Ako se Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, ne pojavi u javnosti u najskorije vreme, možda bi valjalo raspisati poternicu za njim.
Ne, naravno, zato što bi se ovaj prilježni fizičar na entuzijastičkom gostovanju u politici nekako sukobio sa zakonom, nego tek da se utvrdi da li je s njim sve u najboljem redu, da se javnost ne brine. Jer, navikli smo u prethodnih nekoliko godina na stalni dotok ogromnih količina Vuka Jeremića u naše živote, pa je prirodno da su ljudi sada malo zbunjeni, pa i zabrinuti zbog naprasne nestašice najeksponiranijeg srpskog političara: da mu se nije štagod desilo?
Da je smenjen ili da je podneo ostavku, to bismo valjda znali, Srbija je demokratska zemlja, ni mnogo manje satvari od statusa jednog ministra nisu više tajna. A možda je sve uobičajeno, posao teče svojim tokom, senzacionalni diplomatski uspesi se nižu rekordnom učestalošću, a Jeremića ne viđamo jer je naprosto odsutan, što i nije neobično za jednog ministra spoljnih poslova?
Da, ali stvar je u tome da nam je sve do nedavno Jeremić bio najvidljiviji baš onda kada ga nije bilo u blizini, i da je bio najprisutniji baš tom svom permanentnom fizičkom odsutnošću: više je puta obišao sve postojeće kontinente, a usput otkrio i nekoliko novih, sve „braneći teritorijalni integritet i suverenitet“ Otadžbine, koja ga je čekala verno kao Penelopa, da joj u povratku – tačnije, u tranzitu – poletno saopšti još neku ohrabrujuću vest o novom kontingentu novootkrivenih država „koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“, a ako su se i dvoumile u tom pravcu, rečiti srpski ministar ih je trajno odgovorio od tog zabludnog nauma.
To što sve ovo deluje ovako šaljivo manje je posledica pristupa i stila potpisanog autora, a više logičan ishod jednog odavno očiglednog deficita ozbiljnosti srpske spoljne politike, pre svega njenog odnosaprema tištećem i blokirajućem „kosovskom problemu“. A ta se politika ni pre Jeremića (ovde govorimo o postmiloševićevskom periodu, jer ono pre njega i nije dostojno ozbiljne analize ove vrste; to pre spada u domen političke etnologije i antropologije) nije uvek odlikovala ozbiljnim i promišljenim sagledavanjem odnosa želja i mogućnosti, ali je tek sa dolaskom ovog ambicioznog mladog čoveka pravo „niotkuda“ na čelo jednog od ključnih ministarstava u svakoj državi, postalo epicentar političke zaumnosti.
Jeremić svakako nije bio ekskluzivni kreator, ali je bio i više nego gorljivi frontmen jedne politike koja je nedavno doživela prilično spektakularan krah – što je valjda jedino oko čega će se složiti svi posmatrači srpskih prilika, osim onih koji su baš takvom ishodu neposredno doprineli, pa im je u interesu da se on prikaže nekako drugačije, makar i uz, hm, stanovito nasilje nad činjenicama.
A nije da nije sve vreme dok je trajala „impresivna ofanziva našeg mladog ministra“ bilo dovoljno relevantnih glasova koji su upozoravali da se totalno fokusiranje spoljnopolitičkih prioriteta Srbije (jedne zemlje-rekonvalescenta, to ne treba zaboraviti) na vrlo autistično definisanu „odbranu Kosova“ (ne treba zaboravati da je temelje te strategije postavio Vojislav Koštunica, a da Boris Tadić i Jeremić nisu imali kuraži – a barem ovaj potonji svakako ni želje – da je sadržinski menjaju, nego su se zadovoljili njenim „stilskim“ ublažavanjem) ne može završiti drugačije nego ili turobnom izolacijom ili kompromitantnim ustuknućem, ili čak „ljupkom“ kombinacijom jednog i drugog. Kako se na koncu i dogodilo.
I šta sada imamo? Jedan grogirani politički establišment koji pokušava da osmisli novu strategiju (zvanu „spasavaj što se spasiti može“) a da pri tome uspe bar ponekoga da ubedi kako je sve u najboljem redu, kako je sve to deo Velikog Plana. Samo, može li se sve to s Jeremićem, zaštitnim licem svega onoga što je bilo kontraproduktivno u dosadašnjem batrganju Srbije na skliskom „kosovsko-evropskom“ frontu?
Svima je jasno da ne može – možda čak i samom Jeremiću. Istovremeno, čini se da je vlasti Jeremićev ostanak neophodan bar za još neko vreme, jer bi njegov odlazak nužno bio protumačen kao priznanje neuspeha, što je, eto, stvar pomalo neprijatna, naročito u svetlu budućih izbora – a u politici uvek ima nekih „budućih izbora“ na koje se misli, pa makar oni i ne bili baš na dnevnom redu. Šta je, dakle, bar privremeni ishod?
Jeremić je i dalje tu, mada ga ne vidimo, a „jeremićizam“ se polako povlači, ali ćemo se praviti da se to ne dešava. Što se samog ministra tiče, hoće li on u tom teatru i dalje učestvovati ili neće, zavisi prevashodno od količine samopoštovanja. A to je nešto drugo od ispraznog narcisizma: to je čvrstina stajanja iza svojih reči i postupaka, i spremnost na podnošenje konsekvenci.
