Premijer Srbije Mirko Cvetković odneo je u Brisel na ruke Komesaru Evropske unije za proširenje Štefanu Fileu odgovore Srbije na upitnik EU. Lepo. Sada se čeka odgovor onih koji postavljaju pitanja: da li su i koliko su zadovoljni odgovorima pripremljenim u Beogradu, a koliko je toga što još treba pobliže pojasniti?
I građanke i građani Srbije štošta žele da pitaju i aktuelnu vlast, baš kao i one koji bi rado zaseli na njeno mesto, ali priliku da čuju odgovore imaju veoma retko. A i kada nekakvog odgovora bude, sva je prilika da nije naročito pouzdan, i da može koliko sutra da bude stvarnošću demantovan, a da za to baš niko baš ni na koji način ne odgovara.
Kad smo već kod pitanja i odgovora, (u)desilo se nekako tako – taman posla da sumnjamo da je to slučajnost – da su baš istog dana i Acu Tomića, nekada prvog čoveka vojne obaveštajne službe, pozvali na čašicu razgovora u Tužilaštvo za ratne zločine, da u svojstvu osumnjičenog (za skrivanje begunca od međunarodne pravde Ratka Mladića, naime) dade po mogućnosti zadovoljavajuće odgovore na izvesna osetljiva pitanja oko svoje uloge u tamnijoj strani novije srpske istorije. Inače, interesantno je podsetiti zaboravne da je Tužilaštvu Aco Tomić u svojstvu mogućeg Mladićevog jataka postao zvanično "zanimljiv" još 2006, ali nekako se desilo – tvrde poznavaoci tamne (anti)haške "materije" - da je tadašnja vlast Vojislava Koštunice, preko lojalističkog ministarstva pravde, celu tu neprijatnu stvar tada nekako ugurala pod tepih, i da je tako vuk bar privremeno pojeo magarca. Pojeo, ali izgleda ne i svario...
Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej (desno), pozdravlja premijera Srbije Mirka Cvetkovića, Brisel, 31. januar 2011.No, vratimo se igri pitanja i odgovora između vlasti i političkog establišmenta. Ima li ikoga da mu je zaista jasno šta se, i zašto, dešava oko inicijative za promenu Ustava? Opozicioni naprednjaci bi da prepolove broj poslanika u Skupštini Srbije (što ne ide bez "reparacija" nekih ustavnih odredbi), sve uveravajući rođene naivce kako bi to potkresivanje parlamenta bila ne znam kakva ušteda za državu. Vladajući baš i ne bi da učestvuju u tome, ali kao da ipak u tome vide i neki svoj interes, pa nije nemoguće da do nekog "ustavnog dogovora" i dođe, najpre između demokrata i naprednjaka. Istovremeno, Koštuničin DSS, vazda na mrtvoj patriotskoj straži, drži da je bura u čaši vode oko broja poslanika samo paravan za tiho uklanjanje preambule Ustava, one koja Srbiji "čuva Kosovo", po njihovom čvrstom uverenju. Socijalisti, po rečima opreznog Ivice Dačića, vide jednu drugu, mnogo konkretniju opasnost za sebe: promenu političkog ustrojstva i izbornog sistema koja bi najviše odgovarala najvećim partijama, to jest demokratama i naprednjacima, koje bi mogle čak i u nekakvu "veliku koaliciju" nakon sledećih izbora. Ili bi barem skrojile neku vrstu proširenog "dvopartijskog sistema", žestoko suzivši ucenjivački potencijal i ukupni manevarski prostor svojih sitnijih satelita, pardon, partnera. Na drugoj strani, i Dinkićev G17 sve više i glasnije "solira", sukobljavajući se direktno i sa demokratama (videti slučaj bizarnog zapleta oko pogona Gorenja u Valjevu, odnosno Zaječaru). Uprkos tom žestokom gaženju ispod stola, i jedni i drugi se smeškaju i tvrde da je "sve u redu", a vladajuća koalicija nikad jača, čvršća i složnija.
Optužbe svih protiv svih nisu baš mnogo uverljive, ima u njima stanovitog viška paranoje, ali bogme nekako ni demantiji nisu mnogo uverljiviji. Svi se kunu u političku vernost aktuelnim partnerima, dakako i u doslednu "državotvornost" i sve što uz to ide, ali intenzivna ispodžitna trgovina mačkama u džaku ipak je u punom toku. Možda insajderi i znaju kakva je tačno vrednost onoga što je u džaku, ali teško da to zna i javnost. Sveopšti međustranački promiskuitet kao da se tek zahuktava, i ta će stvar s približavanjem izbora po svoj prilici samo rasti.
