Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Teofil Pančić u svojoj kolumni piše o poseti premijera Srbije Aleksandra Vučića Rusiji, njegovom susretu sa ruskim predsednikom Putinom i o tome kakve veze imaju žute patkice koje se mogu videti na protestima u Beogradu sa onima u Moskvi.
Crtanje Čiča Gliše na glasačkim listićima nekada i glasanje za Belog sada, mogu nekome da pomognu da se dobro oseća u nedelju, na dan glasanja, ali već u ponedeljak ujutru mogao bi da usledi strašan mamurluk, gori od svih prethodnih zajedno.
Šta se dobija s uzdizanjem Šešelja u drugi krug, ako bi drugi krug bio baš neizbežan? Dve fundamentalne stvari: sve bi ostalo „u familiji“, a pri tome bi Vučićeva pobeda bila zagarantovana.
Oficijelna propaganda, predominantna i sveprisutna, insistira upravo na tome da je Aleksandar Vučić jedini čovek koji je uopšte dostojan funkcije predsednika.
Predsednički izbori u Srbiji su ozbiljna šansa ili, pak, samrtno zvono. Jasno je ko to zvono pokreće, ali ponekad se i rođeni cinik šokira kad vidi ko mu se sve raduje, misleći da će od toga uhvatiti neki jadan ćar.
Koja god da je bila tehnika i šta god da je bio motiv, Nikolić je na kraju ovom sumornom šaradom samo potvrdio da se Srbija pretvorila u poligon za neograničeno isterivanje samovolje jednog čoveka, a taj „jedan čovek“ se ne preziva Nikolić.
Vučić postojano ostaje glavna ličnost svih drama koje ionako sam kreira, piše scenario i režira ih, i tako će biti sve dok se jednom „dramaturški“ ne preigra. Što se, inače, pre ili kasnije desilo svima od te sorte, čak i mnogo kvalitetnijim igračima od njega.
Eventualnom predsedničkom kandidaturom, Vučić bi i formalno potvrdio ono što je suštinski ionako odavno vidljivo: da u Moskvi i Ankari, a ne u današnjem Berlinu, obitavaju njegovi vladarski uzori, obrasci i učitelji.
Hoće li mladići iz Srbije ponovo ići u vojsku u vidu obaveze, ili je sve samo san nekih odviše nadobudnih činovnika Ministarstva odbrane, koji su visoko poleteli u mašti, nadahnutoj sumnjivim mitom o posebnoj srpskoj vezanosti za vojsku i vojskovanje? I šta će biti kada se sanjari prizemlje, to jest probude iz tog sna?
Da li je stvarno dotle došlo, da je već i puko održavanje mira nešto čime treba biti prezadovoljan, ili je sve to namerno izdramatizovani unutrašnjepolitički šou u kojem i Beograd i Priština mnogo glumataju i prenemažu se – piše Teofil Pančić u kolumni "Srpski s mukom".
Vlast Srbije pošalje u pravcu Mitrovice tenk, ali ga obuče kao voz. A možda i obrnuto: pošalje voz, ali ga obuče kao tenk. Kad ga pogledate, deluje kao voz, ima sve tehničke karakteristike voza. Dizajniran je, međutim, "borbeno", kao da je tenk, a tenkovska je i sva simbolika njegove misije.
Tomislav Nikolić je naglašeno javno i uz počasti primio Momčila Krajišnika, građanina susedne Bosne i Hercegovine, skromnog penzionera, predstavljenog javnosti kao predstavnika nekakve „Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“.
Predsednički izbori na proleće biće baš takvi, redovni, što doduše ne znači da im vlasnik jedinog važećeg kalendara u Srbiji neće priheftati štošta čemu nije vreme, ali se njemu tako hoće, što automatski suspenduje sve druge parametre.
Ssasvim providno se radi o ordinarnoj političkoj „tante za kukuriku“ trgovini, što s ruskom stranom – gde je u igri i diplomatski status ruskog osoblja u „humanitarnom“ centru u Nišu – što s evroatlantskim strukturama, koje valjda treba držati u stalnoj strepnji kako će im Srbija izmaći.
Da li sve ovo ima veze i s predstojećim predsedničkim izborima, možda i parlamentarnim? Naravno, jer u današnjoj Srbiji sve što se dešava u političkom svetu i blizu njega ima direktne veze sa izborima, već i zarad toga što su izbori ovde permanentno stanje: tek što izađemo iz jednih, već se spremaju drugi – piše Teofil Pančić u kolumni "Srpski s mukom".
Previše je onih koji ne uviđaju ključnu stvar: izbori su svaki put sve vanredniji, a sve manje izbori. Neka i o tome misli ko god ima čime, dok još sme da makar samom sebi prizna zaključke.
Moguća kandidatura Saše Jankovića, a pogotovo „javna kampanja“ da do nje dođe, pokazuju da ovdašnja politička scena pati od jednog ogromnog, opterećujućeg deficita baš tamo gde bi trebalo da se nalazi u izvesnom smislu reči najzdraviji, to jest naprosto najemancipovaniji deo društva: „demokratske i proevropske opcije“ u Srbiji.
Najnoviji slučaj je "divlja gradnja" pozamašnih dimenzija u Novom Pazaru. Ako je ovo neka igra, onda najpre liči na šibicarenje s partnerom: šibicar i njegov pomoćnik pokupe lovu i nestanu u pravcu celog sveta, a nadobudna koliko i radoznala publika ostane kraća za nešto novca i duža za magareće uši – piše Teofil Pančić u kolumni "Srpski s mukom".
Vlast želi da ima desnicu pod kontrolom, a to će mnogo lakše ostvariti kroz tiho partnerstvo sa starim znancem i nekadašnjim političkim učiteljem, nego sa u međuvremenu stasalim antisistemskim desničarima. Zato je Šešelj dobar kao „strašilo“, ali i kao saveznik u rezervi, piše Teofil Pančić.
Premijer Vučić tvrdi da „idemo u evropsku, a ne evroazijsku uniju“, što je možda utešno, ali bi bilo ubedljivije kad bi bilo praćeno bilo čime što ilustruje zasnovanost te tvrdnje; umesto toga, imamo nove izlive koji kao da podsećaju na dane koje su današnji funkcioneri Srbije proveli šegrtujući u senci Šešelja, odnosno Miloševića, piše Teofil Pančić
Učitajte više sadržaja...
