Devedesetih godina prošlog veka, Vojislav Šešelj i njegovi radikalski poslanici – mnogi od njih danas su u redovima vladajuće stranke – bili su nešto kao etalon prostakluka, bahatosti i političkog ekstremizma, u skupštini i izvan nje. Dvadesetak godina kasnije, suštinske promene u njihovom ponašanju nema, baš kao ni u njihovoj ideologiji. Promenila se samo tehnologija, ne njihova nego opšta: danas, recimo, postoji smartphone. Spravica idealna za to da sa nje Šešelj pusti „četničku“ pesmicu – tradicionalno neprijatnu za slušanje svakom iole muzikalnom uhu - za prisutnog ambasadora Evropske unije Majkla Davenporta. I da još traži njegov broj telefona, ne bi li mu je poslao. Za uvrede i pretnje koje su Davenportu uputili Šešelj i njegovi stranački saborci, ali i poslanici pokreta Dveri, nove tehnologije nisu bile neophodne, skupštinski mikrofon bio je sasvim dovoljan.
Tako se jedan naizgled rutinski parlamentarni događaj, prezentovanje izveštaja o napretku Srbije u evrointegracijskom procesu (koji je upriličavan već desetak godina u sličnom formatu, a bez incidenata), pretvorio u malu pokaznu orgiju bukačkog populizma. Šešelj se uhvatio nekih statutarno-proceduralnih pitanja, od jezika na kojem će izveštaj biti prezentovan pa nadalje - o kojima bi se moglo raspravljati - ali jasno je bilo svima u sali i izvan nje da je to „cepidlačenje“ o tome, recimo, gde bi Davenport u skupštinskoj sali smeo da sedi, a gde ne bi, samo svojevrstan izgovor, to jest formalni povod za kanonadu antievropskih političkih poruka.
Jasno, takve su poruke u skladu s radikalskom ili dverjanskom ideologijom, i na njih imaju pravo, jer tako reprezentuju onaj deo biračkog tela Srbije koji ih je u Skupštinu i izabrao. Međutim, način na koji to rade i „začini“ kojima obogaćuju svoje političke invektive svakako su indikativni. U redu, nije da, kako već rekosmo, od njih nismo odavno navikli na ovakve stvari, ali sadašnja ofanziva opstrukcije i bukaštva ukazuje na sasvim konkretan i specifičan momentum koji su Šešelj i parlamentarna desnica prepoznali kao svoj, rešeni da ga eksploatišu koliko god bude moguće.
Pobedu Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima Šešelj i njegovi su odnekud prepoznali kao malte ne lično dostignuće i satisfakciju, a naravno i kao putokaz za svetliju sopstvenu političku budućnost (što je svojevrsni „mehanizam projekcije“ koji ponekad i funkcioniše, ali češće čoveka dovodi u tešku zabludu). To je, najblaže rečeno, na dugačkom štapu, ali važnije od toga je da je Šešelj – čije marketinške sposobnosti, bazirane na instinkivnom reagovanju i pozamašnom iskustvu, nikako ne treba potcenjivati – osetio da je ovo trenutak u kojem treba „bildovati“ sopstveni rejting, i učvrstiti se kao nesumnjivi predvodnik svake politike u Srbiji koja ima „antievropsku agendu“.
Možda se, neposredno po njegovom povratku iz Haga, činilo da je Šešelj prestar, prebolestan i previše „čovek dvadesetog veka“ za takvo nešto, i da će ga lako potisnuti neko mlađi i svežiji, ali biće da se radikalski lider u međuvremenu sasvim aklimatizovao. Nota bene: nije da u tome, od nekog trenutka, nije imao diskretnu – pre svega medijsku – podršku vlasti i njoj bliskih krugova. Zašto, to jest, šta je u tome interes Aleksandra Vučića i naprednjaka? Nisu li oni „čvrsto proevropski orijentisani“?
Pre svega, o toj čvrstoći, a još više o dubini, moglo bi se i te kako debatovati. Drugo, vlast želi da ima desnicu pod kontrolom, a to će mnogo lakše ostvariti kroz tiho partnerstvo sa starim znancem i nekadašnjim političkim učiteljem, nego sa u međuvremenu stasalim antisistemskim desničarima. Zato je Šešelj dobar kao „strašilo“, ali i kao saveznik u rezervi: nikad se ne zna hoće li sadašnja vrhuška ovanuti s istom političkom i strateškom orijentacijom s kojom je zanoćila. Ako tu uopšte ima ikakve „orijentacije“, ako to nisu samo trajna konfuzija, samosvrhoviti oportunizam, beslovesni eklekticizam i kupovanje vremena iz dana u dan.
Što se samog Šešelja tiče, jasno je da je on već istrčao na teren za predsedničku trku. Sebe verovatno vidi kao „srpskog Trampa“, naravno i Putina (zar da nešto u Srbiji prođe bez Putina?) samo što nije jasno koja je onda uloga u tom scenariju predviđena za Aleksandra Vučića – ne valjda ona Dmitrija Medvedeva? Ili čak Hilari Klinton? Teško da bi mu se to dopalo. Na drugoj strani, nije Šešelj u Srbiji taj ko je reditelj političkih igrokaza, taj koji „deli uloge“. Pre će biti da ih ipak samo igra. U ovom slučaju, reklo bi se da je to uloga džokera. To mu ne pada teško, jer ima mnogo iskustva. Ali, i Srbija ima mnogo iskustva s njim; preostaje samo da se vidi da li je iz tog iskustva nešto naučila.
Facebook Forum