„Radimo kao da će sto godina biti mir, spremajmo se kao da će sutra izbiti rat“. Svi mi koji smo odrastali u jugoslovenskom socijalizmu zauvek ćemo pamtiti ovu parolu koja je sažimala smisao titoističke vojno-odbrambene doktrine, proširene na celo društvo, po dubini i širini. Znamo i šta je bilo na kraju: stogodišnji mir se nekako izjalovio, a ono „sutra“ u kojem će izbiti rat jednom je zaista osvanulo, samo što je taj rat bio nešto sasvim drugo od onoga za šta su nas pripremali. Naime, u tom ratu, krvavo stvarnom, niti su ratovali „crveni“ protiv „plavih“, niti su ti konkretni „crveni“ pobedili one apstraktne „plave“. Što se na vežbama inače baš uvek dešavalo. U čemu li je bila greška?
Kako god, Aleksandar Vučić odavno pokazuje simptome „titoističke grandioznosti“, utoliko što se rado javno upoređuje s dugovekim vladarom Jugoslavije, i to uglavnom na Titovu štetu; recimo, tvrdi da je izgradio više kilometara autoputeva od Maršala. Nemojte se mnogo začuditi ako uskoro čujete i da u današnjoj Srbiji ima mnogo više mobilnih telefona i korisnika interneta nego u najprosperitetnijim danima SFRJ. Naravno da ovo zvuči apsurdno, ali to je srž te tehnike političkog zavođenja: formalno tačne tvrdnje koje stoje na apsurdnim premisama.
U danima dok tajanstveno merka hoće li ili neće raspisati još jedne redovne godišnje vanredne izbore – bazirane takođe na apsurdnoj, zapravo više apsurdističkoj, premisi da se izbori raspisuju kad god to onome ko drži vlast bude zgodno – premijer se Vučić dosetio još jednog „titovskog“ poteza: spektakla jačanja odbrane kroz priču o kupovini, odnosno primanju poklona od Rusije, u vidu šest lovačkih aviona Mig 29, 30 tenkova i još 30 oklopnih vozila s nekim skraćenicama koje nešto znače samo profesionalcima i zaluđenicima, dok mi ostali nemamo pojma, ali utoliko nas je lakše impresionirati. Naravno, razlika između titovskog originala i vučićevskog falsifikata podseća na razliku između prave puške i dobro napravljene igračke: mogu veoma da liče, ali samo jedna od njih „radi“.
Šta je to što ovde „ne radi“? Svaka zemlja ulaže u vojsku i naoružanje, to nije sporno, ali ova spektakularizacija jednog nejasnog posla s Rusijom više liči na političku demonstraciju nego na bilo šta drugo. Premijer i njegovi ovime izražavaju svoju „državotvornost“, potom i štedljivost (Srbija dobija „poklon“!), a pri tome i sve to čine baš s Rusijom u partnerstvu, što se nekako zgodno uklapa u dominantan strateški pravac režima (ako je o bilo kakvoj strategiji osim puke improvizacije i diletantskog glavinjanja uopšte umesno govoriti) da se zaklinje u „proevropsku politiku“ dok istovremeno nikako ne izlazi ispod Putinovog kišobrana. Kapaciteti poput predsednika Nikolića stvarno misle da je i Tito radio tako nekako (pa mu se to, je li, jako isplatilo), dok Vučić verovatno zna da to nije bilo baš tako, ali teško da ga je za to briga: i on je zagazio duboko u paralelni svet „post-truth“ politike. Štaviše, moglo bi se reći da je jedan od njenih globalno inventivnijih aktera.
Kad već spominjemo istinu, banalna je činjenica da nikakvog „poklona“ nema već i utoliko što bi samo za remont te prilično zastarele kolekcije iz ruskog arsenala Srbija morala da plati nekoliko stotina miliona dolara. Važnije od toga ipak je da je zapravo sasvim providno da se radi o ordinarnoj političkoj „tante za kukuriku“ trgovini, što s ruskom stranom – gde je u igri i diplomatski status ruskog osoblja u „humanitarnom“ centru u Nišu – što s evroatlantskim strukturama, koje valjda treba držati u stalnoj strepnji kako će im Srbija izmaći. Dodatni je merak za premijera i sluđeniji deo javnosti i neka vrsta samosvrhovitog nadgornjavanja sa susedima, pre svega s Hrvatskom, oko toga ko je „najjači“ u regionu.
Nije da od toga Srbija može imati stvarne vajde u bilo kom smislu, čak ni bezbednosnom, ali nije ni da je to mnogo bitno: sve što „radi radnju“, dobro je i korisno. Koju „radnju“? Pre svega onu izbornu, a i generalno onu koja se zapravo svodi na kreiranje i što dugoročnije održavanje paralelne stvarnosti u kojoj će najveći deo srpske javnosti leteti kao u nekom mehuru od sapunice, pa dok traje – traje.
Za to vredi izdvojiti neku stotinu miliona dolara koje Srbija, doduše, nema, a i da ima - odakle joj? A i kad bi ih se našlo, mogli bi se upotrebiti za štošta korisnije i preče. Ali ako Srbija već na pazi na svoju imovinu, zašto bi na nju pazio baš premijer Vučić? Baš ništa od toga on lično nije zaradio, a to je uvek dobra polazna pozicija za olako trošenje tuđeg novca u sopstvene svrhe.
*Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove RSE
Facebook Forum