Dostupni linkovi

Pančić: Vladin gladac i vladin jadac


Ilustracija Predrag Koraksić Corax
Ilustracija Predrag Koraksić Corax

(Komentar*)

Možda nisu sasvim bez osnova prigovori koje ovih dana kritičarima režima Aleksandra Vučića upućuju izvesni kritičari kritičara režima Aleksandra Vučića: da su „na nož“ dočekali Anu Brnabić, mandatarku za sastav „rekonstruisane“ Vlade Srbije, samo zato što je ona nedvosmisleni Vučićev izbor, zanemarujući njene sposobnosti i kvalitete, i ne dajući joj šansu pre nego što počnu da je kritikuju.

Osim toga, možda su zaista i potcenili moralni značaj i civilizacijski iskorak koji predstavlja izbor em žene, em pripadnice LGBT populacije, em delimične pripadnice „sporne“ etničke manjine, za predsednicu vlade, samim tim i značaj tog čina za emancipaciju i reprezentativnost opresiranih manjina u društvu.

To nije beznačajno: treba se setiti, recimo, kada je svojevremeno Barak Obama izabran za predsednika SAD, slavni Slavoj Žižek je napisao da je Obama već samom pobedom na izborima na izvestan način učinio dovoljno i upisao se u istoriju s njene svetlije strane.

Ipak, retrospektivno gledano, znamo i nešto drugo: boja kože Baraka Obame vrlo brzo je postala „čudo za tri dana“ – osim za nepopravljive slučajeve, a takvih uvek ima i uvek će ih biti – a ono po čemu će Obama ostati zapamćen jeste da je bio jedan od u svakom smislu politički najprosvećenijih predsednika u novijoj istoriji SAD, i zato će tekovine njegove vladavine, kao famozni Obamacare, ostati njegovo svetlo nasleđe čak i ako budu ukinute. Ili možda – naročito u tom slučaju.

Daleko smo od „istorijskog“ sagledavanja mandata Ane Brnabić jer ovaj još nije ni počeo, ali hajde da se za početak složimo da i mnogo besperspektivnije izgledajući politički „slučajevi“ od Ane Brnabić zaslužuju fer šansu.

Videli smo da mandatarki smeta kad je unapred opisuju kao „marionetu“ i ličnost koja je tu samo da bude transmisija Vučićevih želja, da ne kažemo zapovesti. I to je isto u redu, bar načelno, a konkretno će biti u redu ako u radu njene vlade od prvih dana osetimo konkretnu kvalitativnu razliku u odnosu na prethodni, Vučićev kabinet.

Doduše, malo je novog vina u tim starim mehovima (a kažu i da to ionako ne valja mešati), ali nada nije zabranjena...

Elem, može li se to očekivati, to jest, da li bi takva očekivanja ikako mogla biti realna? Ili će se sve okončati u poslovičnoj srpskoj entropiji, uz nešto malo pratećeg lamentiranja nad još jednim besmislenim, sitnim poolitičkim lukavstvom pod egidom „spolja gladac, iznutra jadac?

Videli smo da mandatarki (Ana Brnabić, na fotografiji) smeta kad je unapred opisuju kao „marionetu“ i ličnost koja je tu samo da bude transmisija Vučićevih želja: Pančić
Videli smo da mandatarki (Ana Brnabić, na fotografiji) smeta kad je unapred opisuju kao „marionetu“ i ličnost koja je tu samo da bude transmisija Vučićevih želja: Pančić

Hajde da umesto odgovora vidimo kakve se promene, a i kakve „istosti“, očekuju u njenom kabinetu, kao nastavku dosadašnjeg (jer im je izvor mandata i legitimiteta zajednički, pošto u međuvremenu nije bilo novih izbora)?

Glavni igrači ostaju isti, socijalisti dobijaju simbolički nešto jaču poziciju, za šta je sasvim jasno da je rezultat naprednjačko-socijalističkog pregovaranja, s kojim mandatarka – ako ništa drugo, kao nestranačka ličnost – nije imala ništa, ali zato spremno prihvata da joj posledice toga oblikuju profil i sastav vlade.

