Kada bi se politika mogla svoditi na anegdotsko i na lično, mogli bismo zamisliti kosovskog premijera Hašima Tačija kako nezadovoljno zaključuje da je Boris Tadić konačnim uspešnim oslobađanjem od „haških dugovanja“ (bar onih u „živom mesu“) dobio malo previše opuštanja, i da je stoga sad baš pravo vreme da mu se taj osećaj trijumfa malo pokvari... I to usred medijske „sezone kiselih krastavaca“, ako takvo nešto još postoji u sve zahuktalijem svetu.
Naravno, politički procesi, naročito oni koji se tiču zapletenih međuetničkih i međudržavnih odnosa (da sad na ovom mestu ne ulazimo u to šta jeste a šta nije država na brdovitom Balkanu, i ko je taj ko u tome presuđuje) nisu tako jednostavni i tako personalizovani, osim u duhovitim satiričnim stripovima i karikaturama. Dakle, ono što nam može izgledati kao dnevno nadgornjavanje samo je jedna etapa u istorijskim procesima dugog trajanja. A ti se procesi ne mogu okončati pukom dobrom (ili zlom) voljom upletenih (mada je ona neophodan sastojak procesa), nego samo tako što će stvari dobiti nekakav održiv oblik.
Hajde da ovo isto kažemo jednostavnije. Svim lepim rečima i nadanjima uprkos, a baš kako smo i na ovom mestu bezbroj puta upozoravali, Srbija se ne može nadati istinskom ulasku u evrointegracijski proces sve dok je obeležena kao država nedefinisanih spoljnih granica, samim tim i radikalno nedefinisanih, nesigurnih i nestabilnih odnosa sa okruženjem. Ako na trenutak i ostavimo po strani obespokojavajuće ambivalentan odnos zvaničnog Beograda prema Republici Srpskoj u Bosni i Hercegovini (a ta RS je direktno čedo one politike kojoj je pravosnažno presuđeno u oba međunarodna suda smeštena u Hagu!), trajna konfuzija oko Kosova - kao nečega što iz jednog ugla jeste, a iz drugog nije u Srbiji - naprosto nije dugoročno održivo stanje, a ponajmanje je nešto što je moguće zamrznuti kao status quo na neodređeno vreme, pa još očekivati da će Srbija, u tako difuznom stanju, biti raširenih ruku primljena u Evropsku uniju, koja i bez ovakvih balkanskih etničkih glavolomki ima sasvim dovoljno strukturalnih problema. Države koje ne mogu iscrtati ni sopstvene granice, a da na to relevantne adrese nemaju ozbiljan amandman, naprosto nije osposobljena za ovako suptilnu formu političko-ekonomsko-pravne asocijacije. Delimičan izuzetak u tome bio je Kipar, ali ne bi se reklo da je bilo kome u Evropskoj uniji do ponavljanja tog iskustva; na stranu i to što je ono sa kosovskom situacijom samo jako, jako uslovno uporedivo.
Grafit u Beogradu - ilustracija
Pogledajmo stvari još konkretnije. Nema sumnje da je aktuelnu situaciju oko Jarinja i Brnjaka (koji su „granični prelazi“, ili „administrativni punktovi“, zaokružite ispravan odgovor) neposredno zakuvala zvanična Priština, ali cela ta stvar nije bez istorije i nije „pala s Marsa“. Jasno je da se tu radi i o politički-simboličkom i o sasvim konkretnom, materijalno-opipljivom pitanju, tačnije, celom kompleksu pitanja, koja se trenutno prelamaju preko tih tačaka, a neki drugi put će se prelamati negde drugde, i tako do u lošu beskonačnost, sve dok se konačno ne ponudi istinsko, celovito rešenje. Ta pitanja možemo ovde prigodno svesti na dva ključna: 1. da li je Kosovo država? 2. da li je „sever Kosova“ integralni deo Kosova, ili je u nekakvom eksteritorijalnom statusu, direktno „prikačen“ na Beograd? I do kada će tako biti, i kako (i čime?) će se takvo stanje održavati a da se ne poništi svaka nada u „evrointegracijski“ potencijal Srbije?
U redu, znamo šta kaže zvanična beogradska doktrina, upravo iznova potvrđena Deklaracijom Skupštine Srbije. Ali, ako je na prvo pitanje odgovor nedvosmisleno negativan, onda se ne možete doveka praviti da ne čujete kako vas pitaju sa svih strana - pa evo, čak i Tomislav Nikolić - da se konačno izjasnite šta to zapravo znači po svojim konsekvencama, to jest, jeste li ozbiljno svesni da tako nećete ali baš nikada i nikako u EU, a da alternativnu strategiju zapravo nemate, štaviše, tvrdite da vam nije ni potrebna? A ako je na početak drugog pitanja odgovor takođe odrečan, znači li to da stojite iza stvaranja još jedne „Republike Srpske“ na jugu, i šta uopšte mislite da uradite s njom, a bogme i sa Srbijom koju ste joj „priheftali“, kao što je Slobodan Milošević svojevremeno Srbiju de facto pripojio i žrtvovao tzv. zapadnim srpskim zemljama? Dobro, vi nećete da ratujete za nju, i ta je razlika fundamentalna, ali nije i dovoljna da da relevantan odgovor na postavljena ključna pitanja oko „evropske budućnosti“ Srbije.
Sve dok se nema snage za suvisle odgovore na ova pitanja, pribegavaće se ispraznim Deklaracijama, zakasnelim odjecima „doktrine Jeremić“, kao jalovog antiodgovora na suštinske probleme savremene Srbije. Naravno, i to je bolje nego da se ubija i gine za fantomske projekte, ali se tako ipak ne izlazi iz zaklona političke i istorijske sterilnosti na čistinu, na svež vazduh, na mesto odakle se može krenuti nekuda. A kad-tad će se morati krenuti napred, i to je istorijska odgovornost baš ove generacije političara u Srbiji.
