Poznato je, ne samo iz veštine ratovanja, da je najefikasnija ona pretnja koja uopšte ne mora da se ostvari. Čim dođe do toga da onaj kome je zaprećeno ne reaguje na očekivani način, pa pretnja mora da bude izvršena, to već krnji autoritet onoga kloji preti. Naročito ako onaj koji preti, najblaže rečeno, nije siguran preti li praznom ili punom puškom. Pošto puška, za razliku od čaše iz čuvene skaske o optimizmu i pesimizmu, ne može da bude ni poluprazna ni polupuna.
Srpski naprednjaci već neko vreme zahtevaju od vlasti da raspiše prevremene parlamentarne izbore, „preteći“ da će u protivnom sazvati miting svojih pristalica i drugih nezadovoljnika, pa onda „šta bude“. Vlast ćuti, ili sleže ramenima, ili gleda svoja posla. Na koncu, naprednjaci sazivaju miting: okuplja se, prošle subote, pedeset do šezdeset hiljada ljudi iz svih krajeva Srbije (to jednoj velikoj partiji ne bi trebalo da bude problem da okupi bilo koje subote, bilo kojim povodom), govornici izgovore svoje, i svi se raziđu kućama u veselju. Sve u svemu, sasvim normalna epizoda iz demokratskog života jedne zemlje, ali – prevremenih izbora i dalje nigde na vidiku. Naprednjaci zato na mitingu poručuju vlastima: imate dva meseca da raspišete izbore, nakon toga svi opet dolazimo tu, a ja (to jest, Tomislav Nikolić) sedam ovde pred Skupštinom na stiropor, i ne ustajem dok ne budem znao datum izbora. Vlast opet sleže ramenima, poneki šeret kaže: ponesi jak stiropor, nasedećeš se.
Šta sve ovo znači? Jedna pretnja je propala tako što je morala biti ispunjena da bi se videlo da zapravo ne može da bude ispunjena; sada je izrečena druga pretnja vlasti, sa lepim izgledima da prođe kao i prva. Srpska napredna stranka i njeni saveznici uspeli su da pokažu samo ono u šta niko ozbiljan nije ni sumnjao: da su respektabilna politička snaga, svakako „glavni tok“ desne opozicije aktuelnoj vlasti. Naravno, pokazali su i to da nisu bez izgleda na budućim izborima, kad god ih bude. Međutim, da li je to dovoljno da budu iskreno zadovoljni?
Protest opozicije u Beogradu, 5. februara 2011Mitingom naprednjaka & co. dokazano je, kako rekosmo, ono što smo svi ionako znali. Ali je dokazano i još nešto: naprednjaci nemaju ni naznake nekakve jasne i konzistentne političke platforme, sva se njihova retorika svodi da „ovi su loši – mi ćemo biti bolji“. U prvi deo tvrdnje ne veruje još samo Jelena Trivan jer joj je posao da u to ne veruje, ali ovaj drugi je krajnje problematičan za sve izvan kruga već regrutovanih naprednjačkih pristalica, kojih nipošto nije malo, ali je vrlo diskutabilno hoće li ih, u ovakvim okolnostima, ikada biti dovoljno da prevagnu. To otvara i drugu slabu tačku naprednjačke strategije, takođe ogoljenu prošle subote: nije jasno ni zašto zapravo naprednjaci sve karte stavljaju na „iznuđivanje“ prevremenih izbora kad su oni redovni ionako već prilično blizu (osim ako to nije neizdržno nestrpljenje Velimira Ilića da što pre usreći Srbiju još jednim Ministarstvom za kapitalne investicije), niti je jasno kako to misle da ostvare. Ova „stiropor-strategija“ ne izgleda mnogo ubedljivo i obećavajuće, i to valjda i Nikolić i Vučić znaju, toliko su valjda naučili za dvadeset godina u politici. Štaviše, ako ne uspeju u svojoj nameri pokazaće slabost i nemoć, a to je poslednje što im je potrebno.
