Da je Haški tribunal sačekao - što nije mogao, zbog rokova - još samo jedan dan s izricanjem prvostepene presude Vojislavu Šešelju, osvanuo bi prvi april, međunarodni dan šale, pa bi možda mnogi bili razgaljeni „šaljivom“ vešću da je Šešelj oslobođen po svim tačkama optužnice. Ovako, nikakve šale nema, mada samom Šešelju i njegovim pristalicama trijumfalni osmeh danas ne silazi s lica, a i zašto bi? Ovaj dan, zamalo pa prvi april, na neki je način vrhunac političke i javne karijere Vojislava Šešelja, apoeteoza njegovog tridesetpetogodišnjeg prisustva u javnosti. Nije li sve vreme govorio da će „pobediti i rasturiti Haški tribunal“? I nije li to na svoj način i ostvario? On, dakle, ima svaki mogući razlog i za radost i za trijumf.
U danima koji slede biće postavljana mnoga razložna, mada okasnela pitanja. Da li je tužilaštvo uopšte kompetentno vodilo slučaj? Da li je pogrešilo u načinu kako ga je vodilo ili što ga je uopšte pokrenulo, s obzirom na to čime je raspolagalo? Kako je moguće da je Šešelju dozvoljavano da na bezbroj načina minira proces i pravi od njega sprdnju? S druge strane, kako je moguće da nekoga držite nezamislivo dugih skoro dvanaest godina u pritvoru da biste ga na kraju (mada, doduše, ovo nije sam kraj, pravosnažna presuda tek sledi) naprosto proglasili nevinim? Zašto je Šešelj uopšte hapšen, zašto je podizana optužnica, ili zašto nije odmah odbačena, ako se na Šešelja - koji nije bio visoki državni ili vojni funkcioner ili nešto slično - nisu mogli primeniti oni aršini primenjivi na jednog Miloševića, Karadžića ili Mladića, a ako se nije znalo kako bi na drugi održivi način bila pravno sankcionisana njegova politička delatost? Zamislimo da Šešelj nije nikada ni optužen pred Tribunalom: mnogi bi neutešno lamentirali o „zločincu koji nikada neće odgovarati“, od čega ne bi bilo vajde ali ni štete, a ovako, Šešelj zapravo ispada mešavinom žrtve i proroka. Za šta on sam, u krajnjoj konsekvenci, nije presudno ni zaslužan ni odgovoran.
Na drugoj strani, oslobađanje Šešelja bar donekle će u javnosti podriti narativ o „antisrpskom tribunalu“ (slično kao u Hrvatskoj nakon oslobađanja Gotovine i ostalih), ali nije li cena za to malo previsoka? Biti omražen i kredibilan opet je bolje nego biti manje omražen i... mnogo manje kredibilan. A teško da se ovakav zaključak može izbeći nakon svega. Ne zato što bi, naravno, bilo ko „morao“ da bude osuđen kad je već proveo dvanaest godina u pritvoru, nego zato što je nedopustivo da se uopšte dođe do ovakve situacije, koja rezultira takvim raspletom.
Šta ovakav (privremeni?) rasplet „politički“ znači? Šešelju i Srpskoj radikalnoj stranci biće vetar u leđa, i teško je očekivati da ovaj iznenadni (Ili i nije tako iznenadan? Nije li naprasno odustajanje Tribunala od obaveze optuženika da prisustvuje izricanju presude slutilo nešto ovakvo?) „poklon“ neće umeti da kapitalizuju na aprilskim izborima. Doduše, Šešelju bi u izvesnom smislu politički odgovarala i drakonska kazna (koju je sam najavljivao, kao da tera urok) koja bi utvrdila njegovu reputaciju martira, ali s time ne bi mogao praktično ništa uradi, dok mu se s ovakvim raspletom pružaju razne do juče skoro nezamislive mogućnosti. Recimo - da opet bude neko ko će donositi prevagu za formiranje neke buduće vlasti.
Ovakva presuda kao da je pre poklon Vučiću i Nikoliću nego samom Šešelju, koji odano igra va banque i razmišlja u gromopucateljnim „istorijskim“ kategorijama, pa mu s te strana svaka presuda odgovara.
Aktuelnoj vlasti, koju vode njegovi bivši saborci, ovo takođe ide naruku, bar na kraći rok. Pre svega, neće morati ni da ga „hapse“ ni da trpe pritiske te vrste, a što je njima posebno delikatno, iz jasnih razloga. Važnije od ovoga: ako oslobađajuća presuda postane pravosnažna, to će i njih, kao Šešeljeve dugogodišnje najbliže saradnike, osloboditi jedne krajnje neprijatne senke. Tako gledano, ovakva presuda kao da je pre poklon Vučiću i Nikoliću nego samom Šešelju, koji odano igra va banque i razmišlja u gromopucateljnim „istorijskim“ kategorijama, pa mu s te strane svaka presuda odgovara.
Ovaj aspekt priče nesumnjivo će otvoriti razne „teorije zavere“; neke su već pokuljale u javnost. Recimo: Šešelj je „odšteta“ za Karadžića. Ili, sedativ pred neke buduće koncesije oko Kosova ili srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini. Ili novi način „opkoljavanja“ Vučića. Ili, naprotiv, suptilna asistencija premijeru. Ili ko zna već šta.
Teorije zavere su uvek zavodljive, a retko istinite, jer je čoveku najteže prihvatiti da je istina najčešće „banalna“, odnosno da je najtrivijalnije i najzdravorazumskije objašnjenje bilo čega u prirodi i društvu ujedno i najbliže istini. U ovom slučaju, reklo bi se da deprimirajuće mnogo ljudi, raspoređenih na mestima koja ih prevazilaze, nije baš znalo šta radi, ali da su spokojno nastavljali da rade to što ne znaju da rade - i tako dvanaest godina.
Kako god bilo, sutra je prvi april i jedva čekam da vidim šta će kome biti smešno tog dana. Imam utisak da će osmesi biti uglavnom kiseli, jer ovde se najluđi „vicevi“ saznaju nekih drugih dana, a izgovaraju ih ljudi ozbiljnog i strogog izraza lica, održavajući savršeni samokontrolu, kao u najboljim skečevima Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Kvalitet ovog „humora“ nije toliko bitan, Šešelj će i sutra i još mnogo dana svakako biti široko nasmejan, i ne znam ko bi mu, posle svega, mogao bilo šta zameriti zbog toga.
