Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Srbija još nema vladu, ne zna se kada će je i da li će je dobiti, još manje ko će je sačinjavati (osim što će u njoj svakako biti mesta za g. g. Krkobabića i Palmu, te nezaobilazne gromade nove srpske političke scene), a najmanje se zna kako ćemo se svi zajedno uopšte ispetljati iz ove ujdurme.
Impresivno otkriće u režiji trusta pravnih mozgova Demokratske stranke Srbije da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan između Srbije i Evropske unije „pravno uopšte ne postoji“ unelo je dašak svežine u već pomalo zaparloženu postizbornu scenu Srbije.
Mnogi su pre majskih izbora govorili da je glavni hendikep proevropskih snaga vremenska blizina »kosovske traume«. Po toj teoriji, nacionalistima je odgovaralo da izbori budu održani što pre, dok je Kosovo u svesti prosečnog, medijski intenzivno drilovanog birača još koliko-toliko »vruće« (mada je i takvo na kraju ispalo tek jedva podgrejano), dok bi onima drugima više odgovaralo da izbori budu, recimo, najesen. Kako god, izbora je bilo, i pokazalo se da je i ono nešto efektnih predizbornih zgoditaka (SSP, Fiat) bilo dovoljno za ubedljivu prednost koalicije oko Tadića; sad još samo da to bude dovoljno i za sklepavanje kakve-takve »proevropske« vlade...
Ako Srbija na kraju ove postizborne trakavice – za koju ne bih ni pokušavao da nagađam koliko još može trajati – dobije vladu u kojoj će Demokratska stranka i njeni »prirodni« partneri sarađivati sa Socijalističkom partijom Srbije, šta će to zapravo značiti, i kako ćemo nazivati tu vladu?
Četiri noći smo prespavali od poslednjih srpskih izbora, ali teško da smo pametniji nego u nedelju uveče. Naprotiv, dezinformacije i mistifikacije koje se množe mogu samo dodatno da slude svakoga ko bi da se nekako razabere u ovom zamešateljstvu.
Tadić izdajnik, Đelić državni neprijatelj, Đelić izdajnik, Tadić državni neprijatelj... i sve tako u krug, uz ritualno spominjanje za zemne i dnevne srpske poslove baš neizbežnog Jude Iskariotskog i uz otvoreno izazivanje duha Puniše Račića, opskurnog atentatora na braću Radić; eto tako nekako izgleda srpski politički pejsaž na početku nedelje na čijem kraju Srbija bira hoće li da »čuva« ono što više nema, ili da »hvata« ono što još nema. Mada se, doduše, ljudi spomenuti u prvoj rečenici ne bi složili s ovako postavljenom dilemom, pošto oni tvrde da umeju i da »čuvaju« i da »hvataju« u isto vreme (što bi već bila impresivna akrobatska veština). Zato ih valjda napadaju i »čuvari« i »hvatači«, svaki iz svojih razloga, a što opet nikako ne znači da su jedni i drugi »isti«.
Svaki pošteni srpski nacionalista rado će se složiti s tvrdnjom da na svetu nema zemlje kao što je Srbija. Doduše, nisam siguran da on pri tome misli baš na isto na šta, recimo, mislim ja, ili da bismo naglasak stavili baš na isto mesto u toj rečenici...
Burno proletnje nevreme koje se spustilo na Beograd skrivilo je jedan bizaran incident: maketa velikog globusa, dosetljivo retuširanog tako da su kontinenti, države i ostrva pretvoreni u beogradske kvartove, a sve u skladu sa čuvenom parolom »Beograd je svet«, otrgla se sa svog mesta na trgu Slavija i nadletela Beograd, da bi je jak severozapadni vetar na koncu oterao duboko u Banat. Globus je, u uredno prizemljenom stanju, pronađen kod sela Mramorak, u blizini Kovina.
Srbija je zanimljiva zemlja, toliko zanimljiva da njeni građani to sve teže podnose: nekako bi više voleli da se ovakva zanimljivost malo ravnomernije rasporedi po svetu – zašto mora baš sve ovamo?
