Iz Brisela su u ponedeljak u Srbiju stigle dobre vesti: njena kandidatura za članstvo u Evropskoj uniji biće prosleđena na odgovarajuće mesto i niko, pa ni „jogunasta“ Holandija (čiji politički establišment iz razumljivih razloga ima svoju „srebreničku traumu“), neće joj postavljati političke prepreke. Osim što će, naravno, vrlo pomno i izbliza nadgledati njene sledeće korake na putu ka EU, zadržavajući sebi pravo da u bilo kojem trenutku novopečenoj kandidatkinji za kandidatkinju pokaže žuti ili crveni karton.
Tako ova vest izgleda kada se gleda „dnevnopolitički“. Iz malo drugačije, tj. šire kontekstualizovanog ugla, moglo bi se to reći i nešto drugačije, recimo ovako: već na samom početku druge decenije od pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je zvanično postala kandidat za kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Ako vam prethodna rečenica zvuči cinično, ne krivite njenog autora: takva je stvarnost Srbije, u jesen 2010. I što je najzanimljivije, ovo je ipak zaista jako dobra vest, kako god to zvučalo: sve druge opcije bile su gore.
Šta to znači? Ništa manje od toga da je „ovolicko falilo“ pa da Srbija ostane i dalje u limbu, kao zemlja koja jedva da zna i odakle je krenula, a kamoli kuda se zaputila. Ako se uopšte nekuda zaputila, ako ne stoji u mestu, sve misleći da je u centru kosmosa, koji se zauvek vrti oko nje. Bilo je potrebno da sva ona navodno tako genijalna „kosovska strategija“ („Više od autonomije, manje od nezavisnosti“, „I Kosovo i Evropa“ etc.) udari o više nego tvrdi zid stvarnosti pa da ljudi koji se u Beogradu o nečemu pitaju (jedan od njih zove se Boris Tadić; svi drugi, a vidljivi, mnogo su manje važni) shvate da vremena više nema, i da ako Srbija propusti i ovaj voz, pitanje je kada će i hoće li uopšte biti sledećeg. Naročito u situaciji kada Evropska unija, i bez interventnog uvoza nestabilnosti iz Srbije, ima sasvim dovoljno svojih problema, političkih i ekonomskih.
Da stvar bude gora, ukoliko Srbija ne napreduje postojano i nedvosmisleno ka Evropskoj uniji, onda bi se logično postavilo pitanje čemu uopšte služi aktuelna vlast, koja je dobila izbore baš na „proevropskoj“ priči? Jer, ako ćemo beskrajno da vegetiramo u vakuumu nekonzistentne i zapravo sasvim besmislene „jeremićevske“ politike ili čak da hrlimo nazad u izolaciju „zbog odbrane svetog Kosova“ (ili zbog bilo čega drugog, uostalom), onda za vladanje u takvim uslovima ima većih majstora od demokrata i njihovih satelita, i to majstora koji su se „dokazali“ baš u najtežim i najgroznijim vremenima za Srbiju (koja su, doduše, sami i kreirali, ali ko će to još da pamti).
Briselska odluka je logična i očekivana kruna diplomatske ofanzive koja je trajala proteklih meseci, ali koja bi se pre mogla opisati kao ofanziva „na Beograd“, nego „ofanziva Beograda“; ovu potonju, neslavno okončanu, ionako je simbolizovao leteći ministar spoljnih poslova, sav posvećen ubeđivanju vlasti raznih egzotičnih predela i na karti jedva vidljivih ostrva da nipošto ne priznaju nezavisnost Kosova, jer će se inače i njima i nama i celom svetu dogoditi nešto strašno, mada se ne zna tačno šta (kao u „lancu sv. Antuna“). Sudeći po jednoj današnjoj vesti, izgleda da mu sa pacifičkom državom Kiribati nije uspelo: ili tamo nije bio dovoljno rečit, ili je nepažnjom navigatora promašio tu destinaciju.
Jedno je sigurno: lepa vest iz Brisela biće ili definitivni zamajac da Srbija okrene leđa svemu onome zbog čega je proćerdala neoprostivo mnogo vremena i energije u ovih ključnih deset postmiloševićevskih godina, ili... tek još jedna propuštena i zapuštena šansa. Valja se nadati prvom jer, šta je uopšte druga mogućnost? Jasno je da Srbija mora dubinski da se reformiše na manje-više svim područjima političkog, ekonomskog i društvenog života, još je jasnije da će morati da nađe načina da na za sve zadovoljavajući način privede kraju „hašku priču“, a najjasnije je da se sa Kosovom mora pronaći modus vivendi, pa neka beogradska vlast – ova ili neka druga – do mile volje ponavlja da „nije priznala i nikada neće priznati nezavisno Kosovo“, ako joj to mantranje bez pravog sadržaja pričinjava toliko veselja.
