Ponekad je ono što se ne dogodi od dalekosežnijeg značaja od onoga što se dogodilo: recimo, prošlog vikenda u Beogradu nije bilo Parade ponosa, a samim tim ni nasilnih „kontraparada“ koje su najavljivane, i to što se nije dogodilo možda će nam više reći o trenutnom stanju srpskog društva nego ono što bi se eventualno dogodilo – da se dogodilo. Možda zvuči zapetljano i „metafizički“, ali je zapravo prilično jednostavno.
Država je „zabranila sva rizična okupljanja“, i neće biti ništa novo ni originalno ako kažemo da je to poraz, pa i poniženje Ustava, zakona i svih demokratskih institucija Republike Srbije, od predsednika i Vlade, preko ministarstva unutrašnjih poslova pa do svakog građanina koji je – bez obzira na sve legitimne svetonazorske razlike - odan suštinskim vrednostima demokratske republike. To je, uostalom, bilo jasno i pre nego što se zabrana dogodila, ali sama ta „jasnoća“ nije zabranu sprečila. Samo ju je, nekako uzalud, obesmislila. To nas, recimo, uči da činjenica da je nešto besmisleno i štetno uopšte još ne znači i da to nešto neće postati stvarnost.
Tamo gde nema države, u nekom iole ozbiljnom i pouzdanom smislu, tamo ispražnjen prostor vlasti popunjava prvi ko stigne, ko poželi i ko se usudi. Istorija potvrđuje da se gotovo uvek radi o najgorima među nama.
Osećaj gorčine, nemoći i poniženja koji ovih dana dele mnogi građani Srbije nije samo trenutna emotivna reakcija, a još manje je stvar nekakvog inadžijskog nadgornjavanja, u kojem je, eto, država izgubila (ili je, po tumačenjima smehotresnih optimista, „popustila jer je pametnija“) od nasilničkih grupa i svakojakog političko-kriminalnog podzemlja. Ne, radi se o fundamentalnijoj stvari. Reklo bi se da smo, sasvim poniženi i postiđeni tolikim kukavičlukom, neodgovornošću i otvorenom glupošću političke elite, gledali svojevrsnu reprizu ili barem parafrazu jednog mračnog događaja koji je u znatnoj meri obeležio propast one prve, Đinđićeve „petooktobarske“ demokratske republike. U pitanju je famozna „pobuna Jedinice za specijalne operacije“, a koja tek sada, skoro deset godina kasnije - i hajde da verujemo da to nije deo neke predizborne iznudice - počinje da dobija nešto nalik na policijski, a valjda i pravosudni epilog. Koji će, čak i da bude optimalan, biti odviše jadna uteha za dugoročnu štetu koju je puč proizveo ovom društvu. Tada je, sećamo se, nekoliko stotina mahom priučenih „komandosa“ naprosto držalo u šaci celu jednu državu i njenu demokratski izabranu izvršnu vlast. Ljudi koji vode računa o elementarnim političkim i istorijskim zakonitostima govorili su i tada, u „realnom vremenu“, da je to nedopustivo, protivustavno i pučističko ponašanje koje mora biti suzbijeno i onemogućeno na svaki zakonit način ako se želi očuvati ustavni poredak, ali uzaman. Vlast je odlučila da popusti, bizarno impresionirana „silom“ koja svakako nije izmišljena, ali je realno mnogo manja nego što se to uplašenim ljudima čini (kako se, uostalom, videlo i u „Sablji“, ali tragično prekasno!). Onog trenutka kada je pučistima priznata neka vrsta legitimiteta, kada ne samo da nisu kažnjeni po zakonu nego im je dopušteno da ureduju po državi i njenim najosetljivijim institucijama, zapravo je bila slomljena kičma Đinđićevoj i DOS-ovoj vlasti. Sve što se dogodilo posle samo je bila puka egzekucija, logično dovršenje jednog već neumitno uznapredovalog procesa institucionalne degeneracije. A nije moralo tako da bude. Bojeći se da izgubi i rizikuje nešto, tadašnja je vlada izgubila – sve. To je i tada mnogima bilo jasno, a sada je, ovako retrospektivno, valjda već jasno svima. Osim, naravno, onih kojima je u neposrednom interesu da im to kobajagi ne bude jasno.
Anti gej protest u centru Beograda, 10. oktobar 2010.
Istorija je, dakako, previše složena da bi se događanja u sadašnjosti mogla tumačiti preko odviše doslovnih i pravolinijskih analogija sa nekim dešavanjima u prošlosti. Ali, naši vlastodršci kao da su odabrali da spokojno otputuju u drugu krajnost, i da zamisle da ih nedavna prošlost ne može i nema baš ničemu naučiti. Ta se greška može – ne tvrdim i da mora – pokazati fatalnom, ne tek po sadašnju vladu (to po sebi i ne bi bilo neka šteta, a i prirodno je da se vlade smenjuju), nego po narav i strukturu kakvog-takvog demokratskog poretka (i civilizacijskih standarda). Koji neminovno gubi autoritet i uverljivost ako ostavi utisak nemoći pred bilo čim, a kamoli pred uličnim huliganima, kriminalnim gangovima i političkim ekstremistima – što su, inače, samo tri najuočljivije varijante suštinski, a neretko i personalno jedne te iste patološke društvene pojave.
Zato je, kako je upozoravano na vreme i sve vreme, cela priča oko „Gej parade“ mnogo „veća“ od samog svog povoda, i to bi obe „zaraćene“ strane trebalo da znaju. Nasilnici, koji su zabeležili tri boda u gostima, toga su i te kako svesni, pa s razlogom slave. Država je rešila da, nakon što je obrukala sebe samu i ponizila svakog pojedinačnog greađanina koji veruje u elementarne demokratske principe, zabije glavu u pesak ispraznih fraza i bednih demagoških izgovora, iz kojih prosto vrišti potpuna neverodostojnost. Država je, kroz svoje institucije, dakle, pokazala da jedva da i postoji. A tamo gde nema države, u nekom iole ozbiljnom i pouzdanom smislu, tamo ispražnjen prostor vlasti popunjava prvi ko stigne, ko poželi i ko se usudi. Istorija potvrđuje da se gotovo uvek radi o najgorima među nama.