Ne, naravno, zato što bi se ovaj prilježni fizičar na entuzijastičkom gostovanju u politici nekako sukobio sa zakonom, nego tek da se utvrdi da li je s njim sve u najboljem redu, da se javnost ne brine. Jer, navikli smo u prethodnih nekoliko godina na stalni dotok ogromnih količina Vuka Jeremića u naše živote, pa je prirodno da su ljudi sada malo zbunjeni, pa i zabrinuti zbog naprasne nestašice najeksponiranijeg srpskog političara: da mu se nije štagod desilo?
Da je smenjen ili da je podneo ostavku, to bismo valjda znali, Srbija je demokratska zemlja, ni mnogo manje satvari od statusa jednog ministra nisu više tajna. A možda je sve uobičajeno, posao teče svojim tokom, senzacionalni diplomatski uspesi se nižu rekordnom učestalošću, a Jeremića ne viđamo jer je naprosto odsutan, što i nije neobično za jednog ministra spoljnih poslova?
Da, ali stvar je u tome da nam je sve do nedavno Jeremić bio najvidljiviji baš onda kada ga nije bilo u blizini, i da je bio najprisutniji baš tom svom permanentnom fizičkom odsutnošću: više je puta obišao sve postojeće kontinente, a usput otkrio i nekoliko novih, sve „braneći teritorijalni integritet i suverenitet“ Otadžbine, koja ga je čekala verno kao Penelopa, da joj u povratku – tačnije, u tranzitu – poletno saopšti još neku ohrabrujuću vest o novom kontingentu novootkrivenih država „koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“, a ako su se i dvoumile u tom pravcu, rečiti srpski ministar ih je trajno odgovorio od tog zabludnog nauma.
To što sve ovo deluje ovako šaljivo manje je posledica pristupa i stila potpisanog autora, a više logičan ishod jednog odavno očiglednog deficita ozbiljnosti srpske spoljne politike, pre svega njenog odnosa
To što sve ovo deluje ovako šaljivo manje je posledica pristupa i stila potpisanog autora, a više logičan ishod jednog odavno očiglednog deficita ozbiljnosti srpske spoljne politike, pre svega njenog odnosa prema tištećem i blokirajućem „kosovskom problemu“
Jeremić svakako nije bio ekskluzivni kreator, ali je bio i više nego gorljivi frontmen jedne politike koja je nedavno doživela prilično spektakularan krah – što je valjda jedino oko čega će se složiti svi posmatrači srpskih prilika, osim onih koji su baš takvom ishodu neposredno doprineli, pa im je u interesu da se on prikaže nekako drugačije, makar i uz, hm, stanovito nasilje nad činjenicama.
A nije da nije sve vreme dok je trajala „impresivna ofanziva našeg mladog ministra“ bilo dovoljno relevantnih glasova koji su upozoravali da se totalno fokusiranje spoljnopolitičkih prioriteta Srbije (jedne zemlje-rekonvalescenta, to ne treba zaboraviti) na vrlo autistično definisanu „odbranu Kosova“ (ne treba zaboravati da je temelje te strategije postavio Vojislav Koštunica, a da Boris Tadić i Jeremić nisu imali kuraži – a barem ovaj potonji svakako ni želje – da je sadržinski menjaju, nego su se zadovoljili njenim „stilskim“ ublažavanjem) ne može završiti drugačije nego ili turobnom izolacijom ili kompromitantnim ustuknućem, ili čak „ljupkom“ kombinacijom jednog i drugog. Kako se na koncu i dogodilo.
I šta sada imamo? Jedan grogirani politički establišment koji pokušava da osmisli novu strategiju (zvanu „spasavaj što se spasiti može“) a da pri tome uspe bar ponekoga da ubedi kako je sve u najboljem redu, kako je sve to deo Velikog Plana. Samo, može li se sve to s Jeremićem, zaštitnim licem svega onoga što je bilo kontraproduktivno u dosadašnjem batrganju Srbije na skliskom „kosovsko-evropskom“ frontu?
Svima je jasno da ne može – možda čak i samom Jeremiću. Istovremeno, čini se da je vlasti Jeremićev ostanak neophodan bar za još neko vreme, jer bi njegov odlazak nužno bio protumačen kao priznanje neuspeha, što je, eto, stvar pomalo neprijatna, naročito u svetlu budućih izbora – a u politici uvek ima nekih „budućih izbora“ na koje se misli, pa makar oni i ne bili baš na dnevnom redu. Šta je, dakle, bar privremeni ishod?
Jeremić je i dalje tu, mada ga ne vidimo, a „jeremićizam“ se polako povlači, ali ćemo se praviti da se to ne dešava. Što se samog ministra tiče, hoće li on u tom teatru i dalje učestvovati ili neće, zavisi prevashodno od količine samopoštovanja. A to je nešto drugo od ispraznog narcisizma: to je čvrstina stajanja iza svojih reči i postupaka, i spremnost na podnošenje konsekvenci.