Tri dana su još ostala do državnih, pokrajinskih i lokalnih izbora u Srbiji, u ponoć počinje inače obesmišljeni, mehanički ritual predizborne tišine - tokom koje će se desiti nekoliko čuda neviđenih, biće isplaćene penzije, dobićemo nekoliko spektakularno dobrih vesti iz privrede, biće uhapšen bar jedan opaki ubica, a možda i nova grupa „korumpiranih skotova“, i zadesiće nas još neke divne stvari zaključno sa divnim aprilskim vremenom za koje vlast sigurno nije bez zasluga - a da niko ovim prevremenim i veštački izazvanim izborima još nije pronašao uverljivu svrhu, ili ako jeste, onda tu tajnu veoma dobro čuva. A opet, ko zna, možda se tek posle izbora pokaže njihova prava svrha, to jest, možda rezultati i njihove posledice na nju ukažu; dešavalo se to već u novijoj političkoj istoriji Srbije, neretko i tako da se završavalo loše baš po onog ko je posegnuo za veštačkim izazivanjem izbora kao strategijom produženja vlasti. Hoće li i ovaj put biti tako? Možda, ali ni sa analogijama ne valja preterivati.
Ne pamti se da je oko pobednika izbora ikada bilo manje neizvesnosti, te se niko time više ozbiljno ni ne bavi, pa nećemo ni mi. Zanimljivije je - mada, na drugoj strani, zapravo ne baš ozbiljno važno - hoće li Socijalistička partija Srbije ostati u sedlu vlasti; čini se da Srbija niti nešto vidljivo dobija ako bude tako, niti gubi ako ne bude, a da stvar bude gora, vredi i obrnuto. To će reći da je to danas tek jedna dobro organizovana klijentelistička struktura, što je možda čini i dalje institucionalno važnom odnosno probitačnom, ali politički već dobrano irelevantnom. Opozicija je, pak, podeljena u dva velika bloka, po ideološko-geopolitičkoj razdelnici za ili protiv „evro(atlant)skih integracija“. Demokratska stranka bori se za primat na tom polu, a njen bi neuspeh značio strukturno i suštinsko prekomponovanje političkog rasporeda u Srbiji još od 1990. do danas, kao otvaranje ekog kratera u samom njenom središtu. Biće da su to predosetile i mnoge istaknute javne ličnosti koje su joj ovih dana nekom vrstom proglasa pružile otvorenu podršku, a u čemu teško da je moglo biti neke „lične računice“, jer danas podrška Demokratskoj stranci nikome ne donosi beneficije, ali zato može doneti probleme i svakojaka javna, a još više zakulisna saplitanja. Koalicija „Čeda-Boris-Čanak“, koja vam može delovaiti sasvim prirodnom ili pomalo čudno ukomponovanom, zavisi iz kog rakursa je pogledate, ona je druga alternativa, takođe s primetnom specifičnom težinom, a o čijoj se verodostojnosti odlučuje. Kako god bilo, može se dogoditi da se posle izbora ozbiljno postavi pitanje odgovornosti zašto od ovih dveju lista nije napravljena jedna.
Na desnici, pak, sudeći po anketama bujaju Šešeljevi radikali - uz diskretnu podšku medija bliskih vlasti - osokoljeni bizarnom prvostepenom haškom presudom svom lideru, i biće zanimljivo videti koliko je zapravo dubok rezervoar njihovih potencijalnih glasova, što nije nevažan indikator stanja u društvu. Koalicija DSS-Dveri na taj rast konkurentskih radikala gleda sa razumljivim nesimpatijama, a s druge strane, čini mi se da je važniji fenomen postepeno „topljenje“ DSS-a nakon odlaska Koštunice, to jest, do pre koju godinu nezamisliva činjenica da u ovoj dvojnoj kombinaciji nekadašnji marginalci i luzeri iz Dveri budu veći i jači partner. Ima to svoj rezon: Dveri ne pate od „krize identiteta“ jer su konsekventno stranka tvrde, manje-više ekstremne desnice, dok je DSS nastao kao stranka desnog centra pa postepeno (de)evoluirao ka tvrdoj i rigidnoj desnici, što je uz objedinjavajući faktor Koštunice još i moglo bar na neko vreme da održi taj galimatijas da se ne raspadne, ali bez njega, stranka neumitno tone u konfuziju i svojevrsnu identitetsku podvojenost, neotklonjivo “sumnjiva“ i nekadašnjim pristalicama i u brutalnijim prilikama kaljenim ljubiteljima nove desnice, za koje je naprosto lošeg, oni bi rekli „evrounijatskog“ pedigrea.
