Koliko daleko bi Demokratska stranka i njeni saveznici mogli da odu sa ustupcima socijalistima – u pokušaju da ih privole na svoju stranu za formiranje vlade – a da to ne obesmisli celu operaciju nevoljnog «pranja» SPS-a? Ako je suditi po onome što se pojavljuje u medijima, samo nebo je granica: Dačiću i drugovima nije nuđeno još samo mesto patrijarha i predsednika države (oba su, naime, zauzeta), dok je sve ostalo na «izvol'te». Naravno, štošta od onoga što se provlači po štampi «iz pouzdanih izvora» zapravo je klasično «spinovanje» i međukabinetsko nadgornjavanje, ali je ipak indikativno da je Tadić rešio da šarmira socijaliste svojom čuvenom koalicionom širokogrudošću, u kojoj svakako u startu nadmašuje narodnjačko-radikalsku konkurenciju, prepunu umišljenih «spasilaca nacije». Tadiću je tu teren čistiji i pregledniji, jer je na svojoj strani političkog spektra izborio poziciju «selektora» koji ima poslednju reč.
Bez obzira na sve to, biće da onu «donju granicu» ipak nije tako teško povući: to je mesto premijera. Ne postoji ama baš nikakav način da Dačić, Mrkonjić ili neko od njihovih partijskih pajdaša zasedne na to mesto a da to: 1. ne bude politički i izborno sasvim nezasluženo, čak skandalozno; 2. ne bude neka vrsta političkog samoubistva Borisa Tadića. Što se tiče ovog potonjeg, Tadić je prošlogodišnjim popuštanjem Koštunici u njegovoj ni na čemu legitimnom zasnovanoj želji da ostane premijer načinio najpogrešniji potez u dosadašnjoj karijeri, a Srbiji priuštio mnoge muke koje je mogla da izbegne. Ponavljanjem tog obrasca na još gori i besmisleniji način – a gori je već i utoliko što su demokrate sada mnogo snažnije nego tada, a Dačić slabiji od tadašnjeg Koštunice, bez obzira na famozni «ucenjivački potencijal» - predsednik Srbije i Demokratske stranke ozbiljno bi doveo u pitanje svoju elementarnu političku razboritost. Bilo bi pogubno da se takvo nešto desi baš sada, tek što je Tadić, čini se, prevazišao neka ozbiljna lutanja i čudne slabosti i učvrstio se kao nezaobilazan faktor svake priče o demokratskoj i proevropskoj Srbiji za izvestan broj godina unapred.
Kako god, razna «personalna» pitanja samo su odraz onih suštinskih, vrednosnih. I tu mora da postoji donja granica, ona bez koje cela stvar postaje apsurdna. Iz socijalističkih redova dolaze mnoge patetične, nebulozne, otvoreno bezobrazne ili čak protivzakonite priče i zahtevi: te da se Ovaj i Onaj puste iz zatvora, te da Miloševića malte ne proglase narodnim herojem, te da se prekine krivični progon Mire Marković i sina joj Marka Miloševića – a Miri i da se vrati lirsko-odstreljivačka kolumna u Dugi, koja u tu svrhu treba ponovo da izlazi; Marku da se vrnu Bambilend i maskirna uniforma – te da svako od antimiloševićevskih demonstranata lično prizna i potpiše da je devedesetih bilo bolje... Karikiram? Jedva. Ništa od takvih i sličnih stvari ne sme ni po koju cenu biti ostvareno, jer za to niko, pa ni Tadić, nema mandat: to, naime, ne bi bio puki politički kompromis između dveju stranaka, nego bi bilo snažno simboličko poništavanje (i ponižavanje) svega što je Srbija činila i učinila teškom mukom se oslobađajući najgoreg unutrašnjeg režima u svojoj istoriji.
Dobro, ali gde onda tražiti «kompromis» sa socijalistima? Već sama činjenica da im se otvara mogućnost da se «properu», da budu kod kuće i u svetu priznati kao legitiman politički subjekt, ogroman je kompromis, i ogromna, neprocenjiva dobit za SPS. Pri tome potpuno nezaslužena, da se ne lažemo: ta se partija nikada nije odrekla čak ni onih najgorih i najsramnijih stvari koje su činjene za njene krvave vladavine. Brutalno jednostavno rečeno: činjenica da je rukovodstvo SPS-a iz devedesetih uopšte na slobodi, već je mnogo više od zasluženog. Činjenica da ovo donekle podmlađeno rukovodstvo dobija šansu da uđe u «proevropsku» vlast na velika vrata takva je supermegagigaturbopremija da bi svaki funkcioner(čić) SPS-a morao da povazdan skače od sreće. Mislim da Ivica Dačić to zna, mada to ničim neće pokazati. Verujem da to zna i Tadić: morao bi da zna, a ako ne zna, onda je Srbija u većoj opasnosti nego što i slutimo.