Posle četrnaeste skupštine Demokratske stranke, (samo) jedna je stvar nesporna: Boris Tadić ponovo je izabran za predsednika najveće i najmoćnije stranke u Srbiji. Ali, zar je to vest? Ionako nije bilo ni najmanje sumnje da će se to dogoditi, i to ne samo zato što Tadić nije ni imao protivkandidata. Hoće se reći: nije za tu izvesnost ključan puki izostanak protivkandidata, nego bilo kakve alternativne politike. Da nam je do neprimerenih poređenja rekli bismo da je, uostalom, i Slobodan Milošević potkraj jednopartijskog sistema imao tobožnje izborne konkurente u vidu Mihalja Kertesa i još nekoliko njemu sličnih, pa ga to nije sprečilo da osvoji 104 od mogućih i raspoloživih 100 odsto glasova.
Sasvim ozbiljno govoreći, ovaj svesno emitovani privid monolitnosti i čvrstine je jedno (i spada pretežno u ono što se zove „odnosi sa javnošću“, i što je pomodna paranauka svoje vrste), a stvarnost je nešto drugo, i ona se takođe manifestovala na narečenoj stranačkojskupštini, samo na za stepenicu nižem, potpredsedničkom nivou. Svima je, naime, bilo jasno da se prava bitka vodi za potpredsedničko mesto, gde se za pet pozicija borilo šestoro preedviđenih kandidata. Onaj ko „ispadne“, svojim će nam porazom reći nešto, verovatno ne toliko o sebi koliko o stranci koju predstavlja, odnosno o njenoj budućoj politici. Ili bi tako barem trebalo da bude, ako prihvatimo uvek pomalo sumnjivu teoriju da političke stranke u Srbiji imaju nekakvu stratešku politiku, nekakvu orijentaciju trajniju od dnevnog preživljavanja i trčanja za repom događaja i trendova.
Bilo je jasno da Jelena Trivan prolazi zbog „ženske kvote“, kao i Bojan Pajtić zbog one vojvođanske, mada bi kada je Pajtić u pitanju bilo sramota da on ne prođe u svakoj varijanti, i to na samom vrhu liste, jer se radi o i formalnom i stvarnom šefu izborno daleko najuspešnijeg dela Demokratske stranke. Ostaju, dakle, „tehnomenadžer“ Dragan Đilas (niko ga nije pitao gde su mu Voždovac i Zemun?), o čijim pravim ambicijama ništa ne znamo, a možda još ne zna ni on sam, stranački „iguman“ Dušan Petrović, te Dragan Šutanovac i Vuk Jeremić, kao – što svojom voljom i zaslugom, što zato što im je tako „pao grah“ – personifikacije ne samo dvaju različitih personalnih uspona u hijerarhiji (kroz stranku, odnosno mimo nje, voljom njenog šefa), nego i u dobroj meri različitih političkih projekcija za budućnost ne samo stranke, nego i države koju ova vodi.
Vuk JeremićIz ovog je sraza Vuk Jeremić izašao kao gubitnik, ironično „prvi ispod crte“, što je činjenica koju ne može da zaseni ni skandal i blamaža sa bizarnim „pucanjem sistema“ elektronskog glasanja. Ovaj će skandal, doduše, još neko vreme hraniti teoretičare zavere, ali teško da će imati neku drugu svrhu. Vuk Jeremić je svakako mogao elegantno da izbegne ovaj izborni izazov i da nastavi da vegetira na predsedničkoj podršci (ako je zaista još ima, o čemu stižu protivrečni signali) ali je jasno i zašto se ipak upustio u kandidaturu: zato da se formalno utemelji u stranci i tako ojača, odnosno „autonomizuje“ svoju poziciju, koristeći za to polugu izbornog legitimiteta. Na koncu, Jeremićev rezultat pokazuje da „desno“ krilo Demokratske stranke, svojevremeno neprirodno ojačalo obračunom sa „Đinđićevim kadrovima“ koji nisu bili po volji Tadićevim tadašnjim političkim partnerima, ipak nema kapaciteta da vrati ovu stranku u vreme „kohabitacije“ sa izolacionističkom politikom od koje se razlikovalo više stilski nego suštinski.