U ovaj brevijar prekaljenih i proverenih političkih igrača koje čine nešto nalik na spski politički establišment pokušaće da se proguraju razni novi akteri (neretko tek stari u novim odeždama), predstavljajući se kao sveže, neiskompromitovane anti-establišment snage. Takvi su idealni za sloj „protestnih glasača“ - nipošto tek lokalni, nego evropski i globalni fenomen - koji tragaju za nečim novim i neviđenim, a ne zadovoljava ih pozersko crtanje „čiča Gliše“ ili jalovi ostanak kod kuće na dan izbora. Nije to po sebi novo i neobično, izborne su liste uvek vrvele od ekscentričnih autsajdera, bilo samoniklih ili diskretno lansiranih od vlasti da izazovu nešto zgodne pometnje u dubini protivnikovog terena, ali ima tu i onih koji su se javno profilisali i kvalifikovali se za nešto ozbiljnije pažnje, uz mogućnost da pomrse konce nekom od - fudbalski rečeno - timova iz prve lige. Na desnici teško da iko ima takve šanse (bez obzira na primetno forsiranje izvesnih „Zavetnika“), ali na tzv. proevropskom polu tu je stranka ili lista Dosta je bilo bivšeg ministra Radulovića, te Levica Srbije Borka Stefanovića, nekadašnjeg potpredsednika Demokratske stranke. „Dosta je bilo“ okuplja šaroliku i raspršenu strukturu „liberalnih“ glasača mahom iz velikih urbanih centara, onih koji su načelno za „stručnost ispred politike“ (što je onomad, doduše, bio slogan jedne druge, u međuvremenu nestale stranke) i koji su „siti uvek istih lica“, a rado bi glasali za nešto što im dobro zvuči; na prethodnim izborima ostali su ipak poduboko ispod cenzusa, no u međuvremenu su primetno ojačali, samo što to ne mora nužno da bude dobro. Zašto? Zato što bi se moglo pokazati da su ojačali taman toliko da ostanu malo ispod cenzusa: to bi značilo nula koristi (za „demokratske opcije“ u širem smislu) ali prilično štete. Zato su ovi izbori biti ili ne biti za DJB: ili će ih lansirati u prvu ligu (iz koje će onda neko morati i da ispadne), ili će ih de facto obesmisliti. Levica Srbije je nedavno osnovana, još živi na popust koji se daje novajlijama, ambicije su joj navodno gromopucateljne, pa ipak, bilo bi gotovo ravno čudu da se ozbiljnije približi cenzusu, iz više razloga, od kojih je možda najindikativniji taj da ova vrsta „šampanjske levice“, izlučene iz samih privilegovanih društvenih slojeva, naprosto nema tradiciju i uporište nigde na Balkanu. Ali opet, i te se tradicije menjaju. Brzo će se videti koliki je stvarni potencijal tih „novo-starih“ snaga, zastupnica neke od varijanti „trećeg puta“. Za sada smo tek zbunjeni, uhvaćeni u paradoks: kad takve snage propadnu na izborima, nije dobro jer se rasipaju glasovi; a kad uspeju, pak, onda se neretko ispostavi da se dobije mačka u džaku, kao što se videlo sa Mostom u Hrvatskoj ili Strankom Mira Cerara u Sloveniji.
Šta god da nas čeka, bolje je da dođe što pre. Posle ove nedelje, kao ni posle prethodnih izborih nedelja u prethodnih četvrt veka, niko u Srbiji neće imati izgovor da nije imao mogućnosti da bira i da se pita. Imate izbor, i razmislite šta ćete s njim. Niko drugi vam nije kriv za ono što činite ili ne činite sa svojim glasom. Tu jednostavnu istinu, doduše, ponekad je najteže prihvatiti.
