(Komentar *)
Uskršnji praznici su gotovi i svako se vraća, što jednom davno reče Slobodan Milošević, na svoj radni zadatak: Vlada i ukupna vlast Srbije, na čelu s čovekom koji je trenutno i premijer i predsednik (onaj koji je formalno još predsednik niti se čuje, niti se vidi) a ko zna šta će tek da bude, vraćaju se u kabinete – dobro, sam Vučić sigurno nije ni odlazio odatle, o čemu će nam rado podneti detaljan izveštaj, pun ljubavi i poštovanja prema sebi i divljenja prema sopstvenim vrlinama – a demonstranti, pretežno mladi, vraćaju se na ulice većih gradova. Doduše, ni oni nisu baš sasvim obustavljali rad tokom praznika, radio je bar tzv. hladni pogon.
Sada, dakle, svima sledi istina: svako će se sudariti sa svojim limitima. Za demonstracije će se u narednim danima pokazati da li smo najbolje od njih već videli, da li je elan splasnuo (a elan će prilično direktno zavisiti i od količine smisla, pravca i nade unetih u sadržaj protesta) i da li će se one ubuduće pretvarati u sve beznačajniju manifestaciju sve manjih grupa „čuvara vatre“, na koje će režim samo odmahnuti rukom, ili će, naprotiv, tek dobijati na zamahu i fokusu, pa ćemo ono viđeno do Uskrsa tretirati kao dečju fazu građanskog bunta, nakon koje tek sledi uzbudljivi pubertet, sazrevanje i sve po redu. Na tu mogućnost, ili opasnost, ukazuju i pomalo nejasne najave „radikalizacije protesta“, koje mogu biti i izazov vlasti da posegne za nekom formom represije.
Ako bi represije bilo, ona bi mogla označiti ili prirodnu smrt protestnog talasa zabasalog u opskurnost prevratničkog ponašanja nepraćenog realnim društvenim kontekstom koji ga okružuje ili, naprotiv, tačku njegovog burnog prerastanja u nešto mnogo veće, ozbiljnije, opasnije po one protiv kojih se demonstrira.
Potonja je mogućnost nevelika, ali će je vlast tretirati kao opasnost prvog reda, jer ovde imamo posla sa ljudima koji prvo pucaju, pa onda pitaju ko ide. Jednom su već gubili vlast pod pritiskom što izbornih glasova, što nezadovoljnika na ulicama, i sada preventivno čine baš sve da im se to više ne ponovi.
Bilo bi pravo čudo da se s demonstracijama postepeno ne dogodi onaj prvi scenario, dakle bilo naglog bilo postepenog hlađenja i odumiranja: koliko god da su im razumljivi uzroci, a i povod u vidu „sultanisanja“ Aleksandra Vučića, one su ipak samo ventil za pražnjenje nezadovoljstva, ako ne i duboke frustracije društvene manjine.
Možda je ta manjina i najbolje što ovo drušvo ima, ali je i dalje manjina. Dok ona ne preraste u makar relativnu, ali svakako odlučnu i vidljivu većinu, nema prave društvene promene; tome nas podučava i na to nas podseća istorija devedesetih, koje su bile okončane tek kada je nemali deo „tihe većine“ jasno otkazao poslušnost. Ovo što sada gledamo još je daleko od toga. Ta istina će se brzo pokazati, i zaboleće, naravno.
Na drugoj strani, i srpski Pantokrator kojem se sprema bizarno republikansko krunisanje moraće da se suoči s izvesnim neprijatnim spoznajama. Najpre, bekstvo na mnogo mirnije predsedničko mesto – što neće značiti i gubitak koncentracije vlasti u njegovim rukama, naprotiv – neće mu doneti ništa ni nalik spokojstvu, jer je društvena energija koja je pokrenuta izborima i postizbornim događanjima jedan nepovratan proces: može se neko vreme držati pod kontrolom i u nekoj vrsti izolacije, ali se ne može ubiti, osim na onaj apokaliptičan način koji bi ujedno označio i samoubistvo.
Osim toga, ovi su izbori dramatično ogoleli svu bezdanu prazninu strukture koju je Vučić izgradio oko sebe: tu, gotovo doslovno, nema živog čoveka. To su klonovi koji govore, lutke na koncu, ali tu ličnosti nema, a gde nema ličnosti nema ni mogućnosti postojanja ideje, kvaliteta, politike, bilo čega.
To je antielita, sterilna klika, ljudska masa nesposobna za naprednu samoreprodukciju koja uključuje stalno inoviranje i korigovanje u skladu s novim izazovima. S takvima se može vladati neko vreme, ali samo tehnički, u vidu održavanja osvojenih ili zatečenih pozicija, što je kratkovida politika koja se pre ili kasnije pokaže ranjivom, neotpornom na najbezazleniji virus.
Osim toga, način na koji je Klika sprovela izbore i omogućila krunisanje svog vođe potpuno je ogoleo prirodu unutrašnjeg poretka Vučićeve Srbije, to jest, osvetlio je tako jarko da se to dalo videti i s drugog kraja sveta, a ne samo odavde, kako nam se do sada neretko činilo.
Šta to znači? Samo to da će Vučić verovatno i ubuduće, dok je to potrebno, dobijati rutinske pohvale i tapšanja po ramenu od belosvetskih državnika i diplomata s kojima „radi poslove“, ali je u relevatnoj međunarodnoj javnosti on od sada pa nadalje tretiran kao tek nešto razblažena i provincijska varijanta evropskih i prievropskih autokrata, od Orbana i Kačinjskog pa do Erdogana i Putina.
Gotovo da nema relevantog medija u Evropi i Americi koji nije na ovaj način prikazao aktuelno stanje stvari u Srbiji, što znači da je gotovo s onom prethodnom, za mnoge u Srbiji iritantnom fazom, kad se većina posmatrača sa strane baš i nije udubljivala u unutrašnje prilike u Srbiji, zadovoljavajući se sedativnim frazama tipa „Vučić je proevropski orijentisan“.
Čak i kad bi to značilo nešto, a ne znači gotovo ništa, to više nikome bitnom neće biti dovoljno. Srbija kojoj će Aleksandar Vučić predsednikovati biće tretirana kao zemlja-problem, a ne zemlja-rešenje, uzor i ostrvo tzv. stabilnosti na iznova nestabilnom Balkanu. Što je, ako ništa drugo, mnogo bliže istini, a istina je ono što je u ovoj zemlji, obavijenoj gustom maglom mistifikacija, već predugo najdeficitarnije.
Demonstracije koje se valjaju ulicama srpskih gradova samo su simptom i najava tog novog stanja, i ako se naš novo-stari Svedržitelj nada da će ono biti okončano s njima, onda će mu tek predstojati prava iznenađenja i iskušenja.
Facebook Forum