioznog procesa formiranja nove vlade – mandatar Aleksandar Vučić, naime, taj proces mistifikuje i predstavlja kao neku tešku ezoteriju, a ovi oko njega (plus oni koji bi voleli da se nađu oko njega) uglavnom ćute i prave se mrtvi ne bi li politički preživeli – Aleksandar Vučić nenajavljeno leti u Moskvu, u privatnu posetu, ali ga tamo ipak prima Vladimir Putin, pa bi neko neobavešten iz toga zaključio da naizmenični predsednik i premijer Rusije inače ima običaj da u Kremlju ugošćava srpske turiste.
Paralelno, kod kuće je narastala drama oko građanskih protesta, beogradskih za Savamalu i novosadskih za odbranu (već urušene) nezavisnosti RT Vojvodine. Da preosetljivom Vučiću, još neoporavljenom od izbornih rezultata koje bi neko drugi doživeo kao trijumf, a on ih doživljava gotovo kao uvredu, ti protesti, a pre svega činjenica njihove masovnosti i reprezentativnosti, ne mogu da prijaju, sasvim je jasno.
Pa opet, čemu dramatizovanje? Protesti su i legalni i legitimni i pri tome mirni, a i ne mogu neposredno da ga ugroze; ipak, sva propagadna mašinerija kojom vlast raspolaže puštena je na njih, a neko ko nije bio "u toku" u proteklih dvadesetak godina, na osnovu njihovog rečnika i stila pomislio bi da Vučić i Nikolić i dalje sa Vojislavom Šešeljom predvode Srpsku radikalnu stranku.
Uostalom, i Šešelj - po običaju, osim kad Srbijom vladaju zle "dosmanlije – ponovo ima iste političke neprijatelje kao i vlast, i dobro mu ide. Ipak, u toj su se goropadnoj artiljerijskoj ofanzivi možda malo i preigrali – ili je i to deo plana? – pa su američki i ambasador Evropske unije targetirani kao glavni organizatori nemira i "rušitelji" vlasti, dakako, uz neizbežnog Soroša i ostale ale i bauke koje znamo iz devedesetih, a kojima je pridodat i poneki domaći tajkun, jer to danas tako dobro zvuči.
Usledio je čuveni "ledeni" susret s ambasadorima Skotom i Davenportom, otkazivanje mandatarovih poseta Briselu i Vašingtonu i uopšte ceo jedan dramski teatar preglumljenih poteza u pozi "iznenađenosti i uvređenosti", a sa vrlo opipljivo štetnim posledicama. Nekoliko dana je situacija izgledala kao u nekom od onih hladnoratovskih naglih zaokreta u nekakvoj banana-državici, kad lokalni svemoćnik reši da – dobivši ponudu koja se ne odbija ili naprotiv, odbivši ponudu koja se ne dobija – "promeni stranu".
To je valjda taj čuveni "izbalansirani spoljnopolitički pristup" kojem se toliko dive Vučićevi apologeti, naročito oni iz sorte "umerenih", koji mu na politici kod kuće još i pronalaze neku manu, ali ih zato odnekud jako impresionira način njegovog krmanjenja kroz evro-amero-ruske tesnace. A bogme i kineske: vrlo pompezno organizovana poseta kineskog predsednika trebalo je da bude demonstracija srpske sposobnosti da se igra sa više aduta istovremeno, što nije tako neobično dok se radi o čistoj trgovini - ko ne bi trgovao s Kinom? - ali ovo je nekako ostavilo utisak da bar intencionalno ide daleko dalje.
Mada je, naizgled paradoksalno, od silnih srpsko-kineskih sporazuma bilo više dima i prašine nego opipljivih dostignuća. Ali je valjda bio najvažnije poslati poruku "Imamo mi i druge alternative" mada je nejasno kako se one konkretno zamišljaju, pošto Srbija valjda ipak ne može da glumi savremnu verziju Albanije Envera Hodže iz njene "kineske" faze, niti je Vučić, uostalom, dobio mandat za takvu politiku.
Na koncu, nakon "Brexita" su osokoljene globalne, pa onda naravno i lokalne antievropske snage, što je odlazećem i dolazećem premijeru dalo oličan šlagvort da opet bude "vodeći Evropejac", a one s druge strane stvarne ili izmišljene barijere da proglasi, kako ono tačno beše, "idiotima i kretenima".
Tu je, u toj kategorizaciji, opet vrlo šareno društvo, ima u njemu i onih koji su maštali o Evropskoj uniji dok je Vučić protiv nje još ratovao glogovim kocem, ali zanimljivije je nešto drugo: odbacivši put referendumskih izjašnjavanja o strateškim pitanjima (što je načelno u redu),
Vučić je u nekoliko navrata naglasio da su "izbori bili referendum" i da, ko misli da ga smeni i da vodi neku drugačiju politiku, neka se javi "za tri godine i deset meseci". Mandatar ovime naglašava da ovaj put namerava da izdura ceo mandat, i sklon sam da mu verujem, uz nos svoj ovdašnjoj raskošnoj "analitičkoj pameti" koja je prvo previdela značaj i moguću pogubnost promena na izborima 2012, pa potom uporno nije prozirala Vučićevu tehniku vladanja koja se bazira i na čestim, veštački izazvanim vanrednim izborima, da bi sad prevideli i da je s tom metodologijom gotovo, jer je na aprilskim izborima postalo jasno da je zenit iza njega, i da ubuduće može samo da pada.
Zato je i organizovao izbore, u poslednji čas da obezbedi četvorogodišnji mandat usred trajanja prethodnog: manipulativni šićar od najmanje dve godine. Oni koji ništa od toga nisu razumeli sada bajaju hoće li se Vučić kandidovati na predsedničkim izborima, ili će posle njih raspisati nove vanredne parlamenrarne. Ne, neće, ako ne bude baš primoran na to nekim sada nepredvidljivim tokom događaja.
Sada nam, dakle, sledi duga plovidba sa poznatim komilarom, ali u ne sasvim poznatom pravcu, jer se isuviše često čini da ni njemu samom taj pravac nije razgovetan, nego se svakog jutra bira iznova, kao da svet juče nije postojao, a možda neće ni sutra.
Facebook Forum