Recimo, jedna od trajnijih političkih opsesija Vojislava Koštunice je »vlada nacionalnog jedinstva«, ali to nije ovaj slučaj, jer bi Srbija ostala oštro podeljena, samo što bi socijalisti promenili tabor. Da je nazovemo »velikom koalicijom« dugogodišnjih političkih suparnika (po uzoru na nemačko SPD-CDU partnerstvo), ni to ne ide, jer je SPS odavno isuviše mali partner da bi mogao pretendovati na takav status. Čini se da je Boris Tadić ovu nedoumicu oko imenovanja – a svima prihvatljivo imenovanje je važno zato da bi pristalice i jednih i drugih koliko-toliko lakše svarile ovaj »protivprirodni blud« - pokušao da prekrati pričom o »nacionalnom pomirenju«: to će reći da bi zajedničko vladanje dvaju do sada nepomirljivih protivnika, a sve u ime poboljšanja standarda života, evropskih integracija i drugih formi prevazilaženja nepodnošljivog stanja u kojem je Srbija zabasala u XXI vek, značilo »nacionalno pomirenje«, to jest brzinsko ho-ruk zatrpavanje onog ambisa koji se još na samom početku devedesetih godina prošlog veka neizbežno i s predobrim razlozima otvorio između onih koji su primetili (štaviše, i obradovali se) da je Berlinski zid pao, i onih koji to ili nisu hteli da vide, ili su čak radili na tome da ga samo presele malo južnije, da tako razdvoje Srbiju od ostatka matičnog kontinenta (u čemu su žalosno ubedljivo i uspeli).
U prirodi je političke klase da s nepodnošljivom lakoćom barata teškim i krupnim rečima, samo ako proceni da one mogu zgodno opravdati neki njen nepopularan ili na bilo koji način kontroverzan potez. Tako je i sa Tadićevim »nacionalnim pomirenjem«: nije to nikakav duboko promišljeni strateški program, nego uzgredna floskula koja bi svim partnerima u eventualnoj koaliciji olakšala da nekako pređu jedan dobro zasnovani politički Rubikon. U tom je smislu to i sasvim razumljivo, jer su bizarni rezultati izbora tako postavili stvari da Srbija zaista nema drugog razumnog izbora nego da »proguta« grešnim i pregrešnim socijalistima mnogo toga, u zamenu za njihovu (svakako dobro naplativu) lojalnost u još jednom prelomnom trenutku za Srbiju. Radi se, dakle, o pukom principu manjeg zla: bolje slabašni i svakojakoj trgovini skloni socijalisti, nego nepopravljivi Šešeljevi radikali i već gotovo sektaški ostrašćeni Koštuničini demokratski nacionalisti, kojima je od demokratskog ostalo još samo ime, a od nacionalističkog sve ostalo.
Ovoliko, dakle, socijalisti u ovoj trgovini mogu da dobiju, bez nepopravljive štete po rekonvalescentsko srpsko društvo: dražesne sinekure, uslovnu “pristupnicu boljem društvu”, preporuke za socijalističku internacionalu, i tome slično… Ideja kako bi, međutim, pod tu slatkorečivu floskulu o “nacionalnom pomirenju” mogla da se prošvercuje nekakva temeljita revizija pogleda na krvave i sramne devedesete, na njihove uzroke, tok i posledice, na istorijsku, moralnu, zakonsku i svaku drugu krivicu Slobodana Miloševića i njegovih najbližih saradnika za urušavanje Srbije, naprosto je nešto što socijalisti ne mogu dobiti, niti postoji taj ko bi im to u ime ove zemlje mogao dati; zato ništa slično tome ne bi smeli ni tražiti, ako su u međuvremenu uspeli da makar malo odškinu vrata spoznaje o sopstvenoj neslavnoj istoriji. Bilo čiji pokušaj da iskrivljenu samopredstavu socijalista proda kao “mejnstrim” pogled postmiloševićevske Srbije na sopstvenu noviju istoriju, osuđen je na propast: socijalisti to ne mogu da nametnu, a bilo ko drugi ko bi to zaista pokušao, samo bi podelio tu propast sa njima. Boris Tadić je, uostalom, isuviše iskusan političar da toga ne bi bio u potpunosti svestan.
Šta je onda ovo čemu prisustvujemo? Povratak devedesetih na mala vrata? Ili ipak definitivno zaklapanje mračne knjige devedesetih, uz (nevoljnu, ali preventivno samozaštitnu) pomoć nekih od – uglavnom drugorazrednih - krivaca za devedesete? Uz sve rizike od pojednostavljivanja, biće da stvari upravo tako stoje: u nemilosrdnoj borbi za socijaliste, radikali i Koštunica igraju na ovu prvu kartu, na kartu patološke nostalgije za propašću, a demokrate na onu drugu. Eto, u tome je sva, a opet nimalo zanemarljiva razlika. Socijalisti su, dakle, u oba slučaja isti, takvi kakvi su, teški i za gledanje; sve drugo je, međutim, različito, i u tome drugom se krije odgovoer na pitanje kuda ide Srbija: ide tamo gde idu i socijalisti, tako su karte izmešane. A gde idu socijalisti? Ako im je pamet jača od samoljublja, idu tamo gde će moći svesno i namerno da pomognu samima sebi, a uzgredno i slučajno i samoj Srbiji. To je, uostalom, najmanje što bi, posle svega, morali da urade da se oduže zemlji koja im je otrpela i ono što nijedna druga zemlja ne bi otrpela nikome.