Taman smo pomislili da će se njeni akteri do u nedogled natezati takmičeći se u spasonosnoj nejasnosti svojih formulacija, kad DSS naprasno i vehementno preseče stvar: SSP-a naprosto nema, a kad nečega nema, onda je to nemoguće ratifikovati. Doduše, nemoguće ga je i poništiti, jer kako da poništiš nešto što je već u startu ništa?
Sada su iznova na potezu Socijalistička partija Srbije i njeni saveznici: njima je srcu draga zajednička vlada s Koštunicom i radikalima, ali je glavi blizak i SSP; bez njega, kažu, neće u Vladu. Iz DSS-a odvraćaju da to nije neki strašan problem: naći će se već neka kompromisana formulacija. Ako je ovo najnovije senzacionalno otkriće Ničega trebalo da bude taj „kompromis“, onda to uistinu liči na autorski rukopis Vojislava Koštunice, čoveka koji kompromis shvata ovako: hajde da se svi lepo i kulturno složimo da sam ja sasvim u pravu... Nevolja je u tome što bi se Ivica Dačić možda čak i složio s tim (ipak je on jedna od vedeta devedesetih, a to nije mogao biti makar ko), ali neki drugi iz tog kruga to nikako neće (oni najbolje znaju zašto). Sada možemo očekivati da živopisni Dragan Marković Palma, autor antologijskog zen-koana „patriotizam se ne sipa u traktor“ smisli neku sličnu obezoružavajuću doskočicu i za ovaj ekscentrični deesesovski pokušaj da se SSP skine s dnevnog reda tako što će pred njim čvrsto da se zažmuri, pa će ovaj da nestane, i to retroaktivno, to jest, pokazaće se da nikada nije ni postojao.
A šta, međutim, ako Palma - a možda i njegovi koalicioni jarani - odbije da prihvati ovo dražesno detinjasto poimanje stvari? Hoće li ispasti da je Koštunica, valjda nesvestan šta čini, pomogao socijalistima i društvu da pređu Rubikon, na tacni im servirao sjajan izgovor da se bez makar i hinjene nelagode okrenu novim partnerima za razgovore o pravljenju vlade? Ako bi se dogodilo išta nalik tome, moglo bi se slobodno reći da je Koštunica tim svojim potezom Srbiji učinio ogromnu uslugu. To bi ujedno demantovalo mišljenja zlobnika da „tehnički premijer“, obuzet svojim „kosovskim misionarstvom“ nije više u stanju da učini ništa dobro za Srbiju: naprotiv, u stanju je, i čini, ali ne namerno... Uostalom, nije li stara istina da nisu važne namere, nego rezultat?
Dok čekamo da vidimo da li će i kako će Palma „odvesti s Dačićem u Evropu“ (kako se pre neki dan hvalio u rodnom gradu), a s njima i mi ostali, kao nekakvi pokisli „slepi putnici“, situacija s beogradskom vlašću se „intenzivira“, što bi rekao jedan besmrtni filmski junak. „Koalicija srca“ SRS-DSS-SPS potpisala je sporazum o formiranju prestoničke vlasti, ali aktuelni gradonačelnik, demokrata Alimpić, drži da oni koji žele da vladaju tako velikim gradom ne treba da idu na letovanje, pa je konstitutivnu sednicu novog saziva Skupštine grada zakazao tek za 14. juli, a do tada u zemlji Srbiji stvari mogu još bar tri puta da se obrnu naglavačke. Naravno, jasno je zašto je Alimpić tako postupio: u nadi da će u međuvremenu demokrate napraviti sveobuhvatan „dil“ sa socijalistima; jasno je i to da je ovaj potez na rubu zakonitosti, te preko ruba proceduralne korektnosti. Ipak, kad pogledate ko su i kakvi su mnogi među onima koji se sada teatralno lupaju u grudi zbog ovoga, sve gorko proklinjući demokratske „uzurpatore“, to ne može da vam ne bude smešno u svojoj strašnosti: to su delom iste one partije, neretko čak isti oni ljudi koji su besprizorno krali izbore, ležerno dopuštajući i da krv padne na ulicama Beograda, samo da oni ostanu u svojim na izborima izgubljenim foteljama.
Kako god bilo, lako je Draganu Markoviću Palmi, koji sebe rado opisuje kao „seljaka iz Končareva kod Jagodine“: on makar ne mora da lupa glavu oko beogradskih problema, a u njegovoj varoši nevolja ionako nema – radi ZOO vrt, radi akvapark... Ali zato će možda već pre kraja radne nedelje upravo ovaj čovek imati odlučujuću reč o tome hoće li ipak biti „proevropske vlade“, one koja će u traktore moći da sipa nešto hranjivije od patriotizma (koji hrani, i to bogme odlično, samo profesionalne patriote, dok sve ostale izgladnjuje). Ako neko misli da je ovo limbo-stanje postizborne Srbije dostojno lamentiranja u stilu kako je Srbija, eto, „spala na Palmu da odlučuje o njenoj sudbini“, toga bi valjalo obavestiti da mu je malo kasno za ovakva naricanja. Srbija je, naime, odavno još „spala“, i to je bila spala na likove opskurnije i štetnije od ovog Arkanovog saborca. Sada se radi o tome da se Srbija koliko-toliko pridigne. Svako je sada pred izborom: hoće li da pruži ruku da je izvlači iz blata, ili će da je gura još dublje. Evo, recimo, juristički geniji iz DSS-a izabrali su svoj put. Neka im je sa srećom, ali taj „Igmanski marš“ bi ovaj put mogli da izduraju sami. Pa neka nam pišu kad stignu. Gde? Nije važno, samo neka ne bude blizu.