Ako je neko slučajno počeo da se igra stiroporom „inspirisan“ Tunisom i Egiptom, taj bi morao pod hitno da promeni profesiju, dok ne napravi još veću štetu. Analogije ove vrste naprosto su totalno promašene. Tamo padaju diktature bez istinskih izbora, a u Srbiji se ipak već dve decenije na vlast dolazi i sa nje odlazi na izborima. Tu ni famozni Peti oktobar nije izuzetak: Milošević je zapravo pao na izborima dve nedelje ranije, ali je to odbio da primeti, pa su ga građani Srbije petog oktobra 2000. samo „podsetili“ na to.
Uzgred rečeno, izbori koji su označili pad Miloševića bili su vanredni, a Milošević ih je raspisao ne zato što ga je na to prisilila opozicija, nego po svom ćeifu, u bizarno čvrstom uverenju sve izolovanijeg samodršca da je „jači nego ikada“. Boris Tadić i njegovi saveznici, reklo bi se, bolje procenjuju i svoje prednosti i svoje slabosti. Ako je zaista tako, onda im je jasno i to da im najveća opasnost i dalje preti od njih samih, a ne od stiroporske opozicije. E sad, da li ih ta spoznaja umiruje ili ih, naprotiv, baš to brine, to je drugo pitanje.
Srpski naprednjaci već neko vreme zahtevaju od vlasti da raspiše prevremene parlamentarne izbore, „preteći“ da će u protivnom sazvati miting svojih pristalica i drugih nezadovoljnika, pa onda „šta bude“. Vlast ćuti, ili sleže ramenima, ili gleda svoja posla. Na koncu, naprednjaci sazivaju miting: okuplja se, prošle subote, pedeset do šezdeset hiljada ljudi iz svih krajeva Srbije (to jednoj velikoj partiji ne bi trebalo da bude problem da okupi bilo koje subote, bilo kojim povodom), govo
Jedna pretnja je propala tako što je morala biti ispunjena da bi se videlo da zapravo ne može da bude ispunjena; sada je izrečena druga pretnja vlasti, sa lepim izgledima da prođe kao i prva.
Šta sve ovo znači? Jedna pretnja je propala tako što je morala biti ispunjena da bi se videlo da zapravo ne može da bude ispunjena; sada je izrečena druga pretnja vlasti, sa lepim izgledima da prođe kao i prva. Srpska napredna stranka i njeni saveznici uspeli su da pokažu samo ono u šta niko ozbiljan nije ni sumnjao: da su respektabilna politička snaga, svakako „glavni tok“ desne opozicije aktuelnoj vlasti. Naravno, pokazali su i to da nisu bez izgleda na budućim izborima, kad god ih bude. Međutim, da li je to dovoljno da budu iskreno zadovoljni?
Ako je neko slučajno počeo da se igra stiroporom „inspirisan“ Tunisom i Egiptom, taj bi morao pod hitno da promeni profesiju, dok ne napravi još veću štetu. Analogije ove vrste naprosto su totalno promašene. Tamo padaju diktature bez istinskih izbora, a u Srbiji se ipak već dve decenije na vlast dolazi i sa nje odlazi na izborima. Tu ni famozni Peti oktobar nije izuzetak: Milošević je zapravo pao na izborima dve nedelje ranije, ali je to odbio da primeti, pa su ga građani Srbije petog oktobra 2000. samo „podsetili“ na to.
Uzgred rečeno, izbori koji su označili pad Miloševića bili su vanredni, a Milošević ih je raspisao ne zato što ga je na to prisilila opozicija, nego po svom ćeifu, u bizarno čvrstom uverenju sve izolovanijeg samodršca da je „jači nego ikada“. Boris Tadić i njegovi saveznici, reklo bi se, bolje procenjuju i svoje prednosti i svoje slabosti. Ako je zaista tako, onda im je jasno i to da im najveća opasnost i dalje preti od njih samih, a ne od stiroporske opozicije. E sad, da li ih ta spoznaja umiruje ili ih, naprotiv, baš to brine, to je drugo pitanje.