Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Uvek neke muke s tim glasačkim pravom: neki koji ga imaju, neće da ga koriste, a neki koji ga nemaju, pokušavaju da ipak „glasaju“, koristeći pri tome dosta neuobičajena sredstva.
Onu odavno izlizanu i veštačku dilemu srpske političke elite „Evropa ili Kosovo“ moglo bi se prevesti na ravan praktične politike i ovako: da li se o sudbini Srbije odlučuje u Briselu ili u Zubinom Potoku, Leposaviću, Jarinju?
Ponekad je ono što se ne dogodi od dalekosežnijeg značaja od onoga što se dogodilo: recimo, prošlog vikenda u Beogradu nije bilo Parade ponosa, a samim tim ni nasilnih „kontraparada“ koje su najavljivane i to što se nije dogodilo možda će nam više reći o trenutnom stanju srpskog društva.
Ako neka vrsta zvanične doktrine aktuelne vlasti kaže da se Srbija brani na Jarinju i Brnjaku, onda ostaje još samo da vidimo – u nedelju, ako ne i pre – šta je to što se brani u strogom centru Beograda?
Država se proteže dotle dokle može da pošalje policajca i poreznika. Tamo gde neko drugi održava javni red, i gde neko drugi (ili niko drugi!) prikuplja poreze, tamo je - inostranstvo. Sa ili bez "međunarodnog priznanja"
Za početak, idemo malo u svet fikcije. Zamislite da se putujući negde između Batajnice i Nove Pazove ili između Krnjače i Pančeva nađete na nekakvom „administrativnom prelazu“, na kojem će vam ljudi tražiti dokumenta i postavljati vam razna zanimljiva pitanja
Nemačka kancelarka Angela Merkel u Beogradu se zadržala kratko, ali reklo bi se da će odjeci njene posete trajati još dugo. Sama je, kako su nas mediji prilježno izvestili, ručala „lagano“, mediteranski, ali će njene ponude na stolu mnogima ovde pasti teško na stomak
Svako smirivanje tenzija je, naravno, po sebi dobro, ali nevolja je u tome što je uzročnik tih tenzija - šta god to bilo, a to već zavisi od „ideološke“ pozicije posmatrača - i dalje tu, to jest, teško da smo se imalo približili nekom suvislom razrešenju kosovskog čvora.
Kada bi se politika mogla svoditi na anegdotsko i na lično, mogli bismo zamisliti Tačija kako nezadovoljno zaključuje da jeTadić konačni oslobađanjem od „haških dugovanja“ dobio malo previše opuštanja, i da je stoga sad baš pravo vreme da mu se taj osećaj trijumfa malo pokvari...
U jednom trenutku činilo se da je taj spisak beskonačan, a njegovo „raščišćavanje“ nedostižno. Ipak, spisak je zaključen i iscrpen: Republika Srbija više ne „duguje“ međunarodnoj pravdi ni jednog optuženika za ratne zločine.
Pregovori Beograda i Prištine napokon počinju da daju konkretne rezultate, a to su oni koji će ljudima olakšati svakodnevni život i kretanje, kako Srbima po Kosovu, tako i Albancima po Srbiji.
Nevolje počinju, međutim, ako manipulacija simbolima postane sama sebi svrhom i opravdanjem, to jest, ako se od stvarne ili tobožnje simbolike više ne raspoznaje ni elementarna stvarnost. Politička scena Srbije nudi preobilje ilustracija, dve su ovih dana u žiži pažnje.
Sve ovo što se događa u danima nakon hapšenja Ratka Mladića sasvim je rutinska i do u detalj predvidiva dinamika, ili možda izostanak prave dinamike: niko nas tu nije istinski iznenadio, ni pozitivno, ni negativno
Organi bezbednosti Republike Srbije uhapsili su Ratka Mladića, u kući njegovog rođaka i prezimenjaka, u selu Lazarevo kod Zrenjanina. Tačnije, uhapšen je građanin koji se predstavljao kao Milorad Komadić, baš kao što je pre nekoliko godina, u vozilu javnog gradskog prevoza, slobode lišen izvesni Dragan Dabić,
Ivica Dačić ne samo da je politički nadživeo svog političkog tvorca Slobodana Miloševića, nego ga je nadživeo na tako upečatljiv način da nije daleko dan kada ćemo mi koji se živo sećamo Dačićevih „ranih radova“ iz devedesetih biti izuzetno malobrojna skupina čudaka
Važnije je da od trijumfalnog povratka Šešelja u Srbiju četvrtog maja nije bilo ništa, tako da će ovaj datum u kolektivnoj političkoj memoriji, bar onih sredovečnih i starijih generacija, ipak i dalje ostati „dan kada je umro Drug Tito“.
Nakon pet dana neuzimanja vode (na usta) i osam dana isto takvog neuzimanja hrane, lider Srpske napredne stranke lakši je, kažu, nekih pet kilograma, ali biće da je javnosti mnogo važnije da izmeri jednu drugu „specifičnu težinu“ njegove u međuvremenu okončane akcije
U vreme nastanka ovog teksta, predsednik SNS Tomislav Nikolić uveliko je već ušao u treći dan neuzimanja hrane i, što je kud i kamo gore i opasnije, vode, a sve to u nameri da „ličnom žrtvom“ iznudi od Tadića raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora
Biće da takve političke manifestacije kakva se najavljuje za subotu, 16. april, u političkoj istoriji Srbije još nije bilo. To je, naime, miting za koji bi svi izgleda voleli da uopšte ne bude održan; kad kažem svi, to znači i oni koji ga organizuju, i oni protiv kojih je uperen
Tamo gde politička klasa nema hrabrosti, ili naprosto osećaja odgovornosti, da povlači važne poteze bili oni trenutno popularni ili ne, tamo s vremenom džiklja i razrasta cela jedna šuma nevažnih, u neku ruku lažnih događaja i tema.
Učitajte više sadržaja...
