(Komentar*)
Hoće li mladići iz Srbije ponovo ići u vojsku u vidu obaveze, ili je sve samo san nekih odviše nadobudnih činovnika Ministarstva odbrane, koji su visoko poleteli u mašti, nadahnutoj sumnjivim mitom o posebnoj srpskoj vezanosti za vojsku i vojskovanje? I šta će biti kada se sanjari prizemlje, to jest probude iz tog sna?
Šta god da je u pitanju, ova priča ima izvesnu predistoriju. Istina je da ko visoko leti nisko pada, ali u međuvremenu, dok je još u vazduhu, treba mu neko da opslužuje svu tu leteću mašineriju kojom je uzleteo, a da možda i nije baš dobro proverio ume li da leti.
Tako je i ova neomilitaristička priča krenula od famoznih „migova“, ruskih borbenih aviona ne baš najnovije generacije, koje će Srbija navodno dobiti na poklon od Kremlja, doduše uz simboličan remontni trošak od ne zna se još tačno koliko stotina miliona evra. Lično je premijer Vučić otišao po njih, i televizijske kamere su zabeležile trenutke njegove sreće i ushićenosti: podsećao je na dečaka kojem je neko ostavio ključ od poslastičarnice.
Za migovima su sledili i bukovi i druge skraćenice koje najviše znače bezbrojnim ovdašnjim imitatorima Miroslava Lazanskog, po ove je – po bukove, ne po imitatore – Vučić odleteo čak u Minsk, kod brata i prijatelja Aleksandra Lukašenka, takođe čoveka široke ruke.
Pa nekako, nakon svega, nije ni čudno da je neko došao na ideju da, kako se kaže u saopštenju odgovarajućeg ministarstva, „ozbiljno razmatra“ i scenario vraćanja obaveznog vojnog roka, devet godina nakon što je ovaj oblik popunjavanja vojske Srbija definitivno ukinula, a što je bilo u skladu s dugoročnom odbrambenom reformskom strategijom.
Šta se u međuvremenu promenilo? Ne bi se reklo da je Srbija u međuvremenu bezbednosno ugroženija nego što je bila pre deceniju, ili bar ne na onaj način za koji je nadležna vojska. Nije poznato, recimo, da neko, bilo iz susedstva ili iz daleka, namerava da izvrši invaziju na Srbiju, da je okupira ili nešto već tome slično.
S druge strane, nema ni indicija da je Srbija dobila premiju na lotou ili se nekako drugačije naprasno i drastično obogatila, pa joj je postalo lako da priušti ponovno bubrenje stojeće regrutne vojske, koja je realno najskuplji oblik vojske, iako laički gledano to sigurno tako ne izgleda, pošto su regruti „volonteri“, tačnije prisilni volonteri, koliko god ovo zvučalo kao drveno gvožđe. Ali su svejedno prilično skupi za održavanje.
Premijer Vučić je na kraju pomalo pokvario ovu igru rekavši da za tako nešto nema para, ali ako je samo u parama stvar, teško da će to biti dovoljno za trajno odustajanje: pa, kad se sirotinja lišavala bilo čega samo zato što to sebi ne može objektivno da priušti? To je ipak argument za imućne (zato i jesu imućni, dodao bi neko).
Ono što je zanimljivo u naizgled bizarnom i nemotivisanom povampirenju ideje o obaveznoj regrutaciji i drugim nuspojavama jedne „tradicije“ koja je samo lepše ime za turobnu istoriju muke i prisile, jeste njen „tajming“, kontekst u kojem se pojavila.
Odnosi među državama ovog dela Balkana opet su loši kako nisu bili još od ratnih devedesetih. Bude se ili u „mikrotalasnim rernama“ kvarnih i revizionističkih politika podgrevaju stari, nerazrešeni pa i u izvesnom smislu nerazrešivi konflikti i loše strasti, resantimani i retorike netrpeljivosti i revandikacija, vraćaju se u igru maksimalistički snovi, mašta se o novim prekrajanjima državno-političkih mapa i odnosa snaga, sanjari se o izmenama globalnih odnosa snaga koje bi išle na ruku ovoj ili onoj strani.
I u gotovo svim tim zategnutostima jedna od strana je takozvana „srpska strana“, ona koja stoluje u Beogradu, ili barem u Banjaluci. Ili je zastupljena preko dijaspore – više kao političke falange sa specifičnom agendom nego puke etničko-demografske činjenice – u Crnoj Gori ili na Kosovu, recimo.
Kada je aktuelna vlast preuzimala Srbiju, a zatekla ju je u relativno dobrim i stabilnim odnosima sa susedima (osim i dalje iracionalno otvorenog kosovskog pitanja), obećala je nešto nalik na onu erdoganovsku politiku i doktrinu njegovog stratega Davutoglua „nula problema sa susedima“. Ta se u međuvremenu i na svom izvorištu, u Turskoj, spektakularno raspala, a njeni ovdašnji epigoni „zaratili“ su politički manje-više sa svima u okruženju. O unutrašnjim frontovima otvorenim u samoj Srbiji da se i ne govori.
Mentalitet „opkoljene tvrđave“ prirodno rađa težnju za (re)militarizacijom kao varljivim garantom sigurnosti. Odatle ideja o povratku parafolklornoj tradiciji „ispraćaja u vojsku“ kao neizbežnog rituala inicijacije mladih muškaraca. Onda se zaviri u buđelar pa se vidi da je prazan, što na trenutak smiri fantazije, ali će one neizbežno krenuti iznova. Jer, pravo smirenje ne dolazi od besparice nego od trajnog i beskompromisnog odustajanja od loših i propalih politika.
* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa
Facebook Forum