Igra na simbole

Da politika, politički govor i politička imaginacija operišu, a bogme i manipulišu simbolima, kao i simboličkim značenjem i nabojem pojedinih događaja, ličnosti, mesta ili tema, nije ništa novo ni neobično. Teško je i zamisliti politiku koja bi bila sasvim „desimbolisana“. Nevolje počinju, međutim, ako manipulacija simbolima postane sama sebi svrhom i opravdanjem, to jest, ako se od stvarne ili tobožnje simbolike više ne raspoznaje ni elementarna stvarnost. Politička scena Srbije nudi preobilje ilustracija, dve su ovih dana u žiži pažnje.

Prošlonedeljna međunarodna Konferencija o bezbednosti, održana u Beogradu, u javnosti je prozvana „NATO konferencija“, i svaki napor predstavnika aktuelne vlasti da ospore taj neformalni naziv pokazuje se uzaludnim: u izvesnom, suštinskom smislu, to je ionako donekle tačno; u formalnom baš i nije, ali ljudi ionako više vole da veruju u ono što više odgovara njihovim predstavama, bez obzira na to da li gledaju potzitivno ili negativno na samu konferenciju, pa i na eventualno članstvo Srbije u NATO-u. To je nešto kao sa „Operacijom ’Milosrdni anđeo’“. Oružana intervencija NATO saveza iz 1999. nikada se tako nije zvala, ali to ništa ne vredi: jednom manipulativno stvorena slika ukorenila se dublje od svake istine, pojam nad kojim je svaki dežurni rodoljub odironisao i otkukao sasvim je „izmišljen“, ali je postao stvarniji od stvarnog: eto, tako simboli jedu činjenice.

„Patriotska“ opozicija iskoristila je, dakle, pomenutu konferenciju za demonstracije i prikupljanje poena na dežurnu temu „Srbija neće u NATO koji nas je ’milosrdno’ bombardovao, a izdajnici na vlasti je tiho uvlače u taj savez“. Je li to istina? Vlast kaže da nije. Ali istovremeno kaže – ne samo kroz glas ministra odbrane – da Srbija teško da može na duži rok da ostane izvan „evroatlantskih integracija“, a sve i ako bi mogla, bilo bi to na njenu štetu. Dakle, „nije tačno, a i da jeste, pa šta onda?“ I to je jedna vrsta manipulativnog taktiziranja, koja doduše može da bude i korisna, ali samo ako se ne pretaktizira. Tada puka simbolika bez sadržaja opet pojede stvarnost.

Drugi primer dolazi nam iz neproglašene, ali već sveprisutne predizborne kampanje. Stranka G 17 plus, koja je „simbolički“ u Vladi, a „stvarno“ gotovo da i nije nakon „disciplinskog izgona“ njenog lidera Mlađana Dinkića sa ministarske pozicije, oformila je neobičnu predizbornu „konfederaciju“ malih stranaka i lokalnih političkih barona iz gradova i regija širom Srbije, nazvala je Ujedinjeni regioni Srbije (URS), i nudi se budućim biračima kao novoprogledali propovednik sveopšte decentralizacije, koja najednom postaje univerzalna panaceja za sve boljke inače uistinu sklerotičnog ekonomsko-finansijskog sistema Srbije, još u velikoj meri ustrojenog po miloševićevskoj mustri. A sećamo se valjda da je Slobodan Milošević još pre dvadesetak godina drastično, do potpunog apsurda birokratski i samodržački centralizovao Srbiju, i to uz tadašnju veliku podršku masa, zaplašenih baukom „cepanja Srbije“.

Nije sporno da u toj neobičnoj URS-ovskoj političko-predizbornoj konfederaciji ima iskrenih i ozbiljnih zagovornika sistematske (i, dakako, suvisle) decentralizacije, ali je nemoguće oteti se utisku da se na makronivou radi o nečemu drugom, tj. ponovo o „igri simbola“. Dinkiću i ekipi naprosto je potrebna jaka tema, retorički adut po kojem će biti prepoznati i izdvojeni unutar političkog spektra za naredne izbore. Istovremeno, u devastiranoj i pauperizovanoj zemlji kakva je savremena Srbija, mnogi autoterapeutski traže „dežurnog krivca“ za sopstvene muke. Pošto su spoljni krivci (susedni narodi i države, Amerika, Nemačka, Brisel, Vatikan, „zelena transverzala“...) prilično istrošeni kao motiv, i mogu da uzbude još samo pristalice tvrde desnice, masovna politička imaginacija okreće se ka „unutrašnjim krivcima“, gde se na prvom mestu raspoznaje onaj simbolički „Beograd“ (dakle, ne kao stvarni grad na ušću Save u Dunav nego kao mesto stolovanja državnih organa), koji tako najednom postaje kriv za sve. Ako nemate para – „Beograd“ vas pljačka. Ako nemate posla – „Beograd“ vam ga ne da. Ako nemate perspektive – eno je u „Beogradu“, gde je uzurpira neko drugi. Srećom, tu smo sada mi da vam je vratimo, i to pravo na kućnu adresu...

Nema ničega lošeg u operisanju simbolima u političkom nadmetanju, uz jedan mali amandman: nekako je ipak neophodno da ta simbolika u bitnome korespondira sa stvarnošću. Šta biva kada nije tako, najbolje pokazuju uspon i pad Slobodana Miloševića, čoveka koji je stvarnu Srbiju žrtvovao imaginarnoj, i još poživeo i umro u uverenju kako ga baš to čini najboljim patriotom.