U međuvremenu, pauperizovana Srbija pokušava da uhvati vazduh i preživi do "boljih vremena", koja sigurno negde postoje, mada se ne zna gde tačno, i kako se do tamo stiže. Kao i uvek u kriznim vremenima, brzo se uvećava broj onih koji su ubeđeni da postoji i prečica do "srećne budućnosti", mada ne znaju baš tačno gde je, ali im se nekako čini da znaju ko zna. Aktuelna vlast malo je toga od obećanog ispunila, i prirodan je refleks većinskog elektorata da je zbog toga kazni. Samo, kako kazniti vlast tako da istovremeno još žešće ne kazniš samog sebe, tako što ćeš oterati Loše da bi došli Gori? E, ko reši tu kvadraturu kruga, biće zreo za Nobela. Dok se takav ne nađe, vlast ima još dovoljno vremena i prostora za smišljanje strategije preživljavanja. Samo, gadno će se preračunati ako nastavi da misli i da se ponaša kao da je to moguće bez ozbiljnijih i ubedljivijih odgovora koje javnosti duguje na niz ključnih pitanja s kojima se Srbija suočava.
I građanke i građani Srbije štošta žele da pitaju i aktuelnu vlast, baš kao i one koji bi rado zaseli na njeno mesto, ali priliku da čuju odgovore imaju veoma retko. A i kada nekakvog odgovora bude, sva je prilika da nije naročito pouzdan, i da može koliko sutra da bude stvarnošću demantovan, a da za to baš niko baš ni na koji način ne odgovara.
Kad smo već kod pitanja i odgovora, (u)desilo se nekako tako – taman posla da sumnjamo da je to slučajnost – da su baš istog dana i Acu Tomića, nekada prvog čoveka vojne obaveštajne službe, pozvali na čašicu razgovora u Tužilaštvo za ratne zločine, da u svojstvu osumnjičenog (za skrivanje begunca od međunarodne pravde Ratka Mladića, naime) dade po mogućnosti zadovoljavajuće odgovore na izvesna osetljiva pitanja oko svoje uloge u tamnijoj strani novije srpske istorije. Inače, interesantno je podsetiti zaboravne da je Tužilaštvu Aco Tomić u svojstvu mogućeg Mladićevog jataka postao zvanično "zanimljiv" još 2006, ali nekako se desilo – tvrde poznavaoci tamne (anti)haške "materije" - da je tadašnja vlast Vojislava Koštunice, preko lojalističkog ministarstva pravde, celu tu neprijatnu stvar tada nekako ugurala pod tepih, i da je tako vuk bar privremeno pojeo magarca. Pojeo, ali izgleda ne i svario...
Sveopšti međustranački promiskuitet kao da se tek zahuktava, i ta će stvar s približavanjem izbora po svoj prilici samo rasti.
Optužbe svih protiv svih nisu baš mnogo uverljive, ima u njima stanovitog viška paranoje, ali bogme nekako ni demantiji nisu mnogo uverljiviji. Svi se kunu u političku vernost aktuelnim partnerima, dakako i u doslednu "državotvornost" i sve što uz to ide, ali intenzivna ispodžitna trgovina mačkama u džaku ipak je u punom toku. Možda insajderi i znaju kakva je tačno vrednost onoga što je u džaku, ali teško da to zna i javnost. Sveopšti međustranački promiskuitet kao da se tek zahuktava, i ta će stvar s približavanjem izbora po svoj prilici samo rasti.
U međuvremenu, pauperizovana Srbija pokušava da uhvati vazduh i preživi do "boljih vremena", koja sigurno negde postoje, mada se ne zna gde tačno, i kako se do tamo stiže. Kao i uvek u kriznim vremenima, brzo se uvećava broj onih koji su ubeđeni da postoji i prečica do "srećne budućnosti", mada ne znaju baš tačno gde je, ali im se nekako čini da znaju ko zna. Aktuelna vlast malo je toga od obećanog ispunila, i prirodan je refleks većinskog elektorata da je zbog toga kazni. Samo, kako kazniti vlast tako da istovremeno još žešće ne kazniš samog sebe, tako što ćeš oterati Loše da bi došli Gori? E, ko reši tu kvadraturu kruga, biće zreo za Nobela. Dok se takav ne nađe, vlast ima još dovoljno vremena i prostora za smišljanje strategije preživljavanja. Samo, gadno će se preračunati ako nastavi da misli i da se ponaša kao da je to moguće bez ozbiljnijih i ubedljivijih odgovora koje javnosti duguje na niz ključnih pitanja s kojima se Srbija suočava.