Da li je srpska „patriotska“ opozicija počela da se ujedinuje? Sa stanovišta same opozicije, moglo bi se reći da tu ima jedna dobra i jedna loša vest. Dobra je da je počela da se ujedinjuje; loša je da se ne zna oko čega. A tek oko koga – to se ne sme ni spomenuti, inače ode sve u propast.
Sasvim ozbiljno govoreći, Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica izašli su danas pred novinare i javnost dogovorno emitujući zadovoljstvo zato što su se sastali, pa još i uspeli da se dogovore kako, eto, „Evropska unija ima alternativu“, a te četiri reči su i jedina konkretna poruka današnjeg samita na opozicionom vrhu. Koja je to tačno alternativa, to nije saopšteno; verovatno ćemo to saznati nakon njihovog sledećeg sastanka, pošto sada sigurno moćni trustovi mozgova Srpske napredne stranke i Demokratske stranke Srbije zajedno razrađuju konkretne modalitete te alternative, čime će – u slučaju uspeha, u koji ne sumnjamo – svakako zadužiti napredno čovečanstvo.
Dakle, ako se sa današnjeg događaja sastružu slojevi primenjenih mistifikacija, šta ostaje vidljivo? Jasno je da je današnji sastanak „uspeo“ jer mu je to i bila jedina svrha: da „uspe“ već samim svojim održavanjem, jer se tako šalje „mobilizatorska“ poruka kako opozicija nije tek labava konfederacija grupica političko-istorijskih gubitnika, nego da se, hm, ipak radi o suštinski jedinstvenoj grupaciji koja samo sticajem okolnosti stupa u nekoliko kolona. A koja se,doduše, okupila samo zato da obazrivo saopšti kako će i dalje raditi svako po svome, osim što bi svi zajedno voleli da nekako iznude prevremene izbore. Kako – ne zna se, pošto je to moguće tek ako vlast izgubi većinu, a teško da će je izgubiti ako neko iz vlasti ne pređe na drugu stranu, a teško da će neko preći na drugu strnu samo zato što će videti Nikolića i Koštunicu kako zajedno recituju da „Evropska unija ima alternativu“. Pri čemu svi dobro znaju da najmanje jedan od njih dvojice u to uopšte ne veruje, nego to kaže iz puke političke ženeroznosti, samo zato da besplatno usreći potencijalnog partnera. Pošto, naime, DSS-u kao manjem partneru takve gromopucatelne proklamacije (neispunjene bilo kakvim suvislim sadržajem) mnogo znače za neophodno bildovanje identiteta i samopouzdanja, a iskusni Nikolić predobro zna da se već sledeće nedelje toga niko neće ni sećati. Pa će naprednjaci moći mirno da se vrate svojoj omiljenoj toplo-hladno igri oko „Kosova i Evrope“, koja se – čemu se lagati - svodi na to da kad demokrate igraju na toplo oko jednog, oni tu kontraški udare u hladno, i obrnuto.
Bez obzira na sve ovo, naprednjaci jesu vrlo respektabilna politička snaga, i jedini su na vidiku koji bi mogli zameniti Demokratsku stranku na mestu vodeće političke snage u državi. No, čak i ako je moguće, to je ipak još na dugom štapu, ne samo zato što izbori teško da su blizu, nego i zato što nije sigurno da naprednjaci mogu još mnogo da rastu. Naizgled paradoksalno, čak bi i čvršće povezivanje sa ostatkom opozicije tu moglo da im oduzme više nego što bi im dodalo, jer bi čvršći savez sa tvrdokornim DSS-om odbijao jedan ne baš zanemarljiv sloj birača kojem se dopala nova „elastičnost“ nekadašnjih radikala. Naprednjacima bi u tom smislu više značilo definitivno pridobijanje Ilićeve Nove Srbije, čime bi izolovali DSS negde na granici cenzusa.
