Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Trenutno je jasno tek toliko da je sreća za sve da Putin nema srpsko državljanstvo jer bi, na ovdašnjim izborima bio favorit, bez obzira na to što bi vam malo ko od zagriženih putinista umeo objasniti šta je tačno tajna njegovog političkog seksepila, i kakve to veze uopšte ima sa Srbijom
Mitingom naprednjaka & co. dokazano je, kako rekosmo, ono što smo svi ionako znali. Ali je dokazano i još nešto: naprednjaci nemaju ni naznake nekakve jasne i konzistentne političke platforme, sva se njihova retorika svodi da „ovi su loši – mi ćemo biti bolji“.
Premijer Srbije Mirko Cvetković odneo je u Brisel na ruke Komesaru Evropske unije za proširenje Štefanu Fileu odgovore Srbije na upitnik EU. Lepo. Sada se čeka odgovor onih koji postavljaju pitanja: da li su i koliko su zadovoljni odgovorima pripremljenim u Beogradu, a koliko je toga što još treba pobliže pojasniti?
Posle četrnaeste skupštine Demokratske stranke, (samo) jedna je stvar nesporna: Boris Tadić ponovo je izabran za predsednika najveće i najmoćnije stranke u Srbiji. Ali, zar je to vest? Ionako nije bilo ni najmanje sumnje da će se to dogoditi, i to ne samo zato što Tadić nije ni imao protivkandidata.
Može li jedna zemlja da ima dve spoljne politike u isto vreme? Ili, možda je bolje ovo pitanje formulisati ovako: može li jedna zemlja da izdrži dve spoljne politike istovremeno? Teško da se pod tim teretom ne bi rasule i mnogo veće i u svakom smislu jače zemlje od Srbije
Sistemska pozicija Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, a ujedno i predsednika vodeće stranke, slabija je od njegove stvarne pozicije u političkom i društvenom životu zemlje koju vodi. Samim tim, stvarna pozicija vlade – koja ima svog predsednika, ali većini građana treeba neko vreme da se seti kako se ovaj zove – slabija je od njene sistemske pozicije kao centralne poluge izvršne vlasti, baš kao što je i stvarna pozicija parlamenta slabija od sistemske, mada se Srbija, gle, definiše kao parlamentarna demokratija.
Srpska napredna stranka je krajnje ozbiljna politička činjenica. Za dve godine svog postojanja ona nije uspela samo da uz sebe veže znatnu većinu bivših radikalskih birača, nego i da poduboko prodre u fluidno biračko telo što drugih stranaka „patriotske“ desnice
Nije nimalo slučajno da je “vukovarska trauma” postala možda i centralno mesto srpsko-hrvatskih zapleta i neraščišćenih računa u postjugoslovenskoj istoriji, jer je tragedija ovog grada bila naprosto “stvorena” za to, piše Teofil Pančić u ovonedeljnoj kolumni "Srpski s mukom"
Jedno je sigurno: lepa vest iz Brisela biće ili definitivni zamajac da Srbija okrene leđa svemu onome zbog čega je proćerdala neoprostivo mnogo vremena i energije u ovih ključnih deset postmiloševićevskih godina, ili... tek još jedna propuštena i zapuštena šansa.
Možda će se pokazati da će zvaničnom Beogradu biti lakše da izađe na kraj i sa Hilari Klinton, i sa Seržom Bramercom i sa holandskim skepticima, nego sa ovim nabujalim korovom ili otrovom u samom društvenom tkivu Srbije.
Treba biti jako naivan ili jako interesno uvezan s vlašću pa tvrditi da je današnja Srbija veoma nalik na onu o kakvoj je sanjala većina onih koji su 24. septembra 2000. glasali protiv Miloševića, a jedanaest dana kasnije branili i odbranili svoj glas
Jeremić svakako nije bio ekskluzivni kreator, ali je bio i više nego gorljivi frontmen jedne politike koja je nedavno doživela prilično spektakularan krah – što je valjda jedino oko čega će se složiti svi posmatrači srpskih prilika, osim onih koji su baš takvom ishodu neposredno doprineli
Da li je srpska „patriotska“ opozicija počela da se ujedinuje? Sa stanovišta same opozicije, moglo bi se reći da tu ima jedna dobra i jedna loša vest. Dobra je da je počela da se ujedinjuje; loša je da se ne zna oko čega. A tek oko koga – to se ne sme ni spomenuti, inače ode sve u propast.
Sa stvarnošću je moguće sukobiti se, ali u tom sukobu nije moguće pobediti. Zato se mudri ljudi – a što vredi za ljude, valjda vredi i za države – ne „kače“ sa stvarnošću, jer ona ima argumente jače od svih divizija sveta, bogatije od svih svetskih milijardi dolara i evra.
Pa opet, sav taj „višak“ događaja nekako kao da samo prikriva to da se zapravo ne događa ništa: Srbija kao da stoji u mestu, zamrznuta, nazad ne može a napred se ne usuđuje, ili možda i ne zna u kojem pravcu da iskorači.
Tako je Kosovo na kraju tu gde jeste, i to je, kad se podvuče crta, žalostan ishod brojnih beogradskih politika tokom dvadesetog veka, kojima je zajedničko možda samo to da su pokušale da na Kosovu doveka sede na bajonetima sve praveći se da je to „normalno stanje“, ali naravno nisu uspele
Dramatične vesti na Balkanu retko kad su i dobre vesti, ali i to pravilo trpi izuzetke, makar i zato da ga potvrde i utvrde. Recimo, nije preterano reći da su se odnosi Srbije i Hrvatske dramatično popravili otkad je profunkcionisao predsednički tandem Boris Tadić-Ivo Josipović.
To je, dakle, neka vrsta „problema bumeranga“: što više govoriš protiv aktuelne vlasti, to si manje uverljiv i autentičan, iako su tvoje reči same po sebi možda i sasvim tačne...
Tako ispada da je Tito simbolički debelo nadživeo svoju epohu, zasenio i poklonike i protivnike, i da je dan-danas nekako „življi“ i „mlađi“ od mnogih koji su se rodili po sedamdeset, osamdeset godina nakon njega
Teško da danas ima stranke u Srbiji koja je više „liderska“: skoro sve druge relevantne stranke menjale su predsednike i prolazile kroz burne unutrašnje turbulencije; DSS je permanentno na kursu koji glasi „Voja zna najbolje“
Učitajte više sadržaja...
