Recimo da je, za sada, ovoliko ipak jasno: Demokratska stranka i njeni saveznici pobedili su nadmoćno, upravo trijumfalno, a ipak im se može desiti da ostanu u opoziciji; radikali su doživeli primetan pad, pa ipak će možda imati vladu; DSS i Nova Srbija doživeli su nešto blisko katastrofi, a Koštunica će možda ipak ostati premijer; SPS je u minusu u odnosu na prethodno – takođe ne baš impresivno - brojno stanje, a ipak ga svi traže i daju mu za pravo da se ponaša kao apsolutni pobednik; LDP je ostao gde je i bio, jedva iznad cenzusnog ambisa, a njegovi čelnici ipak glume silno zadovoljstvo. Gluma im je dosta amaterska, valjda zato što je većina poznatijih glumaca zaposela DS, a i Lečić je dao petama vetra.
To je, dakle, ta paradoksalna Srbija u svom reprezentativnom izdanju: sve »može da bude, al' ne mora da znači«. Protiv ove entropije racionalnost ne pomaže baš uvek, ali hajde da pokušamo... Najpre, DSS, G17, LSV i SPO sa osvojenih 102 mandata premašili su čak i sopstvena najsmelija očekivanja; prisutni novinarski svedoci kunu se da je po hodnicima zgrade radikala one postizborne noći odjekivalo preneraženo vajkanje: »zgazili su nas«. Posle se Tomislav Nikolić malo pribrao, počeo da sabira, i ozario se kreativnim mogućnostima matematike. Ipak, čistoj pobedi demokrata & co. ključno je doprineo SSP i sporazum sa »Fiatom« (koji možda jeste mačka u džaku, ali mačka je mačka, možda nešto i ulovi kad je pustite!); ona druga, »antievropska« strana nije nudila ništa za uzvrat, osim depresivne retorike »odbrane i poslednjih dana«. E, to je ključ za odgonetanje ovolike razlike između dveju vodećih lista: mnogi potencijalni radikalski glasači uplašili su se nihilizma i crnila koji su izbijali iz njihove ponude, opredelivši se da naprosto ostanu kod kuće.
Koštuničina i Ilićeva koalicija jedini nisu iznenadili nikoga: dobili su tačno onoliko glasova koliko im je odmereno, a ni toga ne bi bilo bez jednog specifičnog dela centralne Srbije koji prema »regionalnom begu« Velimiru Iliću gaji pomalo bizaran »feudalni« odnos. Sudeći po prvoj Koštuničinoj reakciji, serijskog premijera sve to nije preterano zabrinulo: on je politički i psihički sasvim spreman da veselo parazitira na daleko boljem radikalskom skoru, baš kao što je prethodno parazitirao na izbornom dostignuću Tadićevih demokrata. Javnost percipira Koštunicu kao pomalo krutog čoveka; kakva zabluda – može li se uopšte biti fleksibilniji od ovoga? Sve, naime, može i sve je dobro, sve dok sam ja premijer i sve dok Srbija sprovodi baš moju politiku, iako ogomnom većinom ne glasa za nju. Pa vi recite!
To što su socijalisti, sve sa živopisnim g. Palmom i udruženim penzionerima, »hit« ovih izbora gorka je ironija za sve »petooktobarce«, ali realno nije ništa više od jedne za njih srećne koincidencije: lepo su se namestili na vetrometini između dva zaraćena politička bloka, i to je sve; njihova realna snaga zapravo je relativno minorna i u dodatnom je opadanju, što bi se mnogo jasnije videlo da nisu – mora se priznati – vrlo mudro izabrali koalicione partnere. Bez njih bi vodili krajnje neizvesnu bitku za parlamentarni »fenjer« sa LDP-om, a ni ispadanje iz »prve lige« ne bi im bilo nezamislvo. Kako god bilo, sada su u poziciji da biraju kojoj će se atraktivnoj bračnoj ponudi privoleti, da li da poslušaju »pamet« ili »srce« - i da u oba slučaja neizostavno profitiraju. Tja, šta ćete, svaki čovek jednom ima »nedelju svog života«. Nedelja Ivice Dačića teče baš sada.
Liberalno demokratska partija postigla je jedan uspeh: prebacila je cenzus bez pomoći Nenada Čanka, koji joj je na prethodnim izborima bio neophodan (ali i ona njemu, da se razumemo). To bi možda bilo sasvim dovoljno, da nema bar dvaju smetajućih detalja: prvo, očekivali su i samouvereno najavljivali znatno više, i čini se da je to bilo nešto više od uobičajenog predizbornog samokuraženja; drugo, nije li ideja bila da sa demokratama i manjinama prave »jasnu proevropsku vladu«? Demokrate su svoj deo posla obavile besprekorno (102!), manjine uglavnom u skladu s brojčanim mogućnostima; dakle, podbacio je LDP. Da je dobio najavljivanih dvadesetak mandata, druge bi se pesme pevale. A zašto nije? Duga je to priča, za početak je dovoljno i ovoliko: arogantno-popujuće držanje u kojem je veći merak bio opaliti po Tadiću, Đilasu, Dinkiću ili Čanku nego po realnim političko-ideološkim suparnicima, uglavnom nerazgovetna kampanja, izvesna probijajuća (i iritirajuća) neozbiljnost i nesolidnost pristupa najeksponiranijih ljudi – to se baš u Beogradu videlo »iz aviona«, a Beograd je ipak kičma LDP-ovog glasačkog tela - sumanuto i suicidalno soliranje u Vojvodini, itd. Rezultat: stagnacija. A jedna mlada i dinamična politička stranka ne sme da »šlajfuje«, naočito ne u »cenzusnoj zoni«, jer je to u očima javnosti čini strankom vrlo limitiranog potencijala rasta. A da je bilo samo malo drugačije, odgovornije, ozbiljnije i bolje, ne bi Ivica Dačić ovih dana bi najvažniji čovek Srbije...
Kako god bilo, »igranka« je možda tek počela. Sve je to u redu, sve je to normalan politički folklor, samo da na kraju ne bude ono »igračka-plačka«. Za onu toliko željenu i prizivanu »evropsku Srbiju«, naravno.