Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
"Eufemistički nazvano "uređivanje odnosa sa Kosovom" naprosto je uslov svih uslova", piše Teofil Pančić.
Ukazivanje Ratka Mladića u našoj istoriji nesumnjivo je bilo tragedija za sve, čak i za njega, a najviše za njegove žrtve; novo bi moglo da bude farsa u kojoj on odavno ne režira ništa
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ide u Sarajevo, kažu prvi put posle pet-šest godina.
"Javnost i celu Srbiju koja obitava izvan Dvora niko ništa ni ne pita, ona je svedena na smoždenu publiku jedne sve zaumnije farse."
Razume se da Vučić nije odoleo da nas kroz najnoviju krizu ili veštački izazvanu buru u čaši vode ne provede lično kao nekakav samopostavljeni Vergilije, piše Teofil Pančić
"Ovo stalno klackanje Srbije između Evropske unije ("kojoj težimo") i Rusije ("koju volimo") odavno podseća na lošu melodramu."
Alhemija pretvaranja radnika u Srbe odavno slabo deluje, ali je nevolja u tome što ne radi ni u obrnutom pravcu: kad su Srbi poželeli da se vrate među radnike, ispostavilo se da uglavnom nemaju gde da se vrate.
Daleko od toga da samit u Trstu ne treba pozdraviti, samo što nas iskustvo opominje da se njegovim rezultatima ne nadamo pre nego što ih vidimo, jer su ovdašnje političke elite, upravo na trajno nerešenim kofliktima izgradile ceo svoj simbolički politički kapital, piše Teofil Pančić
Premijerka Ana Brnabić izjavila je za Bloomberg da će Srbija, ako bude primorana da bira imeđu Evropske unije i Rusije, „izabrati Evropsku uniju“. Izjava je zapalila poltičku scenu Srbije, reklo bi se i da je uznemirila mnoge u vlasti.
Daleko smo od „istorijskog“ sagledavanja mandata Ane Brnabić jer ovaj još nije ni počeo, ali hajde da se za početak složimo da i mnogo besperspektivnije izgledajući politički „slučajevi“ od Ane Brnabić zaslužuju fer šansu.
"Operacija Brnabić" je postavljena i mora se priznati da u toj postavci ima neke veštine. Druga je stvar da li tu ima ičega dobrog sa stanovišta javnog interesa. Treća je stvar koliko je Brnabićeva svega toga svesna, a ako jeste – zašto i iz kakve vrste motiva na sve to pristaje.
Na pitanja novinara ko su uopšte ljudi koji su „održavali red“ na ulicama oko zgrade u kojoj je Vučić polagao zakletvu tako što su novinare onemogućavali da rade, a građane da nenasilno izraze svoj protest (gotovo je isključeno da se radi o profesionalnim pripadnicima policije), nije se osetilo ponukanim da odgovori ni Ministarstvo unutrašnjih poslova, ni vodeći ljudi vladajuće stranke.
Možda bi čitava priča oko (ne)skandalozne (ne)dodele nagrada jednog čuvenog pozorišnog festivala ostala unutar geta kulturnih rubrika i uopšte „kulturne javnosti“, da nije nekih elemenata više nego pogodnih za nastanak svojevrsne političke intrige, piše Teofil Pančić
Po svemu što znamo i po svemu što je logično, ako ne i neizbežno zaključiti, predsednik Vučić će ujedno biti i premijer Vučić, ali preko svog impersonatora; štaviše, i ministri u Vladi biće suštinski Vučićev izbor i on će jedini posedovati daljinski upravljač za njih, s odgovarajućom šifrom i punom baterijom
Razmena balkanskog muškaračkog junačenja, čikanja, izazivanja, nadgornjavanja i ostalog ritualnog verbalnog smeća koje jako podseća na zađevice fudbalskih navijača (oblast u kojoj se Vučić dobro snalazi i najbolje se oseća) okupirala je skoro ceo politički prostor.
Dobro je što je Ministarstvo prosvete Srbije saopštilo da se o narečenoj „antidarvinovskoj“ inicijativi neće ni raspravljati jer, zaista, o čemu bi se tu tačno uopšte raspravljalo? Manje je dobro što je jasno da ovaka inicijativa ipak nije tek ekscentričan čin grupice čudaka, nego prodoran signal iz samog srca mejnstrima.
U dizanju moralne panike i upadljivom solidarisanju sa svojim južnim političkim partnerima, koji se pokazuju kao verovatno opasne, svakako degutantne, ali u nekom dubljem smislu trivijalne političke siledžije, Vučićeva vlast otkriva kao na dlanu sopstvene strahove, lošu savest, bojazni i demone koji je proganjaju
Ako bi represije bilo, ona bi mogla označiti ili prirodnu smrt protestnog talasa zabasalog u opskurnost prevratničkog ponašanja nepraćenog realnim društvenim kontekstom koji ga okružuje ili, naprotiv, tačku njegovog burnog prerastanja u nešto mnogo veće, ozbiljnije, opasnije po one protiv kojih se demonstrira.
Da li je Deveti mart srušio i da li je uopšte mogao da sruši Miloševićev režim? Naravno da ga nije srušio i da to nije ni mogao, ali je bio prvi stvarno krupan korak u tom pravcu. Treba to, kao korisnu lekciju iz novije istorije, da znaju i mlađani demonstranti, a za Vučića ne brinite, on to odlično zna.
Jedan je pobedio, drugi nije izgubio, treći će morati da raspiše konkurs za smisao svog uspeha, ostali su (ne)slavno potonuli. Tako bi mogao da glasi kratak rezime nedeljnih predsedničkih izbora u Srbiji. I što je najbizarnije, svi rezultati su negde sasvim logični, mada to ne znači nužno i „dobri“.
Učitajte više sadržaja...
