Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Po jednom svežem istraživanju, 37 odsto građana Srbije je za izručivanje Ratka Mladića Međunarodnom tribunalu za ratne zločine. Protiv izručenja je 43 odsto, dakle, takvih je i dalje više. Međutim, pošto je broj onih koji su „za“ porastao za oko tri procenta smatra se da stvar međunarodne pravde i u Srbiji napreduje, možda sporo, ali nepovratno i nezadrživo... Kako god okreneš, optmizam je takođe jedna metafizička stvar.
Eto, i to se dogodilo, a ako je već moralo, onda je i bolje da smo ga već jednom skinuli s dnevnog reda: Boris Tadić i Ivica Dačić potpisali su već famoznu Deklaraciju kojom njihove stranke zakopavaju političke ratne sekire iskopane još u osvit devedesetih; dok su dvojica lidera zamahivala penkalama, oko njih gurkali su se i žamorili njihovi najbliži saradnici, rumeni i srećni, rekao bi čovek da im nikada nije išlo bolje (i ne bi mnogo pogrešio).
Prošlo je prvih sto dana demokratsko-socijalističke vlade Srbije; razume se, niko nije propustio priliku da tim povodom nešto kaže: da li o Vladi, ili pak o sebi, kako se uzme.
Ima nečega „filmskog“ u trijumfalizmu mladog Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova Srbije, koji kaže da je većinska odluka Generalne skupštine UN da prihvati zahtev Srbije kojim se od Međunarodnog suda pravde traži konsultativno mišljenje o (ne)legalnosti „jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova“, najveći uspeh domaće diplomatije još od davnih dana Pokreta nesvrstanih. Ne samo, naime, da je sama ta izjava formom i sadržajem dostojna jačih replika iz nekih ranih Šijanovih ili čak Kusturičinih filmova, nego je i sva nekako „veća od života“, kao što filmskoj čaroliji i priliči.
“Ako već ne možeš da radiš ono što želiš, možeš bar da sprečiš druge da rade bilo šta”. Ovo bi mogla biti radno-borbena deviza nove srpske opozicije, one koja je preostala nakon velikog mešanja karata na “postkosovskim” izborima.
Uvodničar jednog desnog beogradskog tabloida – u Srbiji, doduše, i nema političkih tabloida koji nisu desničarski – napisao je pre neki dan, više besno nego »desno«, da je »Holandija neprijatelj Srbije«. Ni manje, ni više od toga. Zna on, ima čovek uvida u te stvari. Uvodničar je to, ej!
Žestina i dinamika raspadanja Srpske radikalne stranke, onakve kakva je postojala od osnivanja pa do prošle nedelje, verovatno su zapanjili čak i direktne aktere tog «velikog praska», a kamoli spoljne posmatrače.
Komentatori su sujetna stvorenja; ko god vam kaže da to za njega ne važi, taj podleže grehu gorem od taštine: taj vas laže.
Nema valjda u Srbiji danas otužnije i kilavije teme od zaumnih dešavanja u njenoj (samo)degradiranoj Skupštini: to mesto gde besprizornici i besprizornice mantraju, bajaju, proklinju i bacaju zle čini kao da je na jednom mestu sakupilo sve ono što u Srbiji ne valja, sve ono što se nakačilo na ovu izmrcvarenu zemlju kao nekakav težak okov oko nogu, pa joj ne da ni mrdnuti.
Sada, kada je i Beograd dobio gradsku vlast, može se reći da su izbori u Srbiji napokon završeni. Tri meseca je trajalo ovo natezanje, bilo je tu momenata i smešnih, i dramatičnih i melodramatičnih, da bi se na kraju sve to spakovalo i uvezalo u paket vlasti oblika identičnog onom na državnom nivou – što je, uostalom, bilo i predvidljivo i logično.
Ako je neko i strahovao da bi hapšenje Radovana Karadžića, uz sve svoje pozitivne efekte, moglo nositi i izvestan politički rizik za predsednika Borisa Tadića i tek formiranu izvršnu vlast, sve ono što se događalo od prošlog ponedeljka do danas moralo ga je u potpunosti razuveriti. Jasnije nego na bilo kojem drugom primeru, ogoljeno se videlo da je Srbija praktično ostala bez relevantne opozicije, ako ne računamo Liberalno demokratsku partiju, čiji je odnos prema vlasti ionako sve teže opisati klasično opozicioni.
Skupština Srbije je, ne tako davno, izglasala rezoluciju po kojoj je Kosovo bilo, jeste i ostaće srpsko, dabogda se ruka osušila onome ko potpiše da je drugačije. Dobro. Posle nekog vremena, Skupština Srbije izglasala je još jednu rezoluciju kojom se zapriseže da je Kosovo bilo, jeste i biće... ostatak već znate.
Ima nečega teško svarljivog u načinu na koji se “moralizira” na današnjoj srpskoj političkoj sceni; rekao bih, zapravo, da u svemu tome ima nečega neizvetrivo gadnog, ali i samu reč “gađenje” više nije bezbedno upotrebljavati.
Da ste samo dan pred poslednje parlamentarne izbore bilo kojem biraču izdiktirali stranački i personalni sastav nove Vlade Srbije, taj bi zasigurno pao u tešku depresiju, kakve god da su mu političke preferencije.
Sa stanovišta uobičajenog podržavaoca »proevropske Srbije«, najveći kvalitet nove Vlade Srbije neće biti oni koji je čine, nego oni kojih u njoj nema.
Iskusni i mudri ljudi kažu da je vlast najčvršće vezivno tkivo u politici: kud ćete boljeg dokaza da je tome tako od aktuelnog procesa pravljenja nove vlade Srbije, u kojoj će mačka i miš, Pepeljuga i zla kraljica, te vuk i lovac radosno deliti i sto i postelju? Dobro, možda je „radosno“ prejaka reč, ali entuzijazma im ipak neće nedostajati.
Ako je verovati njegovim aktuelnim izjavama, ministar Velimir Ilić nije samo najživopisnija, nego i najspokojnija ličnost srpske političke scene. Ispada, naime, da će njemu biti lepo kako god se završi ovo natezanje oko formiranja nove vlade. Ako „njegovi“ dobiju mandat, eto njega i dalje u ministarskom kabinetu, i to iznova sa onim nekadašnjim, očigledno neprežaljenim nazivom: „za kapitalne investicije“.
Učitajte više sadržaja...
