(Komentar*)
Premijerka Ana Brnabić izjavila je za Bloomberg da će Srbija, ako bude primorana da bira imeđu Evropske unije i Rusije, „izabrati Evropsku uniju“. Izjava je zapalila poltičku scenu Srbije, reklo bi se i da je uznemirila mnoge u vlasti, koji su brže-bolje krenuli u kontrolu štete, ili bar u preventivno relativizovanje njenog značaja i značenja, veoma snažno podvlačeći da se u srpskoj spoljnoj politici baš ništa ne menja.
U isto je vreme opozicija, ova „patriotska“, zdušno napala premijerku iz celog svog arsenala – koji tako podseća na repertoar sadašnje vlasti iz „nereformisane“ faze - a ona druga opozicija, kojoj obično tepamo da je proevropska, ovu je izjavu ili prećutala ili je nastojala da je minimizuje i da je ne shvati ozbiljno.
U tome, doduše, možda i nije u krivu: Ana Brnabić tek treba da dokaže da je samostalan i relevantan politički faktor; tek od tog trenutka njene reči imaju nedvosmislenu težinu.
U svemu ovome, međutim, negde se zaturila ključna dilema: šta uopšte znači ta dihotomija „Evropske unije i Rusije“, oko čega konkretno Srbija treba da se opredeli – ili da se ne opredeli, kako se uzme – to jest, šta su ovde alternative, i postoje li one uopšte?
Šta Evropska unija jeste i šta simbolizuje, to je manje ili više svakome jasno, bar na bazičnom nivou. Šta je, međutim, „Rusija“ iz ove neobične jednačine? Šta ona traži, nudi, znači, predstavlja?
Evropska unija nudi, makar i u relativno (pre)dalekoj perspektivi, i Srbiji i ostalim zemljama tzv. Zapadnog Balkana punopravno članstvo. Šta u tom smislu nudi Rusija, i šta uopšte može da ponudi?
Ne može se biti „član“ Rusije, osim ako ne želite da lišite svoju zemlju svake državnosti i transformišete je u „rusku guberniju“, kako je odavno predlagao – i time se dičio – bivši predsednik Tomislav Nikolić, u novom – to jest, samo malo promućkanom – establišmentu zbrinut sa vrlo proširenom političkom porodicom kao „čovek za Rusiju i Kinu“, šta god to značilo.
A zapravo se čak ni pod tim uslovima ne može biti „ruska gubernija“, iz mnogo više nego očiglednih razloga, počev od geografskih. Politički saveznik joj se, naravno, može biti, ali bi onda valjalo znati šta to tačno znači i kuda vodi. A možda se pre toga i pozabaviti pitanjem zašto u užem ili širem okruženju nema nikoga ko bi to bio ili bi pretendovao na tu ulogu. Naprotiv, svi su susedi Srbije ili već članovi EU i NATO, ili čine sve da to što pre postanu.
A stvari su ionako postavljene tako da bi narečeno „savezništvo“ nužno bilo ne dopuna nego alternativa evropskim, kamoli evroatlantskim integracijama Srbije, to jest, da bi ono bilo de facto politički savez protiv Evropske unije.
Jedno su sobne tlapnje zaluđenika, ali može li iko da zamisli šta bi to značilo u kad bi se ovaplotilo stvarnosti, i kakve bi bile reperkusije?
Zamislimo na trenutak da se Srbija između Evropske unije i Rusije opredeli za potonju. Šta sledi? Prijem Srbije u „Zajednicu nezavisnih država“, u kojoj se, uzgred rečeno, ne može pronaći ni jedna evropska zemlja, uključujući i one sa spoljnog ruba kontinenta? Ako ne to – jer zvuči prilično apsurdno – onda šta?
Rusija u neku ruku zaista nije „obična“ država: za to je teritorijom i brojem stanovnika prevelika, te politički i vojno previše moćna. Svemu tome uprkos, Rusija praktično nema relevantne saveznike – kamoli pouzdane partnere – ni u Evropi ni izvan nje.
Sama Rusija čak ni zakletim rusofilima ne deluje kao mesto privlačno za život, nego se radije opredeljuju za „Evropu“ i uopšte „Zapad“, a Rusiju će radije da obožavaju izdaleka. Kao što su zapadnoevropski komunisti i simpatizeri svojevremeno radili sa Sovjetskim savezom: rado bi se bili preselili tamo, ali su načuli da su sovjetski kroasani dosta lošijeg kvaliteta, što ih pomalo demotiviše.
Stvar, naravno, nije mnogo šaljiva. Dilema „Evropska unija ili Rusija“ veštačka je i lažna utoliko što se ne radi o dva vrednosno i na svaki drugi način ravnopravna modela, između kojih treba izabrati, u skladu s interesima, preferencijama, ukusom i temperamentom.
Sovjetski savez je barem stvarno bio alternativa, pa makar i pogrešna. Putinovska Rusija je samo neuporedivo slabija, nesolidnija i za život pojedinca i društva kudikamo neudobnija verzija onoga što već postoji u Evropskoj uniji. A ono u čemu se nedvosmisleno razlikuje nije baš nešto bez čega se ne bi moglo živeti: lična i neograničena vlast, oligarhijska svemoć, političke, medijske i druge neslobode, suštinski autoritarni poredak koji menja ideološke košuljice, ali ne i suštinu.
Može li se biti u političkom smislu „rusofil“, a ne biti zagovornik svega toga? Može se, doduše, pokušati, ali do sada nije uspelo baš nikome.
Otuda je i priča o „načelnom neopredeljivanju“, o tobože mudroj ekvidistanci između „partnerske“ Evropske unije i „sestrinske“ Rusije kao nekakvoj nesvesnoj parodiji davne titovske politike nesvrstanosti (o kojoj ste mogli misliti dobro ili loše, ali je svakako bila čedo sasvim drugačijih vremena i okolnosti) suštinski šuplja s koje god je strane zahvatite, i dakako neodrživa u makar i najblažem sudaru sa stvarnošću.
Srbija utoliko nije bila, nije sada, i neće biti ni u budućnosti ni primorana ni makar nuđena da „bira između Evropske unije i Rusije“. Izbor će obavljati između Evropske unije i dugoročnog propadanja i truljenja; grubo rečeno, između nesavršenog Nečega i savršenog Ničega.
To su opcije koje su stvarno na stolu, ostalo je vašarsko opsenarstvo. Problem sa Srbijom je što je njena politika prepuna vašarskih opsenara te vrste, a najviše ih je u vlasti, i njihov broj raste što se više penjete po hijerarhijskoj vertikali. Ako Ana Brnabić nekim slučajem nije od te sorte, njeni problemi i izazovi su tek počeli.
Facebook Forum