Kako izbeći subotu

Biće da takve političke manifestacije kakva se najavljuje za subotu, 16. april, u političkoj istoriji Srbije još nije bilo. To je, naime, miting za koji bi svi izgleda voleli da uopšte ne bude održan; kad kažem svi, to znači i oni koji ga organizuju, i oni protiv kojih je uperen. Pravo političko siroče: ako ga ipak bude, ispašće da je to nekakav neuspeh za sve. Što, opet, nikako ne znači da ga neće biti.

Srpska napredna stranka zakazala je okupljanje svojih pristalica i „drugih nezadovoljnih građana“, sa namerom da od vlasti iznudi raspisivanje prevremenih izbora, to jest, da se obznani tačan datum njihovog održavanja. Recimo, 18. decembar: naprednjaci odnekud drže da je baš taj datum nekako jako zgodan za izbore, pa ispada da je vodeća opoziciona stranka (koja, nota bene, na prethodnim skupštinskim izborima nije ni sudelovala jer je još nije bilo) već „raspisala“ izbore, što je uistinu zanimljiva inovacija u istoriji parlamentarnih demokratija.

Zašto ovaj subotnji miting suštinski ne odgovara ni jednoj strani? Vlasti se boje situacije u kojoj Beogradom maršira izuzetno veliki broj ljudi – ako, naravno, naprednjaci uspeju u toj vrsti mobilizacije mase, a šanse za to su im sasvim dobre – već i zato što bi takav prizor poslao po njih jako lošu poruku: da je SNS definitivno ta „sledeća velika stvar“ u srpskoj politici, da je to ona snaga koja će voditi Srbiju nakon izbora, kad god oni bili, da su političke silnice i inercija svake vrste upregle u njenu korist, i da je sve manje toga što se može učiniti da se ovakav scenario spreči, to jest, da se tok događaja promeni u korist demokrata i njihovih saveznika (u čiju lojalnost je takođe većinom uputno sumnjati, i biće sve uputnije u mesecima koji dolaze).

Ali, ni Nikolić, Vučić i saradnici nemaju tako mnogo razloga da se raduju suboti kako bi to na prvi pogled moglo da izgleda. Naime, njihova politička akcija jeste legitimna, ali i rizična, u neku ruku i nedomišljena. Zašto?



Pravo je opozicije da zahteva prevremene izbore, kako u institucijama, tako i van njih, u okvirima zakona.

Međutim, na koncu o datumu izbora odlučuje vlast (u granicama zakonskih rokova, dakako), sve dok je ona i dalje legitimno vlast, to jest, dok ima parlamentarnu većinu. Nejasno je kako naprednjaci misle da prisile vladajuće stranke da igraju na njihovu muziku ako nisu – a nisu, do daljeg - u stanju da im tu većinu oduzmu? Zato je silno junačenje kako će se na ulici sačekati da vlast popusti i raspiše izbore dvosekli mač, jer niko zapravo ne zna kako bi to moglo da izgleda i u šta bi moglo da se izrodi. Recimo da sporazuma te vrste do subote ne bude; šta sledi?

Opozicija se okupi, izviče prevremene izbore, vladajuća koalicija na to ostane mrtva hladna i... šta potom? Šetnje do besvesti? Čučanje na stiroporu? To sve retorički, to jest kao „pretnja“ za koju se želi da se ne mora ostvariti, može dobro da zvuči, ali kao prizor je mnogo manje produktivno, čak brzo postaje odbojno. Naprednjacima bi mogla, ako vlast pokaže dobre živce, cela strategija da se degeneriše u nekakav besmisleni, larpurlartistički „protest do besvesti“ koji bi u perspektivi samo zamorio „tihu većinu“ građana a opoziciju prokazao kao gomilu bukača koji su neuljudno nestrpljivi da zasednu na vlast, pa šta košta.

Uzgred budi rečeno, svaka analogija tog mogućeg „postsubotnjeg scenarija“ sa čuvenim „zimskim šetnjama“ 1996-97. tu je sasvim deplasirana: Milošević je izgubio (lokalne) izbore i odbio da preda vlast, pa je na to nateran na ulici; to je sasvim druga situacija od one u kojoj opozicija unapred zahteva nešto što na izborima još nije stekla.
Jasno je, dakle, da bi bilo najracionalnije da jedina gužva na beogradskim ulicama sledećeg vikenda bude ona koju pravi „Beogradski maraton“. Pitanje je samo da li je moguće postići dogovor koji će biti takav da ne izgleda da bilo ko njime gubi, da niko nije previše popustio... Nije da je to neki pretežak zahtev za političku elitu bilo koje zemlje, ali sećamo se i lakših ispita koje ova nije položila.