Ljubitelji Šešelja i Koštunice teško bi doživeli odlazak u opoziciju, odnosno ostanak u njoj, i prepuštanje Srbije na milost i nemilost »izdajnicima«, prosečni birač socijalista pao bi u amok videvši s kim su se to udružili Miloševićevi raspikućni naslednici, glasači Čedomira Jovanovića teško bi podneli to da LDP nije dobacio do »koalicione relevantnosti«, dok bi glasači Demokratske stranke i G17 plus gledali na koaliciju sa opskurnim srpskim (kvazi)socijalistima kao na svetogrđe prve kategorije.
Dakle, ovu vladu niko na njenom startu ne »voli«, osim po službenoj dužnosti; ova i ovakva vlada izgleda kao jedna bizarna sklepotina iz nužde, i nema nikakve vajde od »obazrivog« pretvaranja da to nije tako: toga su, verujem, ionako najsvesniji baš oni koji su je, ovakvu, napravili; a napravili su je ovakvu zato što im je upravo takav »materijal« bio na raspolaganju. Za bića, stvari i pojave koja na svet dođu u ovakvom obličju kaže se, ne bez nekog rezigniranog cinizma, da »to ni majka ne može da voli«. Samo, ko je u ovom slučaju »majka«? Ili otac, uostalom?
Demokratsko-socijalistička vlada (čast svima ostalima, ali ovo do juče nezamislivo dvojstvo njena je najuočljivija odlika) jeste, dakle, stvorena iz nužde, ali to ne mora da znači da ne može da bude korisna. Štaviše, jedina svrha ove i ovakve vlade je da bude korisna: tu nema ni koalicione ljubavi, ni ideološke i personalne bliskosti, ni inercije dugotrajnog političkog partnerstva, ni neke zajedničke opsesije koju treba isterivati pa kud puklo (kao što je »Kosovo« kod narodnjaka i radikala); zapravo, tu nema ama baš ničega osim interesa samog. Od reči »interes« u našoj se javnosti beži kao od kuge – ostatak romantičnog samoupravljačkog vaspitanja? – ali u tome nema ničega ugrađeno lošeg: sve zavisi od toga šta »interes« konkretno znači. On može biti trivijalna verbalna pokrivalica za partnerstvo u pljački i drugim formama neodgovornog i štetočinskog vladanja, ali može biti i nešto mnogo uzornije: državni interes, što se u slučaju današnje Srbije nužno svodi na put ka Evropskoj uniji, dočim sve ostalo važi ili ne važi u onoj meri u kojoj to putovanje ubrzava, ili pak sapliće putnike.
Ovakvoj vladi svi će disati za vrat – što možda takođe nije loše za nju, a i za »opšti interes«. Jedni će je sumnjičiti da je njen reformizam površan i lažan, em zbog mlakosti demokrata, em zbog »nepopravljivosti« socijalista, koji bar po javnoj retorici dobrim delom još žive u zaumnom svetu devedesetih; drugi će je od prvog dana držati pod presijom »izdajništva«, neustrašivo ratujući »za Kosovo« ili za šta već bude trebalo, a sve iz dobro rashlađene skupštinske sale, i uopšte, trudiće se da održe Večnu Vatru onog bučnog i mučnog parapatriotskog cirkusa koji se uselio u Srbiju još pre dvadeset godina, i od tada ga ni zapaljenim krpama ne možeš isterati. Zato će toj Vladi jedina realna »izlazna strategija« biti da uspe, mada nužno uz svest da su uspesi ovde uvek relativni i polovični, a propasti uvek jake i neopozive. Prostije rečeno, ova je vlada jedna (veoma, veoma nesavršena) poluga koja bi Srbiju trebala da pokrene ka Evropskoj uniji i svemu što članstvo u EU podrazumeva. Ako to bude tako, to će ovoj vladi retroaktivno podariti i smisao i koherentnost i suvislost, a njenim kreatorima i vodećim akterima aromu »istorijskih« igrača. Ako se, međutim, usput negde razbije o nekakve hridi, ili zarad nekakvog unutrašnjeg saplitanja – a i toga će biti koliko hoćete – pre nego što proizvede neki uistinu bitan rezultat, pre nego što Srbiju stabilno postavi na evrotračnice tako da više niko neće moći ni da je skrene ni da je zaustavi, e, onda neće biti valjda ama baš nikoga ko neće brže-bolje pronicljivo zaključiti da jedna ovako «veštačka« vlada i nije mogla drugačije da skonča. Samo što od takvog zaključka nikome neće biti bolje; čak ni onim veselnicima koji misle da je u propasti srpske evroperspektive neka njihova šansa. Šansa za šta? Srbija koja zastrani ili podbaci na ovom putu bila bi Srbija o koju se ama baš niko ne bi otimao, a vladanje takvom zemljom pre bi bilo pokora nego premija. Oni koji su to na vreme shvatili, preuzeli su sada na sebe veliku odgovornost. Ako uspeju, biće to nekako »normalno«; ako propadnu, takođe. Samo što onda više ništa drugo ovde ne bi bilo normalno!