A šta je to »nešto«? Izbor Tomislava Nikolića? U redu, ali nije ova stvar »personalna«. Izbor Tadića poistovećen je sa izborom Srbije koja: 1. ide u evropske integracije, bez zastajkivanja, kolebanja i prenemaganja, jer je odavno već izgubila previše vremena i energije uludo; 2. ako je bilo ko na tom putu pokuša zaustaviti, jasno imenuje tog »krivca« i ulazi u politički klinč s njim, možda u vidu prevremenih izbora, jer se mora znati kuda ova zemlja ide: ne može se (više) u Brisel i na Gazimestan istovremeno, pa neka je Tadić još deset puta slatkorečiviji u vezi s tim.
Smušeni »sporazum« kojim je do daljeg otklonjena opasnost (ili šansa – zavisi odakle se gleda i šta se želi) da padne Vlada, a koji više prećutkuje i podrazumeva nego što govori, naprosto vapije za tim da se čita u »defetističkom« ključu, da se tumači tako da je Tadić neoprostivo cinično »bacio sve niz rijeku«, sve svoje glasove i glasače, naime, i kunktatorski nastavio svoj odavno već besplodni pakt s Koštunicom, pakt koji bi bio sjajan kad ne bi imao jednu sitnu manu: da zamajava Srbiju, da je ne vodi nikuda, ili barem nikuda u blizinu Evropske unije. Ne zato što to principijelno ne bi bilo moguće, nego zato što Koštunica i njegova okolina to naprosto neće. A Tadić još nije našao načina da njegovo »hoću« bude jače od Koštuničinog »neću«, uprkos gotovo deset puta jačoj glasačkoj bazi. To te kao tamo nekog malog glasača stavlja u dosta nezavidnu i frustrirajuću poziciju: ti si učinio svoj deo posla, glasao si, voljan si kao građanin i na druge načine da doprineseš, ali sada lepo vidiš kako druga strana taj vaš ugovor overen 3. februara cepa i baca ga u đubre. Ima, doduše, i ona bolja varijanta: nema cepanja, ugovor je samo odložen u stranu iz »taktičkih razloga« (u stilu: daj da prođe koja nedelja, da se malo istutnji ovo čudo oko proglašenja kosovske nezavisnosti, pa će posle sve doći na svoje). Odlično. Samo, zašto bi bilo ko u to verovao bez ijedne suvisle indicije da će biti tako? Zar zato što nam je neki od Tadićevih marketinških šamana značajno namignuo u prolazu da je to tako? Valjda se od demokratskih glasača ne očekuje da se ponašaju kao beslovesna bića koja slepo veruju u Zlatno Tele, pa još i otvorenih usta čekaju da im (u)padne mana s neba?!
Naprotiv, demokratski glasač dobro pamti, izvežbaniji je u tome. Pa se onda priseća kako je iz DS-a prisegnuto na sve svete i profane knjige da se neće dozvoliti da glasački inferiorni Koštunica bude premijer. I šta se dogodilo? Ovaj sadašnji privremeni rasplet neprijatno podseća na to, i to je ono što raspiruje zebnje. Bez tog iracionalnog Tadićevog ustupka, koji je Srbiju koštao neverovatnog niza savršeno nepotrebnih problema, ni ove sadašnje nevolje ne bi bilo. Naravno, ko hoće uvek može da veruje da »Tadić zna, bre, šta radi« i da u rukavu drži džokera kojeg će izvaditi, evo-samo-što-nije, pa će sve ponovo biti u najboljem redu, baš kao... Hm, kada, zapravo? Samo, da ponovim, demokratski glasači nerado se oslanjaju na puku veru kao ključni argument: oni su ipak za nešto ozbiljnije i opipljivije. E, kad to izostane, kao što je sada slučaj, možeš samo da zažmuriš i da mrmljaš molitvu (ali ne onu Marije Šerifović, ta je već zauzeta).
I uopšte, šta je to u šta Srbija ulazi ovih dana, grozničavo se baveći samo i jedino »kosovskim problemom«, tim na svaki mogući način tragičnim zaostatkom Miloševićeve ere, koja je spektakularno zapečatila njegovu sudbinu? U samoj Srbiji kuva kao uz pretis-loncu, a ako eksplodira, to će najviše štete naneti njoj samoj; komunikacija s ključnim međunarodnim faktorima – osim Rusije, dakako – na ivici je suicidalne somnabulnosti; ako se nastavi u pravcu koji zagovara Premijer, nejasno je kako bi se mogao izbeći ekonomski kolaps i degeneracija kakve-takve demokratije i stabilnosti. Drugim rečima, Srbija je na sjajnom putu da ozbiljno naškodi samoj sebi, Koštunica na tom putu – ništa izbori i ostali bakrači... – i dalje drži volan i nervozno dodaje gas, a Tadiću za sada ne pada na pamet da zaustavi tu opasnu šklopociju. Pri tome, sve ovo, jasno je kao dan, nema nikakvog »pozitivnog« efekta na status i perspektive Kosova, gledano iz beogradskog ugla. Ovo poslednje jasno je i samom Koštunici, a kamoli Tadiću, ali to ništa ne pomaže, svi zajedno i dalje sedimo u toj mašini, vezani za sedišta, fatalistički radoznali gde ćemo tačno da se slupamo. A šta ti drugo osim fatalizma i preostaje? Pokušali smo da Tadiću damo u ruke oruđe kojim će zaustaviti pomahnitali voz, a on je završio tako što je pristao da i ubuduće utovara ugalj u zahuktalu Koštuničinu parnjaču.