Radost, kiselost i ostala demagogija

Sve ovo što se događa u danima nakon hapšenja Ratka Mladića sasvim je rutinska i do u detalj predvidiva dinamika, ili možda izostanak prave dinamike: niko nas tu nije istinski iznenadio, ni pozitivno, ni negativno. Vlast je na licu mesta, u banatskom selu Lazarevu, uradila glavni posao, i to bez kakve brljotine ili kolateralne štete, i sada je sve što treba da čini to da ne gubi živce, i da posao privede kraju. To joj za sada odlično ide. Na drugoj strani, kao što smo i najavili u prethodnom tekstu, došlo je do izvesnih nemira i nereda, ali oni ni u kom slučaju i ni na koji način ne ugrožavaju vlast i poredak, niti mogu da „oslobode“ Mladića iz „kandži Zlog novog svetskog poretka“, ili kako se već zove aktuelni bauk u osebujnom rečniku ovdašnjeg političko-intelektualnog podzemlja.

Najveća opoziciona stranka, koja još vida rane nakon brodoloma sa grotesknim štrajkom glađu i žeđu Tomislava Nikolića, odlučila je – što je, u ovim okolnostima, takođe bilo sasvim očekivano – da drži „nizak profil“ i da se u celoj ovoj stvari oglašava samo koliko je baš sasvim neophodno. A to se oglašavanje zapravo svelo na pomalo komično „filozofiranje“ potpredsednika Aleksandra Vučića kako bi doduše i naprednjaci, da su na vlasti, hapsili Mladića jer se to, eto, mora, ali kako se tome ne bi radovali, kao što se – po Vučićevom „profajlerovskom“ uvidu – raduju demokrate i ostali iz vladajuće koalicije.

Zli jezici u Beogradu naveliko već razrađuju „alternativnoistorijski“ scenario šta bi bilo da su naprednjaci uhapsili Mladića: izlaze Nikolić i Vučić na konferenciju za štampu da saopšte Tužnu Ali Neophodnu Vest, a na licima im bolno-tragičan izraz kao da ih je spopala nesnosna zubobolja... Jeste, ovo zvuči kao sprdnja sa ozbiljnim stvarima, ali to zapravo nije ništa drugo nego konsekventno izvođenje naprednjačkih „mudrovanja“... U konačnici, svima je – uključujući i donedavnog begunca – sasvim svejedno da li će neko izručiti Mladića u Sheveningen sa širokim osmehom ili sa kiselim izrazom lica: bitno je da se ta epizoda napokon okonča, a Tadić je na sebe to preuzeo, i tu nema mesta retoričkom nadmudrivanju, to jeste veliki poen za njega, koji ništa neće moći da izbriše, ko god osvojio vlast ili pak ostao na vlasti nakon sledećih izbora.

Razume se da nas ni Šešeljevi radikali nisu ni najmanje iznenadili ni organizovanjem protesta, ni retorikom koja žestoko smrdi na sramne devedesete (najbolje godine njihovih, i samo njihovih života), ni mitingaškom ikonografijom, ali bogme ni nasiljem i neredima koji su pratili ovaj skup, i zapravo ga i okončali. To ne znači da su radikalski čelnici doslovno „organizovali“ nerede: njima je ipak u političkom interesu bilo da sve prođe mirno. No ipak, ova silna naknadna „iznenađenost i uvređenost“ Dragana Todorovića i ostalih radikalskih prvaka, i demagoško prozivanje nekakvih „režimskih provokatora“ koji da su tobože isprovocirali nasilje ne bi li tako oblatili časne radikale, takođe nema nikakvog smisla niti korespondencije sa realnošću. U to bi mogao poverovati samo neko ko je ovih dvadeset godina postojanja i delovanja Srpske radikalne stranke proveo negde izvan Sunčevog sistema.

Do nasilja je došlo jer je, u ovakvoj konstelaciji, do njega moralo doći: na skupovima radikala i sličnih političkih snaga prirodno se – to jest, po principu „izbora po srodnosti“ – okupljaju mlađi, destruktivnom i neiživljenom energijom nabijeni muškarci, pripadnici ekstremno desničarskog političkog podzemlja, kriminalnih bandi i navijačkih hordi (ako je prvo, drugo i treće uopšte moguće strogo razgraničiti, a nije), a takva gomila ne izlazi na ulicu zato da bi se koncilijantno raspravljala sa uvaženom gospodom neistomišljenicima, nego zato da bi lomila, palila, razbijala i tukla. Na kraju krajeva, biti pristalica čoveka ozbiljno optuženog za krajnje ozbiljne zločine, a ne biti i načelno i praktično sklon nasilju, to je samo po sebi kontradiktorno. Zato nije uopšte nužno da radikali, ili bilo koja druga oficijelna politička stranka, „organizuju“ nerede: oni sasvim spontano i prirodno idu uz tu vrstu političkog opredeljenja i manifestovanja.

Nasposletku, nisu nas iznenadili ni odbrana i rodbina optuženog: oni sada pokušavaju da, pozivajući se na zdravstvene razloge, humanizam i renesansu, nekako odlože let aviona sa Mladićem ka Holandiji. Odlaganja, međutim, ne bi smelo biti: odlaganje je ionako trajalo šesnaest dugih godina.