Ipak, iz dosadašnjih „leakova“ o sastavu „orošene“ vlade možda najviše pažnje zaslužuje ovaj, do danas nedemantovan: Aleksandar Vulin, dosadašnji ministar za rad, socijalu, boračka i razna druga pitanja, postaje ministar odbrane u Vladi Srbije.

Ovo, po svemu što se zna, nije neka neodgovorna pošalica, nego čista istina, potvrđena i od nekih od aktera, pošto će Vulin i dosadašnji ministar Đorđević takoreći „razmeniti resore“.

E sad, u čemu je tu problem i zašto je to tako važno (ili bi bar moralo da bude)? Pozicija ministra odbrane jedna je od najmoćnijih, ali i najtežih i najodgovornijih u svakoj vladi. Isuviše novca se tu vrti, isuviše vatrene i političke i simboličke moći je tu skoncentrisano u malom broju civilno gotovo nenadziranih lica.

Šta će, kako i od koga da brani: Aleksandar Vulin
Šta će, kako i od koga da brani: Aleksandar Vulin

Isuviše su ozbiljne stvari kojima se resor odbrane bavi, i isuviše su teške posledice svake moguće greške, impulsivnosti, nedopečenih političkih procena i sličnog. Zato ministar odbrane mora da bude osoba izuzetno kompetentna i još izuzetnije pouzdana, staložena, razumna, a pri tome politički nekontaminirana i sa besprekornim CV-jem u svakom smislu.

Prepoznaje li iko u bilo čemu od ovoga lik i delo Aleksandra Vulina? Dobro, iko osim Vučića. I samog Vulina. Ne, naravno da ne; ni mandatarka sigurno tu ne vidi nikakvo preklapanje.

Simbolički – a u politici je simbolika jako značajna – bilo kakvo učešće u vladi jedne tako profanizovane i kompromitovane ličnosti, koja dan-danas lako i spontano svojim sveukupnim javnim ponašanjem i delovanjem ilustruje šta je bilo tako fundamentalno loše i epohalno pogrešno u srpskim devedesetim, a po svemu što znamo o njoj mandatarka nikako ne bi trebalo da je ljubiteljka srpskih devedesetih, naprotiv, bilo bi ozbiljna mrlja za takvu vladu.

Bilo kakvo učešće, ponavljam, a kamoli učešće u obličju ničega manjeg nego ministra odbrane. Šta će, kako i od koga da brani Aleksandar Vulin? Naprotiv, Srbiji je odavno potrebna odbrana od vulinovskih tipova i karaktera.

Zna li to mandatarka? Teško je poverovati da ne zna. Pa ipak, po svemu što u ovom trenutku znamo, pristaće da joj ta nepodnošljivo koloritna ličnost bude među ključnim saradnicima. A ako na to pristane, šta nam garantuje da neće pristati i na bilo šta drugo?

To jest, kako održati nalet dobre volje ako ovaj nema na čemu konkretnom da se zasnuje nego ga, naprotiv, „nepoznat neko“, ko se ne preziva Brnabić, cinično ismeva ovakvim potezima.

Nije, naravno, nikakav Vulin najveći i najvažniji problem ove zemlje, oko toga ćemo se lako složiti. Ali, Srbija je odavno istrošila luksuz pasivnog trpljenja likova i politika koje su „samo“ problematične, a ne nužno i najproblematičnije; Srbija umesto recikliranja problema i recikliranja onih koji probleme serijski proizvode, traži i treba rešenja, i one koji ih mogu doneti.

Ako je to jedan Vulin, onda u redu, ali zašto onda stati s njim, zašto u Vladu ne uvesti ceo „ratni kabinet“ JUL-a, pojačan elitnim Šešeljevim kadrovima? Zašto su oni „gori“ od njega, kad se on već tada „naročito isticao“?

Ili sve to nema nikakve veze jer premijerka deluje „svetski“, politički je besprekorne prošlosti (jer je zapravo ni nema), i uopšte, sva naginje progresivnosti i političkoj korektnosti?

* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG