Šta je, naime, danas Srpska radikalna stranka? Svim velikim i ispraznim pričama uprkos, ona se po ko zna koji put potvrdila kao snaga besprimerne i besmislene destrukcije, trajni centar okupljanja dezorijentisanog polusveta. Takve stranke mogu poprilično da narastu, dugo da emituju privid političke snage, ali zapravo su ispražnjene od svakog politički relevantnog sadržaja, sasvim nevoljne, nespremne i uostalom nesposobne da se otrgnu lošoj inerciji najmizernijeg populizma i najodvratnije moguće demagogije. One mogu da teruju, mogu da oprave veliku štetu, ali ne mogu – osim u zaista tragičnim okolnostima, kao u Srbiji devedesetih – da se nametnu ostatku društva kao liderska snaga.
Ništa od toga nije nikakva novost za iole ozbiljnog posmatrača, ali „slučaj Karadžić“ je bedu „stare“ srpske politike ogoleo do kostiju. Naime, njegova je aretacija i izručenje međunarodnom Tribunalu čin pravno nesporan, politički takođe; šta onda uopšte ostaje, kao legitimacijski osnov, a bogme i kao sredstvo protesta? Goli inat, puka fizička sila? Tako ispada, ali da stvar bude bizarnija, ni te sile zapravo nema: danima se Beogradom valjala tek opskurna grupica ekstremnih ljotićevskih profašista i profesionalnih izgrednika, a ni famozni „svesrpski sabor“ se nije pokazao kao bilo šta više od proširenog kružoka slične sorte, uz reviju „uobičajenih sumnjivaca“ i uz već tradicionalno huligansko nasilje širokog spektra. Pravo govoreći, ovaj put bi radikalski organizatori mitinga mogli biti pozvani na krivičnu odgovornost zbog onoga što se dogodilo na i oko njihovog skupa, a da pri tome niko objektivan ne bi takvom pravnom postupku mogao da ospori punu osnovanost.
Verovatnije je da se to ipak neće dogoditi, mada stalna mazohistička popustljivost prema promoterima (para)političkog nasilja ne vodi ničemu dobrom.
Sramni rasplet pompezno najavljivanog „svesrpskog sabora“ označava moguć kraj jednog poimanja politike u Srbiji. Radikali i njihovi sve „prirodniji“ saveznici iz Demokratske stranke Srbije, a još više iz Nove Srbije, ušli su u strateški ćorsokak mnogo ozbiljniji i trajniji od jedne bedne ulične predstave s urlanjem i pucanjem, deluju potpuno dezorijentisano i sluđeno, mlataraju okolo nasumice, kao grogirani, obnevideli bokser. Svo to isprazno junačenje i ničemu korisnom posvećena tarapana dugo su privlačili mnogo publike, no arena se u međuvremenu upadljivo ispraznila, a ostali su samo najprivrženiji, što gotovo uvek u ovakvim situacijama znači i najjurodiviji: to su oni koji ne znaju šta hoće, ali hoće to odmah, pa s vremenom postaju preteški i sebi i drugima, čak i onima koji vole da misle da ih mogu nekako politički upotrebiti, makar i kao puku polugu za nekakav nasilni prevrat. Od toga, međutim, nema ništa, iz mnogo granitno čvrstih razloga, a dovoljan je već i samo ovaj jedan: prevrati se – legalni ili nasilni – ne dešavaju u ime ideja dokazano gubitničkih i na najsramniji mogući način istrošenih, i ne vrše ih ljudi koji ni samima sebi ne umeju pomoći.
U utorak uveče u Beogeradu sahranjeni su poslednji posmrtni ostaci brahijalnog, nasilničkog, kvazihajdučkog shvatanja vršenja političkih poslova u savremenom svetu, dakle, ostaci onoga što je jedva nekako preživelo onu februarsku sramotu. Većinska Srbija je, uostalom, bar tri puta tokom ove godine pokazala da joj je takve politike preko glave, da ju je predobro upoznala da bi joj ikada više verovala.
Nikada nije dobro za demokratiju kada vlast u nekoj zemlji ostane gotovo bez relevantne i legitimne opozicije. Na drugoj strani, ovo što se u Srbiji skupilo da reprezentuje vrednosti „starog sveta“ i sramnih devedesetih, ovo što iz svoje duboko ukopane busije pljuje, psuje i baca stenčuge na sve što normalno i slobodno hoda svetom, ovo što nije gadljivo ni na jednog Radovana Karadžića kao svoj simbol i zastavu, to više ne može predstavljati nikoga i ništa, to je već na srednji rok osuđeno na neslavno otklizavanje na marginu društva. Doduše, baš odatle je to i došlo, odatle je uspuzalo u onim grdim vremenima zla i pometnje, koja talog uvek izbace na površinu.