Veoma je teško naći nekoga, ne samo u Srbiji, ko je impresioniran oslobađajućom presudom haškog Međunarodnog tribunala za ratne zločine izrečenom Ramušu Haradinaju. Naime, posmatrajući ceo slučaj mogli ste čak steći utisak da je možda i dobro što je proces, bar onaj prvostepeni, ipak završen: kako je krenulo, da je potrajao još malo možda bi Haradinaja naposletku i odlikovali – možda bi procenili da puko oslobađanje po svim tačkama optužnice nije dovoljno dobro da dostojno naglasi i potpuno dočara toliki humanizam optuženog lica.
Iako se mnogi od njih diče svojim atntikomunističkim pedigreom, vidi se »iz aviona« da su svi prvaci srpske političke klase bili dobri »Titovi pioniri«.
Nema boljeg dokaza da se predizborna kampanja zahuktava od impresivne količine bizarnosti koja je ispunila ovu nedelju.
Kao da smo ovo već nekad videli: izbori dolaze, a na izborima je »dža ili bu« za Srbiju na jednoj od onih svojih večitih raskrsnica, dakle, treba čim prije i neizostavno formirati »demokratski blok« koji se ima čvrsto suprotstaviti nazadnjacima i mračnjacima, i treba videti da li je pametnije da taj blok ide u jednoj, dve ili tri kolone. Osim što se taj blok više ne naziva demokratskim nego proevropskim, sve drugo je nekako ironično slično. A i sam »proevropski blok« zapravo je »demokratski blok« minus Koštuničin DSS i klijentelističko udruženje Velimira Ilića.
Kad ne znaš šta hoćeš, sve izgleda dozlaboga komplikovano; kad stvari postaju jednostavnije, to znači da put ka izlazu počinješ barem da nazireš.
Mlađana Dinkića i njegovu stranku G 17 plus bije zao glas da su srušili vladu Zorana Živkovića fabrikovanjem do dan-danas nerazjašnjenih afera i paktiranjem sa tada opozicionim DSS-om. Doduše, istog čoveka i istu stranku bije i znatno bolji glas da su srušili prvu vladu Vojislava Koštunice i iznudili prevremene parlamentarne izbore; i to upravo, gle, na pitanju »evropskih integracija«, tada zaustavljenih jer Koštunica, eto, nikako nije uspevao da pronađe Ratka Mladića (a onoliko grozničavo ga je tražio). Izjave Mlađana Dinkića date poslednjih dana ukazuju da je sasvim moguće da će isti čovek i ista stranka i treći put uzastopno povući nogu, iliti izvaditi ključnu ciglu iz jedne ionako trule građevine, i tako srušiti i aktuelnu vladu.
Ne znam jesmo li to zaista tražili, ali fakat je da smo to dobili: život je u Srbiji iznova nepodnošljivo zanimljiv. Toliko je zanimljiv da ne postižemo da ga pratimo, nego sopćući trčkaramo za njim.
Eto nam iznova na delu surovog balkanskog sado-mazo pravila «dok jednome ne smrkne, drugome ne svane»: na ulicama Prištine ekstatično veselje, a na beogradskom asfaltu bes, čemer, jed, nasilje.
Prošle sam nedelje na ovom mestu konstatovao kako Vojislav Koštunica nije Borisu Tadiću dao ni dva cela dana da se raduje izbornoj pobedi. Nedelju dana kasnije, svi smo pametniji za saznanje da ni Tadić nije srca manje kamenoga: on nije dao ni čestitih nedelju dana svojim biračima da se raduju misleći da su, izabravši njega, izbegli nešto što su veoma želeli da izbegnu.
Vojislav Koštunica nije ostavio Borisu Tadiću ni cela dva dana da se raduje svojoj izbornoj pobedi. Kada bi imalo ikakvog smisla govoriti o zahvalnosti u politici, Koštunicu bi se moglo proglasiti najnezahvalnijim čovekom na svetu: što mu je Tadić više popuštao, to je ovaj bio prema njemu nemilosrdniji.
Samo ogorčenom neprijatelju biste poželeli zadatak određivanja političkog profila Borisa Tadića; kao patchwork sastavljan i »krpljen« od raznih delova, a za neke od njih i nije baš sigurno da su kompatibilni, Boris je Tadić ponajpre eklektik širokog demokratskog spektra. Kao da je uzimao malo od stare socijalističke i nove alterglobalističke levice, malo od liberalnih japija, malo od evrokonzervativaca srpske provenijencije, a malo od srbijanskih konzervativaca opšte prakse, pa onda sve to nekako zamesio u gužvaru originalnog ukusa.
Učitajte više sadržaja...
