Eto nama dragocenog saznanja: nemaju samo žrtve (pravo na) emocije, nego ih imaju i saučesnici. Videlo se to na primeru predsednice Skupštine Srbije Slavice Đukić Dejanović, koja ovih dana i nedelja koristi svaku priliku da ponovi kako je silno tužna zbog hapšenja Radovana Karadžića; podseća je to, kaže, na hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića, koje je u čudesnom svetu beogradske parlamentarne spikerke jedan izuzetno tužan događaj... A šta će biti ako vlast Srbije – na čijem vrhu je i Slavica Đukić Dejanović, sve sa svojom Socijalističkom partijom Srbije - uhapsi i Ratka Mladića? Oh, i tada ću biti jako tužna, veli Dejanovićeva, ali zakon je zakon, šta ćete, mora da se sprovodi... Gde god Ratko Mladić sada bio, nema sumnje da ga unapred duboko potresa mogućnost da Slavicu Đ. D. duboko potrese njegovo hapšenje; zato isto valjda tako dugo i uporno izbegava. Mačo muškarci su najosetljiviji na melodramske ženske suze, zar ne? Pa neka su i krokodilske.
Šalu na stranu, socijalisti se od prvog trenutka diskretno «propiraju» od hapšenja Karadžića: zato je Ivica Dačić, prvi socijalista i ujedno prvi policajac Srbije, tako požurio da odmah naglasi kako «MUP nije locirao i priveo Karadžića», što je izjava neuobičajena, neprofesionalna i u osnovi nekorektna čak i ako je tačna; hm, pogotovo ako je tačna! Kako god bilo, ne bi se reklo da je «operacija Karadžić» na bilo koji način podrila tu navodno još krhku koaliciju dveju stranaka koje su u kritično doba devedesetih bile na različitim stranama barikade. Pre će biti da ih je učvrstilo u iznuđenom zajedništvu: demokrate bi još i mogle da se odreknu usluga socijalista, ali uz sasvim suvišne komplikacije, naročito sada kada Dačićevoj ekipi bar kratkoročno pada cena, dok joj od «koalicionog kapaciteta» izvan aktuelnog saveza nije ostalo gotovo ništa; na drugoj strani, socijalisti bi bez demokrata ostali potpuno sami, nesvrstani i neupotrebljivi, upavši tako u onu crnu rupu političke nerelevantnosti, suvišnosti i neuklopljenosti u nove odnose snaga koja je svojevremeno progutala i nekada tako moćni SPO.
Tako je savez DS-SPS vrlo solidno pregurao prvo ozbiljno iskušenje; nova će uslediti brzo, ali ovo ipak vredi notirati. Tadićeve demokrate «usvojile» su SPS kao mlađeg partnera, bile su prema socijalistima dosta široke ruke, ali ipak tako da ostane jasno ko je dirigent u ovom orkestru, i ko, uostalom, može i sme da komponuje ono što će se svirati ove i narednih političkih sezona. Na drugoj, opozicionoj strani, formirano je još jedno «strateško partnerstvo», ono između DSS-a i radikala. Opet, dakle, imamo savez jedne «predoktobarske» i jedne «postoktobarske» stranke, ali je u ovoj priči odnos snaga sasvim drugačiji: «starorežimski» radikali su onaj partner koji ima «masu» i snagu, dok DSS tu ima... šta, zapravo? Suptilnost i pamet? Ne zna se da li je diskutabilnije to da li je toga uopšte još ostalo na starim zalihama u zabačenim podrumima DSS-a, ili pak sama pomisao da bi radikali tako nešto uopšte i pipnuli, čak i kad bi postojalo. U tom je smislu DSS, pa i Nova Srbija Velimira Ilića, radikalima više neka vrstra fikusa: tako mogu svoj deskruktivni «politkampf» da prikažu kao nekakvu «narodnofrontovsku» stvar, što ljudima nekako mnogo bolje izgleda nego kad se jasno i ogoljeno vidi da je u pitanju tek partikularni stranački interes.
Najzanimljiviji u ovoj priči ipak je odnos između ne-partnera: socijalista i radikala, starih saučesnika iz «zlatnih» devedesetih. Godinama se smatralo da su socijalisti - koji su devedesetih držali celu Srbiju u šaci, a radikale malo hapsili, a malo s njima šurovali – totalni gubitnici: u poređenju s radikalima, SPS danas izgleda kao politički patuljak; da stvar bude poraznija po SPS, radikalski div dobrim se delom othranio gutajući (tj. politički asimilujući) široku bazu doskorašnjih socijalističkih glasača: penzionere, prigradske lumpenslojeve, deklasirane niže srednje slojeve, prebege iz ratnih područja... Ulazak Dačića i drugova u savez sa demokratama ili će uneti bitne proimene u ovu (dis)proporciju, ili socijalista u dogledno vreme više neće biti. Pa dobro, ako bude po prvom scenariju, hoće li ubuduće biti radikala? Hoće, naravno, ali na margini, tamo gde su njima slični politički smešteni i zbrinuti u svim iole prosperitetnim zemljama.
Radi se, u osnovi o ovome: iako maleni, iskompromitovani, uglavnom nepročišćeni i sa «užasnim» profilom biračkog tela, socijalisti su se u poslednji tren ukrcali u voz koji ipak vozi nekuda, i još uspeli da u tom vozu budu nekakva posada. To, na kraju, ne može da se ne isplati i ne može da ne izađe nba neko dobro. Na drugoj strani, radikali i njihove eks-demokratske prišipetlje rapidno gube dah, smisao za stvarnost i za orijentaciju u vremenu i prostoru. Nesposobni, a još više nevoljni da se ozbiljno menjaju, oni ostaju zatočenici sopstvene neprošle prošlosti, kao i svog ekscentričnog zatvorskog Harizmarha, veselo i načelno otkačenog od bilo kakve istine i stvarnosti ovoga sveta. Njihove dežurne teme jedna po jedna odlaze u istoriju: Karlobag-Karlovac-Virovitica etc, Crna Gora, Kosovo, Hag i «naši heroji koje ne damo»... Ovo su već sada pitanja od interesa za manjinu, pogotovo kad su prezentovana na živopisni radikalski način, a ako se ovako nastavi (a teško je i zamisliti mogućnost da ne bude tako) za samo godinu-dve sve će to biti čista egzotika. Osim toga, i kad pokušaju da promene repertoar i pozabave se «socijalnim pitanjima» i ostalim od čega se živi, sve što umeju da kažu jeste da su ama baš svi osim njih «razbojnici i lopovi» i da će oni sve to lepo pohapsiti, evo, samo da se popenju na vlast. A onda se u tom nezaustavljivom pravedničkom usponu okliznu negde pred poslednjim stepenikom, pa Jovo nanovo... Ako se pak gdegde i ne okliznu, utoliko gore, jer se ogoljeno pokažu na delu: evo, vladali su Novim Sadom četiri beskrajno duge godine, i sve što su ostavili iza sebe je tugaljiva aljkavost, neznanje, korupcija i groteskno primitivni nepotizam.
Tako na kraju možda ispadne da je patuljasti socijalistički David izborio sebi bolju i izvesniju budućnost od ogromnog radikalskog Golijata, sve dublje utonulog u probleme sa upotrebom glave i kontrolom nad udovima. Gledano «spolja» žalosno je jedino to što bilo od jednih ili drugih išta u današnjoj Srbiji još može da zavisi. Mada... može li, zaista?