Kako god bilo, led je krenuo, i onima koji bi da odvuku Srbiju u rikverc sada će biti teže. Ali to još ne znači da je taj simbolički rat za budućnost Srbije trajno i nedvosmisleno dobijen: i protivnici te budućnosti znaju da se ovih nedelja i meseci prelama nešto jako važno – otuda sva ova fertutma na beogradskim ulicama. Ipak, ako bude pametne odlučnosti i odlučne pameti, i ta buka i bes biće uskoro definisani tek uzgrednom, ležernom opaskom pobednika: ko gubi, ima pravo da se ljuti.
Tako ova vest izgleda kada se gleda „dnevnopolitički“. Iz malo drugačije, tj. šire kontekstualizovanog ugla, moglo bi se to reći i nešto drugačije, recimo ovako: već na samom početku druge decenije od pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je zvanično postala kandidat za kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Ako vam prethodna rečenica zvuči cinično, ne krivite njenog autora: takva je stvarnost Srbije, u jesen 2010. I što je najzanimljivije, ovo je ipak zaista jako dobra vest, kako god to zvučalo: sve druge opcije bile su gore.
Šta to znači? Ništa manje od toga da je „ovolicko falilo“ pa da Srbija ostane i dalje u limbu, kao zemlja koja jedva da zna i odakle je krenula, a kamoli kuda se zaputila. Ako se uopšte nekuda zaputila, ako ne stoji u mestu, sve misleći da je u centru kosmosa, koji se zauvek vrti oko nje. Bilo je potrebno da sva ona navodno tako genijalna „kosovska strategija“ („Više od autonomije, manje od nezavisnosti“, „I Kosovo i Evropa“ etc.) udari o više nego tvrdi zid stvarnosti pa da ljudi koji se u Beogradu o nečemu pitaju (jedan od njih zove se Boris Tadić; svi drugi, a vidljivi, mnogo su manje važni) shvate da vremena više nema, i da ako Srbija propusti i ovaj voz, pitanje je kada će i hoće li uopšte biti sledećeg. Naročito u situaciji kada Evropska unija, i bez interventnog uvoza nestabilnosti iz Srbije, ima sasvim dovoljno svojih problema, političkih i ekonomskih.
Da stvar bude gora, ukoliko Srbija ne napreduje postojano i nedvosmisleno ka Evropskoj uniji, onda bi se logično postavilo pitanje čemu uopšte služi aktuelna vlast, koja je dobila izbore baš na „proevropskoj“ priči? Jer, ako ćemo beskrajno da vegetiramo u vakuumu nekonzistentne i zapravo sasvim besmislene „jeremićevske“ politike ili čak da hrlimo nazad u izolaciju „zbog odbrane svetog Kosova“ (ili zbog bilo čega drugog, uostalom), onda za vladanje u takvim uslovima ima većih majstora od demokrata i njihovih satelita, i to majstora koji su se „dokazali“ baš u najtežim i najgroznijim vremenima za Srbiju (koja su, doduše, sami i kreirali, ali ko će to još da pamti).
Briselska odluka je logična i očekivana kruna diplomatske ofanzive koja je trajala proteklih meseci, ali koja bi se pre mogla opisati kao ofanziva „na Beograd“, nego „ofanziva Beograda“; ovu potonju, neslavno okončanu, ionako je simbolizovao leteći ministar spoljnih poslova, sav posvećen ubeđivanju vlasti raznih egzotičnih predela i na karti jedva vidljivih ostrva da nipošto ne priznaju nezavisnost Kosova, jer će se inače i njima i nama i celom svetu dogoditi nešto strašno, mada se ne zna tačno šta (kao u „lancu sv. Antuna“). Sudeći po jednoj današnjoj vesti, izgleda da mu sa pacifičkom državom Kiribati nije uspelo: ili tamo nije bio dovoljno rečit, ili je nepažnjom navigatora promašio tu destinaciju.
Jedno je sigurno: lepa vest iz Brisela biće ili definitivni zamajac da Srbija okrene leđa svemu onome zbog čega je proćerdala neoprostivo mnogo vremena i energije u ovih ključnih deset postmiloševićevskih godina, ili... tek još jedna propuštena i zapuštena šansa. Valja se nadati prvom jer, šta je uopšte druga mogućnost? Jasno je da Srbija mora dubinski da se reformiše na manje-više svim područjima političkog, ekonomskog i društvenog života, još je jasnije da će morati da nađe načina da na za sve zadovoljavajući način privede kraju „hašku priču“, a najjasnije je da se sa Kosovom mora pronaći modus vivendi, pa neka beogradska vlast – ova ili neka druga – do mile volje ponavlja da „nije priznala i nikada neće priznati nezavisno Kosovo“, ako joj to mantranje bez pravog sadržaja pričinjava toliko veselja.
Kako god bilo, led je krenuo, i onima koji bi da odvuku Srbiju u rikverc sada će biti teže. Ali to još ne znači da je taj simbolički rat za budućnost Srbije trajno i nedvosmisleno dobijen: i protivnici te budućnosti znaju da se ovih nedelja i meseci prelama nešto jako važno – otuda sva ova fertutma na beogradskim ulicama. Ipak, ako bude pametne odlučnosti i odlučne pameti, i ta buka i bes biće uskoro definisani tek uzgrednom, ležernom opaskom pobednika: ko gubi, ima pravo da se ljuti.