Tadić je s Koštunicom prvo vrlo ženerozno kohabitirao, na užas mnogih svojih birača, potom je stupio u koaliciju s njim kao «mlađi partner», iako je osvojio znatno više glasova, jednim zapanjujuće naivnim i «luzerskim» manevrom prepustivši Koštunici mesto premijera, dakle, mesto nosioca realne vlasti. I evo, Koštunica mu uzvraća tako što sprovodi «osvetničku akciju» koja počinje – ne morate biti paranoični da to primetite - da zadobija neke elemente puzajućeg državnog udara. E sad, sva bi ta tugaljiva istorija odnosa bila samo unutrašnji problem dva čoveka ili dve partije, da se kroz njihove odnose ne prelama i sudbina Srbije za duže vreme.
Možda jeste bilo «gusto», ali Tadić je dobio sigurno najrizičnije izbore u postkomunističkoj istoriji Srbije, i to izbore koje je raspisao u vrlo traumatičnom periodu, a da to uopšte nije morao: mogao je surfovati na svom i dalje važećem mandatu, i čekati «bolja vremena». I dobio ih je uz implicitno, ali jasno protivljenje Koštunice i Ilića, i bez otvorene podrške prirodnih ideoloških saveznika iz LDP-a. I zato je ta pobeda uistinu čista kao suza, pa voleli vi Tadića ili ne, videli vi u njemu državnički format ili tek dobro dizajnirano mediokritetstvo. «Referendumski» karakter izbora takođe je od početka nesporan, a velika izlaznost to je samo dodatno «zacementirala»: možemo se mi praviti neveštim do mile volje, možemo frazirati o tome kako želimo «i Kosovo i Evropu» (što su i radili gotovo svi predsednički kandidati, uključujući i pobednika) ali prava tema ovih izbora bio je izbor prioriteta: hoće li Srbija na koncu ipak progutati «kosovsku žabu» i nastaviti put ka evrointegracijama, ili će se u njoj zamrznuti sav život dok se ne reši «kosovsko pitanje», koje pak neće više nikada biti rešeno na onaj način koji priželjkuje Koštunica. Birači su na tu dilemu dali nedvosmislen odgovor: da, kukaćemo za Kosovom i dalje, ali ne po cenu gubitka evropske perspektive. Odlagali smo taj izbor koliko smo mogli, ali sada je vreme da se otvore karte.
Ako nekome posle svega tu i dalje nešto nije jasno, ne bi bilo zgorega da se što pre taj odgovor ponovi, na vanrednim parlamentarnim izborima. Oni su ionako sada bliži nego što je iko pre samo dan-dva pretpostavljao, a najbizarnije od svega je to što bi, ako zaista dođe do njih, zapravo bili rezultat akcija «narodnjačke koalicije», one koja se na tim izborima ne može nadati nekom velikom dobru, najblaže rečeno.
Postoji i način da Koštunica izbegne izbore a ostane na vlasti: da sklopi pakt s radikalima, verovatno i socijalistima, svojim starim satelitima. Tomislav Nikolić, međutim, ne pati od tadićevskog viška ljubaznosti, i teško da bi na to pristao pod ovakvim uslovima, tj. tako da Koštunica, kao neuporedivo slabiji partner, i dalje bude «glavni». Osim, doduše, u jednom slučaju: ako proceni da za njega i radikale u tome može biti neke vajde, tako što bi Koštunica, sa premijerske pozicije, primio na svoja pleća sav teret kosovske katastrofe, pa bi radikali posle došli na raščišćen teren...
Da li je Koštunici tako nešto potrebno u životu? Racionalno gledano, svakako da nije, ali čini se da ovih dana isparavaju i poslednji još preostali tragovi racionalnosti u njegovoj politici, odavno već svedenoj samo na sistematsko raščeprkavanje kosovske rane, po cenu da se zagnoji ili da prokrvari. Zato sve to – naročito kada se gleda «sa strane» - izgleda tako nejasno, tako zbunjujuće: svi se pitaju šta Koštunica i njegovo okruženje zapravo žele da postignu ovim «antievropskim udarom»? Do kojeg dobra, po bilo kojem suvislom kriterijumu, do kojeg postignuća to može dovesti? Pre bi se reklo da put kojim su krenuli, ako uistinu postane put neke nove srpske vladino-parlamentarne većine (sa ili bez novih izbora) liči na brižno ostvarivanje «scenarija najgoreg slučaja», onoga što je analitičar Branko Milanović nazvao «savršena oluja»: da Srbija ostane i bez Kosova, i bez perspektive članstva u Evropskoj uniji, i sa «hladnoratovskim« odnosima sa Amerikom, pa čak i bez ruskog gasa, u onom vidu i obimu o kojem se sada nesmiljeno fantazira...
A sve je, kad čovek pogleda, moglo da bude i sasvim drugačije: trebalo je samo da pusti Tadića da se malo proveseli, da odživi slatku iluziju pobede, dok poluge stvarne vlasti ionako ostaju u njegovim, premijerovim rukama. A Tadić je, to je barem dokazano, partner koji, što je jači, to se manjim porcijama vlasti zadovoljava. Da parafraziram Balaševića: gde ćeš naći boljeg koalicionog partnera za te novce?!
Samo, nije Koštunici više ni do koalicionog partnera ni do bilo čega sem Kosova (dobro, de, i nešto vlasti...). Iako inače baš ni po čemu ne podseća na Martina Lutera Kinga, i Koštunica takođe «ima san». Nevolja je u tome što on em neće da se probudi, em je i sve nas zarobio u tom snu, pa nas ne pušta. Boris Tadić je tražio mandat, i dobio je mandat da nas – između ostalog - iz tog sna izbavi kako zna i ume. Ako to ne učini, bolje bi mu bilo da ništa nije ni tražio.