Naravno, politički procesi, naročito oni koji se tiču zapletenih međuetničkih i međudržavnih odnosa (da sad na ovom mestu ne ulazimo u to šta jeste a šta nije država na brdovitom Balkanu, i ko je taj ko u tome presuđuje) nisu tako jednostavni i tako personalizovani, osim u duhovitim satiričnim stripovima i karikaturama. Dakle, ono što nam može izgledati kao dnevno nadgornjavanje samo je jedna etapa u istorijskim procesima dugog trajanja. A ti se procesi ne mogu okončati pukom dobrom (ili zlom) voljom upletenih (mada je ona neophodan sastojak procesa), nego samo tako što će stvari dobiti nekakav održiv oblik.
Srbija se ne može nadati istinskom ulasku u evrointegracijski proces sve dok je obeležena kao država nedefinisanih spoljnih granica, samim tim i radikalno nedefinisanih, nesigurnih i nestabilnih odnosa sa okruženjem.
Hajde da ovo isto kažemo jednostavnije. Svim lepim rečima i nadanjima uprkos, a baš kako smo i na ovom mestu bezbroj puta upozoravali, Srbija se ne može nadati istinskom ulasku u evrointegracijski proces sve dok je obeležena kao država nedefinisanih spoljnih granica, samim tim i radikalno nedefinisanih, nesigurnih i nestabilnih odnosa sa okruženjem. Ako na trenutak i ostavimo po strani obespokojavajuće ambivalentan odnos zvaničnog Beograda prema Republici Srpskoj u Bosni i Hercegovini (a ta RS je direktno čedo one politike kojoj je pravosnažno presuđeno u oba međunarodna suda smeštena u Hagu!), trajna konfuzija oko Kosova - kao nečega što iz jednog ugla jeste, a iz drugog nije u Srbiji - naprosto nije dugoročno održivo stanje, a ponajmanje je nešto što je moguće zamrznuti kao status quo na neodređeno vreme, pa još očekivati da će Srbija, u tako difuznom stanju, biti raširenih ruku primljena u Evropsku uniju, koja i bez ovakvih balkanskih etničkih glavolomki ima sasvim dovoljno strukturalnih problema. Države koje ne mogu iscrtati ni sopstvene granice, a da na to relevantne adrese nemaju ozbiljan amandman, naprosto nije osposobljena za ovako suptilnu formu političko-ekonomsko-pravne asocijacije. Delimičan izuzetak u tome bio je Kipar, ali ne bi se reklo da je bilo kome u Evropskoj uniji do ponavljanja tog iskustva; na stranu i to što je ono sa kosovskom situacijom samo jako, jako uslovno uporedivo.
Pogledajmo stvari još konkretnije. Nema sumnje da je aktuelnu situaciju oko Jarinja i Brnjaka (koji su „granični prelazi“, ili „administrativni punktovi“, zaokružite ispravan odgovor) neposredno zakuvala zvanična Priština, ali cela ta stvar nije bez istorije i nije „pala s Marsa“. Jasno je da se tu radi i o politički-simboličkom i o sasvim konkretnom, materijalno-opipljivom pitanju, tačnije, celom kompleksu pitanja, koja se trenutno prelamaju preko tih tačaka, a neki drugi put će se prelamati negde drugde, i tako do u lošu beskonačnost, sve dok se konačno ne ponudi istinsko, celovito rešenje. Ta pitanja možemo ovde prigodno svesti na dva ključna: 1. da li je Kosovo država? 2. da li je „sever Kosova“ integralni deo Kosova, ili je u nekakvom eksteritorijalnom statusu, direktno „prikačen“ na Beograd? I do kada će tako biti, i kako (i čime?) će se takvo stanje održavati a da se ne poništi svaka nada u „evrointegracijski“ potencijal Srbije?
U redu, znamo šta kaže zvanična beogradska doktrina, upravo iznova potvrđena Deklaracijom Skupštine Srbije. Ali, ako je na prvo pitanje odgovor nedvosmisleno negativan, onda se ne možete doveka praviti da ne čujete kako vas pitaju sa svih strana - pa evo, čak i Tomislav Nikolić - da se konačno izjasnite šta to zapravo znači po svojim konsekvencama, to jest, jeste li ozbiljno svesni da tako nećete ali baš nikada i nikako u EU, a da alternativnu strategiju zapravo nemate, štaviše, tvrdite da vam nije ni potrebna? A ako je na početak drugog pitanja odgovor takođe odrečan, znači li to da stojite iza stvaranja još jedne „Republike Srpske“ na jugu, i šta uopšte mislite da uradite s njom, a bogme i sa Srbijom koju ste joj „priheftali“, kao što je Slobodan Milošević svojevremeno Srbiju de facto pripojio i žrtvovao tzv. zapadnim srpskim zemljama? Dobro, vi nećete da ratujete za nju, i ta je razlika fundamentalna, ali nije i dovoljna da da relevantan odgovor na postavljena ključna pitanja oko „evropske budućnosti“ Srbije.
Sve dok se nema snage za suvisle odgovore na ova pitanja, pribegavaće se ispraznim Deklaracijama, zakasnelim odjecima „doktrine Jeremić“, kao jalovog antiodgovora na suštinske probleme savremene Srbije. Naravno, i to je bolje nego da se ubija i gine za fantomske projekte, ali se tako ipak ne izlazi iz zaklona političke i istorijske sterilnosti na čistinu, na svež vazduh, na mesto odakle se može krenuti nekuda. A kad-tad će se morati krenuti napred, i to je istorijska odgovornost baš ove generacije političara u Srbiji.