Ako je ta teorija iole ispravna, onda se može reći da je drugi krug vojvođanskih izbora pokazao da je »zaborav Kosova« (shvaćenog kao centralna izborna tema) još mnogo brži i temeljitiji nego što su i najveći »evrooptimisti« očekivali. Šta se, naime, dogodilo na prostoru od Pazove do Subotice i od Apatina do Vršca? Nije to samo puka pobeda Tadićeve koalicije (sasvim očekivana, uostalom): ne, to je potpuni, spektakularni trijumf. Neko bi mogao reći da je to i posledica dejstva varljivisti većinskog izbornog sistema: u njemu ponekad i onaj ko osvoji blagu prednost odnosi sve, a poraženom, pa makar samo »na penale«, ne ostaje baš ništa. U ovom slučaju, međutim, to nije ključno: nema tog sistema koji bi mogao bitno da ublaži katastrofu radikala, »narodnjaka« i socijalista.
Najpre, kandidati demokrata i G17, ponegde i Čankove lige, mađarske liste i drugih »proevropskih« stranaka, u mnogim su opštinama »dobijali« radikalske pretendente s neverovatno ubedljivom razlikom. Da stvar bude još zanimljivija, radikali su veoma loše prošli i u nekim svojim »tradicionalnim uporištima«, u kojima su se održali na nogama čak i u onim za njih kataklizmičnim danima posle petog oktobra 2000. Gotovo ceo Srem, recimo, bio je tvrdo radikalsko područje; pokrajinski izbori su ih naprosto izbrisali odande. Isto je i sa Novim Sadom, osim »poslednje linije odbrane« na mažino liniji Veternik-Futog... O čemu se ovde radi? Naizgled, ništa nije ukazivalo na ovakav razvoj stvari. Još pre tri meseca, Tomislav Nikolić je dobio strahovito mnogo glasova na predsedničkim izborima, dišući Tadiću za vratom. Izgledalo je da taj porast radikalizma niko i ništa više ne može da zaustavi, a da će mu proglašenje i priznavanje kosovske nezavisnosti samo još snažnije dunuti u jedra. Dogodilo se sasvim obrnuto. Zašto?
Najpre, ima tu jedan fenomen o kojem se u Srbiji veoma nerado govori, koji je pod nekom vrstom autocenzorskog embarga: na upadljivu većinu srbijanske javnosti, »kosovska trauma« deluje široko, ali plitko; to će reći da je »Kosovo« u dominantnoj svesti više nekakav magloviti fantazam zgodan za noćno kafansko pražnjenje negoli konkretan prostor na kojem žive konkretni ljudi, i sa kojim stanovnik Srbije oseća još neku vezu osim neobavezno »epske«. Zato je reakcija na nezavisnost bila takva kakva je bila: burna, ali kratkotrajna, a čak i u toj svojoj trenutnoj »burnosti« upadljivo manjinska. Onaj istinski masovni zanos od pre dvadesetak godina u potpunosti je nestao, nesumnjiva većina ljudi je naprosto »gledala svoja posla« i čekala da fertutma prođe. A kad je prošla, kao da je kompletirano jedno rasterećenje koje je započelo još formalizacijom nezavisnosati Crne Gore: po prvi put u novijoj istoriji, Srbija je u poziciji da se bavi samom sobom, a ne »rubnim srpstvom« i sličnim smicalicama koje je još Slobodan Milošević, u vrlo ranim danima svoje vlasti, postavio pred Srbe kao univerzalnog ućutkivača. Odlaskom Kosova – koji mi, naravno, »nikada nećemo priznati« - kao da je i poslednji bitniji »ućutkivač« ućutkan: nakon toga, ljudima preostaje možda i bolan, ali ipak oslobađajući povratak sopstvenim životima. Otuda ovaj fenomen, na ovom mestu već uočen: vi možda nećete raditi u Fiatu, niti nameravate da živite baš u Kragujevcu, ali dobro znate i shvatate da je i za vas lično važno da Fiat dođe u Kragujevac. Mnogo važnije nego da li će se međunarodna misija na Kosovu zvati KFOR ili Eulex, i da li će se njen svakako »uvozni« komandant zvati Žan-Žak ili možda ipak Žan-Klod.
Nastavak vojvođanskih izbora samo je dodatno podvukao jedan snažan trend. Šta nam ovo govori? Kada bi došlo do ponavljanja parlamentarnih izbora, pobeda »proevropljana« - ako ne bi u međuvremenu baš nešto strašno uprskali – bila bi još ubedljivija, upravo »vojvođanska«. To je, naprosto, pravac kojim je krenulo raspoloženje birača u Srbiji, i taj pravac neće skoro biti promenjen. Da li to znači da je stvar gotova, da Srbija nužno dobija »proevropsku vladu«? To može biti tako, ali može ispasti i sasvim drugačije: upravo zato što je tako kako jeste, radikali i Koštunica će utrostručiti napore da formiraju vladu i ostanu u sedlu. Ovo im je, naime, možda poslednja prilika za pokušaj promene istorijskog pravca: ili će nekako zaustaviti ovu tihu lavinu, ili će ih ona naprosto odneti. Eto nam paradoksa: što se raspoloženje biračke većine više okreće protiv njih, to je verovatnije da će baš oni skrpiti nekakvu skupštinsku većinu. Samo, sve i da bude tako, pitanje je koliko dugo bi ta avantura potrajala: da sede na bajonetima ne mogu, da sede na parama još manje, jer ih neće imati. A udobno sedenje na praznim rečima, e, to je nešto od čega se Srbija već strašno zamorila, toliko se zamorila da pokazuje znakove nimalo naivne nervoze prema umetnicima brbljanja, verbalnim žonglerima ispraznog »patriotizma«, za koji je čak i čuveni Arkanov saborac Palma skontao da se »ne sipa u traktor«. To jest, možeš ti i da ga sipaš, ali traktor neće, pa neće da ide.