Hapšenje Gorana Hadžića: Krušedolski rastanak

U jednom trenutku činilo se da je taj spisak beskonačan, a njegovo „raščišćavanje“ nedostižno. Ipak, spisak je zaključen i iscrpen: Republika Srbija više ne „duguje“ međunarodnoj pravdi ni jednog optuženika za ratne zločine. Onaj poslednji koji je nedostajao, Goran Hadžić, uhapšen je, po rečima predsednika Borisa Tadića, jutros u 8.24 h – preciznost dostojna trilera – u ili kod sremskog sela Krušedol, na obroncima Fruške Gore. Lepo mesto za sakrivanje, još lepše za mirnu kontemplaciju o tome šta te je uopšte dovelo tu gde jesi, da budeš odmetnik za kojim, virtuelno, traga ceo svet i koji nije dobrodošao nigde, osim u jednoj ćeliji u Sheveningenu. Verovatno ćemo ubrzo saznati je li Hadžić tako korisno utrošio vreme sakrivanja, ili ipak nije osetio tu „zamornu“ potrebu za preispitivanjem. Sudeći po onome što o njemu znamo od ranije, a sudeći i po upečatljivim „performansima“ nekih njegovih haških kolega, poput Ratka Mladića, teško da se možemo nadati tome.

Kako god bilo, to su sada već samo Hadžićevi računi, koje će on već nekako da plati pred ljudskim sudovima. Što se Srbije tiče, hapšenje Gorana Hadžića je okončanje jednog posla koji sigurno sam po sebi nije dovoljan da Srbiju izbavi od lošeg nasleđa devedesetih, ali bez čijeg uspešnog okončanja ni bilo koji drugi posao ne može dati rezultata. Prostije rečeno, bez svih haških optuženika u pritvoru, svaka je priča o „evrointegracijama“ Srbije bila tek slatkorečiva opsena. Sa privođenjem tog posla kraju, Srbija može ne da se odmara na lovorikama, nego tek da počne da se suočava sa svojim pravim problemima... Ne zvuči podsticajno, možda čak ni utešno kada se to ovako kaže, ali tako vam je to kada jedna zemlja utroši više od decenije na duboko, temeljito i svestrano propadanje: iz toga se ne možete izvući pukom voljom i odlukom, jer su se problemi samo nagomilavali. U međuvremenu je „iskočilo“ Kosovo, problem suštinski nedefinisanog odnosa Beograda prema integritetu Bosne i Hercegovine, kao i milion i jedan unutrašnji strukturni problem same Srbije. Biće posla za još mnogo godina, ali opet, vredi napomenuti da je uspešno završavanje „haške priče“ jedan od onih procesa bez kojeg bi Srbija trajno ostala u nekoj vrsti, možda neformalne, ali svejedno vrlo jake međunarodne izolacije, svojevrsne „tihe izopštenosti“ iz koje bi svaka priča o plovidbi ka dalekom kopnu članstva u Evropskoj uniji bila tek loš vic.
Dvadeseti juli 2011. zato jeste veoma dobar dan za Srbiju, za region i za elementarno osećanje pravde među ljudima: treba samo pogledati neki od starih televizijskih snimaka arogantnog „gospodara rata“ Gorana Hadžića – ma koliko njegova rola bila sporednija od nekih drugih; to nipošto ne znači da je u celoj priči nedužan i nevažan – da se shvati koliko je značajno, ne samo za „obračun sa prošlošću“, nego za uspostavljanje suvisle i održive budućnosti ovog prostora, da takvim ljudima više nikada ni jedan jedini ljudski život ne bude prepušten na milost i nemilost. A za Srbiju je najvažnije da postane politički, pravno i etički nezamislivo da više ikada stane iza suludih i neminovno krvavih projekata „velikonacionalne“ provenijencije.

Goran Hadžić nikada nije imao simboličku i političku težinu jednog Radovana Karadžića ili Ratka Mladića, ali je ipak tokom rata bio Karadžićev „kolega“: „predsednik“ jedne paradržavne tvorevine zvane Republika Srpska Krajina, uspostavljene na tlu međunarodno priznate Republike Hrvatske. Sama ta bizarna tvorevina načinom svog nastanka i svojim oblikom štošta je govorila o prirodi srpske strane ratova za postjugoslovensko nasleđe. Teritorije na kojima se protezala bile su one u kojima je, to je van spora, živelo dosta etnički srpskog stanovništva, ali su one tokom ratnih operacija sistematski i temeljito etnički očišćene od preostalih Hrvata, koji su u mnogim od tih mesta do rata predstavljali relativnu ili apsolutnu većinu. Na taj način stvorene su, ognjem i mačem, „srpske oblasti“, koje, je li, jedva čekaju da se pridruže matici Srbiji, mada pod pseudonimom neke nove Jugoslavije, u čijem sastavu neće biti Hrvatske, ali će Goran Hadžić i drugi takvi kao on na terenu odrediti kolika će biti ta postjugoslovenska Hrvatska, to jest, biće onolika koliko se oni udostoje da im ostave, nakon što se namire. Ako vam ovo zvuči kao ideologija trivijalnog siledžijstva, to je zato što to i jeste ideologija trivijalnog siledžijstva, plitkoumna i kratkotrajna. Takva je ideologija prirodno tražila baš ovakav profil terenskih izvršilaca kakav je bio i sam Hadžić, predratni šef seoskog magacina.

Sama se „Republika Srpska Krajina“, kad je pogledate na mapi, doimala kao nekakav arhipelag usred kontinenta, jer se sastojala od tri međusobno nepovezane oblasti, bez ičega nalik na teritorijalni kontinuitet: oblast Istočne Slavonije i Baranje, iz koje je i sam Hadžić, naslanjala se teritorijalno na Srbiju, a Zapadna Slavonija i Kninska Krajina sa Banijom i Kordunom naslanjale su se na sličnu, mada masivniju i, pokazaće se, dugotrajniju tvorevinu etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini, na Republiku Srpsku. Ta je ekscentrična teritorijalna fikcija RSK potrajala oko četiri godine, a kada se raspršila (što ni jednog momenta nije bilo pod sumnjom!), što akcijama Bljesak i Oluja, što „mirnom reintegracijom“ Istočne Slavonije i Baranje u sistem Hrvatske, a najviše pukom „podmuklim dejstvom geografije“, Goranu Hadžiću je preostalo samo da se povuče u Srbiju, valjda verujući da ju je toliko „zadužio“ da će tu imati apsolutnu zaštitu pred krivičnom odgovornošću. Možda bi tako i bilo da nema Tribunala: mnogi bi se lokalni „gospodari rata“ zauvek baškarili na slobodi. To treba uvek imati na umu kad god upućujemo, neretko sasvim opravdane, kritike na rad Tribunala: njemu je lako naći hiljadu mana i propusta, ali bez njega baš ništa na postjugoslovenskim prostorima ne bi bilo bolje nego što jeste, naprotiv.

O tome će Goran Hadžić moći da razmišlja u dugim noćima uz Severno more. Na ovoj tački, hapšenjem u pitoresknom Krušedolu, njegova sudbina i sudbina Srbije napokon se rastaju. Za oboje bi svakako bilo bolje da se nikada nisu ni sastajale.