To nas vraća na početak, odnosno na priču o „alternativnoj politici“. Pluralizam kojeg nije bilo na predsedničkim stranačkim izborima (niti je bilo realno da ga bude, jer niko ozbiljan ne oseća se sada dovoljno jakim da ugrozi Tadićevu poziciju, sve i ako bi hteo) „izbio“ je kroz borbu za potpredsednička i neka druga važna mesta u hijerarhiji. Alternativne opcije isprobavane su, dakle, na nešto „nižim“ nivoima. Ona jeremićevska nije jedina, ali je svakako najvidljivija među njima. Ali, nije li ta politika koliko do juče bila i oficijelna doktrina stranke, a i državne vlasti? Jeste, ali to više nije slučaj, bar ne u potpunosti (vidimo, naime, da će jedna stalna mera spoljnopolitičke konfuzije i dalje biti prisutna, kao da je to nekakav dragoceni trade mark srpske politike kojega se ne smemo odreći, jer bi to bilo ravno gubitku identiteta?!) mada to niko neće baš eksplicitno reći. Zato će i Jeremić ostati ministar spoljnih poslova (to jest, ako sam ne ode sa tog mesta), što je, doduše, štetno za državu i njene interese, ali je verovatno korisno za kratkotrajan politički interes nomenklature, kojoj ne odgovara preterano „talasanje“ na pragu predizborne godine i pred vrhuncem krize, što globalne, što specifično srpske. Bilo bi lepo od Jeremića da ne pristane na tu igru i da sam liši Srbiju svojih usluga sve dok sa nekom svojom politikom ne stekne izborni legitimitet (sa DS-om ili bez njega). Zvuči li ovo utopijski i naivno? Naravno da zvuči. Ovde ti kažu da si naivan svaki put kada povučeš logičnu nit između uzroka i posledica.
Sasvim ozbiljno govoreći, ovaj svesno emitovani privid monolitnosti i čvrstine je jedno (i spada pretežno u ono što se zove „odnosi sa javnošću“, i što je pomodna paranauka svoje vrste), a stvarnost je nešto drugo, i ona se takođe manifestovala na narečenoj stranačkoj
Sasvim ozbiljno govoreći, ovaj svesno emitovani privid monolitnosti i čvrstine je jedno, a stvarnost je nešto drugo, i ona se takođe manifestovala na narečenoj stranačkoj skupštini, samo na za stepenicu nižem, potpredsedničkom nivou.
Bilo je jasno da Jelena Trivan prolazi zbog „ženske kvote“, kao i Bojan Pajtić zbog one vojvođanske, mada bi kada je Pajtić u pitanju bilo sramota da on ne prođe u svakoj varijanti, i to na samom vrhu liste, jer se radi o i formalnom i stvarnom šefu izborno daleko najuspešnijeg dela Demokratske stranke. Ostaju, dakle, „tehnomenadžer“ Dragan Đilas (niko ga nije pitao gde su mu Voždovac i Zemun?), o čijim pravim ambicijama ništa ne znamo, a možda još ne zna ni on sam, stranački „iguman“ Dušan Petrović, te Dragan Šutanovac i Vuk Jeremić, kao – što svojom voljom i zaslugom, što zato što im je tako „pao grah“ – personifikacije ne samo dvaju različitih personalnih uspona u hijerarhiji (kroz stranku, odnosno mimo nje, voljom njenog šefa), nego i u dobroj meri različitih političkih projekcija za budućnost ne samo stranke, nego i države koju ova vodi.
To nas vraća na početak, odnosno na priču o „alternativnoj politici“. Pluralizam kojeg nije bilo na predsedničkim stranačkim izborima (niti je bilo realno da ga bude, jer niko ozbiljan ne oseća se sada dovoljno jakim da ugrozi Tadićevu poziciju, sve i ako bi hteo) „izbio“ je kroz borbu za potpredsednička i neka druga važna mesta u hijerarhiji. Alternativne opcije isprobavane su, dakle, na nešto „nižim“ nivoima. Ona jeremićevska nije jedina, ali je svakako najvidljivija među njima. Ali, nije li ta politika koliko do juče bila i oficijelna doktrina stranke, a i državne vlasti? Jeste, ali to više nije slučaj, bar ne u potpunosti (vidimo, naime, da će jedna stalna mera spoljnopolitičke konfuzije i dalje biti prisutna, kao da je to nekakav dragoceni trade mark srpske politike kojega se ne smemo odreći, jer bi to bilo ravno gubitku identiteta?!) mada to niko neće baš eksplicitno reći. Zato će i Jeremić ostati ministar spoljnih poslova (to jest, ako sam ne ode sa tog mesta), što je, doduše, štetno za državu i njene interese, ali je verovatno korisno za kratkotrajan politički interes nomenklature, kojoj ne odgovara preterano „talasanje“ na pragu predizborne godine i pred vrhuncem krize, što globalne, što specifično srpske. Bilo bi lepo od Jeremića da ne pristane na tu igru i da sam liši Srbiju svojih usluga sve dok sa nekom svojom politikom ne stekne izborni legitimitet (sa DS-om ili bez njega). Zvuči li ovo utopijski i naivno? Naravno da zvuči. Ovde ti kažu da si naivan svaki put kada povučeš logičnu nit između uzroka i posledica.