Predizborni plakati uoči parlamentarnih izbora 2008.Zar je to cela (parlamentarna) opozicija? Skoro da jeste, jer je Liberalno demokratska partija iz neke sasvim druge priče, i zahteva zaseban tretman; ova partija je, uostalom, i idejno i praktično bliža aktuelnoj vlasti nego ostatku parlamentarne opozicije, s kojom ne deli ništa osim pukog neučestvovanja u organima vlasti (na državnom nivou). Ostaju još Šešeljevi radikali, ali njih izgleda ništa neće omesti na njihovom putu (auto)marginalizacije. Ima u vezi s njima jedan paradoks koji je nedovoljno uočen. Naime, njih su naprednjaci totalno deklasirali u međusobnoj borbi za glasačke resurse nekadašnje jedinstvene radikalne stranke, i jedini adut u koji se još uzdaju im je priželjkivani povratak Vojislava Šešelja iz Haga koji će „izazvati zemljotres“. Međutim, da li je radikalima pametno da se tom povratku raduju, to jest, da priželjkuju da se dogodi što brže? Nipošto. Šešeljev povratak neće ništa bitno promeniti, jer je Šešelj – ne potcenjujući njegovu dokazanu veštinu plivanja u mutnim vodama ovdašnjeg političkog polusveta i polupodzemlja - čovek jednog nepovratno prošlog vremena. No, sve dok je Šešelj „tamo daleko“, njegovim mitskim povratkom „koji će sve postaviti na svoje mesto“ može se makar pretiti, uvek će se naći neko da u to poveruje. Tek ako bi se stvarno vratio, a nebo se nad Srbijom ne bi otvorilo, radikali bi se napokon prinudno suočili s tužnom istinom.
Vladajuća koalicija ima mnogo problema, i Srbija ima mnogo problema s pogrešnim i štetnim potezima vlasti, i s njenom ukupnom nekonzistentnošću i nedostatkom hrabrosti i vizije. No, kako god okrenete, ovakva opozicija nije među većim glavoboljama za ovu vlast, pa taman se svi koliko ih ima svakodnevno sastajali i harmonično deklamovali kako „Evropska unija ima alternativu“. Zapravo, baš to bi bio najlepši mogući poklon vladajućima.
Sasvim ozbiljno govoreći, Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica izašli su danas pred novinare i javnost dogovorno emitujući zadovoljstvo zato što su se sastali, pa još i uspeli da se dogovore kako, eto, „Evropska unija ima alternativu“, a te četiri reči su i jedina konkretna poruka današnjeg samita na opozicionom vrhu. Koja je to tačno alternativa, to nije saopšteno; verovatno ćemo to saznati nakon njihovog sledećeg sastanka, pošto sada sigurno moćni trustovi mozgova Srpske napredne stranke i Demokratske stranke Srbije zajedno razrađuju konkretne modalitete te alternative, čime će – u slučaju uspeha, u koji ne sumnjamo – svakako zadužiti napredno čovečanstvo.
Dakle, ako se sa današnjeg događaja sastružu slojevi primenjenih mistifikacija, šta ostaje vidljivo? Jasno je da je današnji sastanak „uspeo“ jer mu je to i bila jedina svrha: da „uspe“ već samim svojim održavanjem, jer se tako šalje „mobilizatorska“ poruka kako opozicija nije tek labava konfederacija grupica političko-istorijskih gubitnika, nego da se, hm, ipak radi o suštinski jedinstvenoj grupaciji koja samo sticajem okolnosti stupa u nekoliko kolona. A koja se,
Jasno je da je današnji sastanak „uspeo“ jer mu je to i bila jedina svrha: da „uspe“ već samim svojim održavanjem, jer se tako šalje „mobilizatorska“ poruka kako opozicija nije tek labava konfederacija grupica
Bez obzira na sve ovo, naprednjaci jesu vrlo respektabilna politička snaga, i jedini su na vidiku koji bi mogli zameniti Demokratsku stranku na mestu vodeće političke snage u državi. No, čak i ako je moguće, to je ipak još na dugom štapu, ne samo zato što izbori teško da su blizu, nego i zato što nije sigurno da naprednjaci mogu još mnogo da rastu. Naizgled paradoksalno, čak bi i čvršće povezivanje sa ostatkom opozicije tu moglo da im oduzme više nego što bi im dodalo, jer bi čvršći savez sa tvrdokornim DSS-om odbijao jedan ne baš zanemarljiv sloj birača kojem se dopala nova „elastičnost“ nekadašnjih radikala. Naprednjacima bi u tom smislu više značilo definitivno pridobijanje Ilićeve Nove Srbije, čime bi izolovali DSS negde na granici cenzusa.
Vladajuća koalicija ima mnogo problema, i Srbija ima mnogo problema s pogrešnim i štetnim potezima vlasti, i s njenom ukupnom nekonzistentnošću i nedostatkom hrabrosti i vizije. No, kako god okrenete, ovakva opozicija nije među većim glavoboljama za ovu vlast, pa taman se svi koliko ih ima svakodnevno sastajali i harmonično deklamovali kako „Evropska unija ima alternativu“. Zapravo, baš to bi bio najlepši mogući poklon vladajućima.