(Komentar *)
U nedelju, drugog aprila uveče, Aleksandar Vučić je proglasio "pobedu čistu kao suza", zaključao Srbiju na pet godina i stavio ključ u svoj džep. Ili je tako bar bilo predviđeno da bude.
Sutradan je, međutim, izvesni građanin Milisavljević, student iz Beograda, pozvao građane na protest "protiv diktature", ili tako nekako, po svoj prilici ne očekujući da se bilo šta dogodi, ali – dogodilo se. I događa se i dalje, ne posustajući, za sada, ni brojem, ni intenzitetom. Što bi se reklo, neko je ilegalno napravio kopiju onog Vučićevog ključa, pa sad otvara šta i kad hoće.
Da li je to okupljanje bilo spontano? Oni koji tvrdo i duboko veruju da "u politici nema ničega spontanog" sažaljivo će vas pogledati ako u to verujete, razmišljajući kako da vam što nežnije kažu da ste idiot. Ta se ideja, naime, duboko protivi dominantnom verovanju u ovom delu sveta o tome kako ljudi, svet i život "stvarno funkcionišu", verovanju koje je najbolje utelovio famozni Ilija Čvorović, balkanski špijun volonter.
Pa opet, ko god u šta god verovao, krajnje je neubedljivo režimsko upiranje prstom u opoziciju, u "žute", u "Jankovića i Jeremića" u "DOS", u "bivši režim", i kako se već sve to ne naziva, kao inspiratore i organizatore građanskog bunta. Bunta protiv čega?
Ne protiv "rezultata izbora", kako ponavljaju režimski mediji, nego protiv sistematske uzurpacije zajedničkog javnog prostora i gotovo svih državnih i javnih resursa koja je dovela do toga da ti rezultati nisu ni mogli biti drugačiji.
To jest, da je opozicija bila u stanju da organizuje ovakav protest, ona bi to učinila odavno. Ali, nije bila u stanju: bila je isuviše zaokupljena vlastitim elementarnim političkim preživljavanjem. Kao i svi populistički režimi ovog tipa (Putinov, Erdoganov etc.), i Vučićev je opoziciju razmrvio, kompromitovao, demonizovao, razapeo na krst, stavio na rub ili s onu stranu zakona, saterao je u ćošak gde može da životari, ali ništa preko toga.
I taj posao je obavio vrlo uspešno: podatak da trojica sledećih najbolje plasiranih predsedničkih kandidata nakon Vučića ne pripadaju ni jednoj stranci, o tome govori sasvim dovoljno. Stranke u Srbiji, ako nisu u vladajućoj koaliciji – štaviše, ako se ne zovu Srpska napredna stranka – nemaju ni kapaciteta ni manevarskog prostora da učine bilo šta osim da prežive, mada ni to nije zagarantovano.
Zato je blisko zdravom razumu, otuda i istini, da ni stranke ni predsednički kandidati nisu mogli na ulice da izvedu građane, naročito one sasvim mlade. Radi se o grassroots inicijativi koja je vrlo lako mogla da propadne u anonimnosti i poslovičnoj hiperprodukciji mrtvorođenih internetskih kampanja – kako najčešće i biva – ali je ova dobro odrezonirala u pravi čas, i dogodilo se suprotno.
(RSE/Fotogalerija)
Osmi dan "Protesta protiv diktature"
Međutim, ako i nema prave "roditelje", zna li ovaj bunt kuda će, šta će sa samim sobom? Možda je, naime, nekome i simpatično napadno ograđivanje od politike i stranka, ali ova je masovna ulična pobuna politički čin par excellence, a to što je direktno konotirana s izborima, i to što su njegovi glavni zahtevi s njom ovako ili onako neposredno povezani, takođe govori da vera kako se bez jasnog političkog angažmana – koji može ali i ne mora biti stranački – može menjati bilo šta bitno u društvu, svedoči samo o dirljivoj naivnosti ili monumentalnom neznanju.
Kakav je mogući domet ovog aprilskog uličnog gibanja? Vučić ga za sada inteligentno pušta da se izduva samo od sebe, ne hraneći ga represijom (kao Milošević 1996-97.) a propagandno ga cipelareći iz svih oružja, samo pazeći da sve prođe bez direktnog ostrvljivanja na "divne mlade ljude" čiju čestitost i neiskustvo, naravno, zloupotrebljavaju neke zle i nevaljale opozicione, soroševske i ko zna još čije i koje (pitajte Čvorovića!) čike.
Oni koji osmišljavaju, ili nastoje da osmisle, sledeće korake decentralizovanog, nehijerarhijskog, u osnovi nepredvidljivog i gotovo nekotrolabilnog protestnog tela sa hiljadama tek uslovno "umreženih" glava, prisiljeni su uglavnom da prate događaje i reaguju na njih, a ne da ih kreiraju. U okolnostima "kidnapovane države" i društva utonulog u letargiju ili, pak, grčevitu borbu za lični materijalni opstanak, teško da može biti drugačije.
Biće mnogo veće čudo ako ovaj "ulični" pokret postigne svoje neposrdne ciljeve i zahteve, nego ako u tome ne uspe. Režimu je vrlo stalo do toga da ga neutrališe, ali tako da ga tiho demontira, a ne bučno slomi, jer samo tako će moći da polako i spokojno konsoliduje vlast i prevlast nad svim granama života u Srbiji, što mu je tvrda namera; zbog toga se, uostalom, Vučić i odlučio za kandidaturu koju je samo koji mesec pre odbacivao kao ludost i nešto što "ne dolazi u obzir".
Sve i da tako bude, to ne znači da je jalov i uzaludan ovaj građanski protestni talas, a koji je nastao i iz neke vrste frustracije novih, mladih naraštaja kritički raspoloženih svesnih građana, koja strukturom pomalo podseća na bes i očaj koji je u "manjinskoj" građanskoj Srbiji nastao nakon prvih višestranačkih izbora s kraja 1990. godine, kada je zavladalo masovno osećanje brutalne izručenosti lošoj beskonačnosti propadanja. I koji je porodio čuveni i kasnije mnogo mitologizovani "Deveti mart".
Da li je Deveti mart srušio i da li je uopšte mogao da sruši režim Slobodana Miloševića? Naravno da ga nije srušio i da to nije ni mogao (ne padajte na naknadne mistifikacije), ali je bio prvi stvarno krupan korak u tom pravcu. Treba to – kao korisnu lekciju iz novije istorije – da znaju i mlađani demonstranti, a za Aleksandra Vučića ne brinite, on to odlično zna.
Facebook Forum